Kad čitav život stane u čašu vode i na koru hleba

 Svake godine, s početka avgusta, Gajo Radmilović zapali sveću u svojoj kući u Kolundžijama više Knina, prekrsti se, pomoli Bogu, stavi malo tamjana na žar i ćuti. Naviru sećanja. Na kolonu, na đeda kako skida kapu, pada na kolena i ljubi kućni prag, na oca koji je negde na liniji, na kuću u Žegarima koja ostaje pusta, na krave koje ostaju u praznom dvorištu, na "ladu" u koju majka i tetka pakuju četvoro dece i u gepek, slike, dokumenta, čitav život. I na onog čoveka koji ih je u Banjaluci, pet dana kasnije, primio u svoju kuću, pružio im čašu vode, nahranio njih sedmoro...

"Kad mi je onomad uveče, 10 i 25 je bilo, zazvonio telefon, nisam ni pogledao ko zove, znao sam da je on! Ona ljudina iz Banjaluke. Kako – ne znam ni sam", priča mi sinoć Gajo iz Knina.

Tražim čoveka koji me je primio 1995. godine

Desetak dana ranije, Gajo je obukao nošnju koju su njegovi još davno nosili po Kninu i selima okolo i koje se on nije odrekao, i zapucao u Banjaluku da traži onog čoveka. Da ispuni svoj amanet i obavezu.

"Počeo sam u poslednje vreme da ga sanjam, često... I pre toga, svake godine, kad dođe godišnjica našeg stradanja nikako iz glave nisam mogao da izbijem taj susret, onog čoveka, njegovu porodicu, njegovu decu, onu dobrotu, i, posebno, onu čašu vode koju mi je pružio. I ranije sam se raspitivao, sad sam rešio da pođem u Banjaluku, da ga tražim, da mu stegnem ruku, da se zahvalim, onako ljudski, da ispunim, ponavljam, svoj amanet. I da tu priču ostavim mojoj deci", priča mi Gajo.

Kad je stigao u Banjaluku, kaže, nije znao odakle da počne. Otišao je na Trg Krajina, blizu "Boske", stavio na sebe karton sa kratkim natpisom "Tražim čoveka koji me je primio 1995. godine" i krenuo kroz grad.

"Uđem u neki kafić na trgu, e, veruj mi, desetorica momaka su odmah skočili, kola, mobilni, rastrčali se po gradu da na osnovu mog opisa traže kuću. Opisao sam im kakva je bila, crvena vrata, žuto staklo, kuhinja levo od hodnika, u blizini je bila i neka bolnica", nastavlja Gajo.

Zavežljaji, traktori, kuknjava, dozivanje...

A u Banjaluci Gaja se sačekale uspomene i uspomene. Ponovo košmar. Teška sećanja na dane stradanja, na onu strahotu, na kolonu, na glasove, dozivanja, kuknjavu, zavežljaje, suze, krv...

"Sećam se, ulazimo u Banjaluku, neka široka ulica zatrpana kolima, narodom, kuknjavom, zavežljajima, traktorima... I žeđi se sećam, neopisive, jezive... Koloni ni početka ni kraja. Stali smo, nije se moglo ni napred ni nazad. Okolo hiljade ljudi, kao da se čitav Knin sjatio u tu ulicu. Vojni kamioni napred, bacali su odozgo neke sendviče, hlebove, boce sa vodom, pokušali smo doći do vode, hrane, ma, nije bilo šanse. Ljudi su padali u nesvest, deca kolabirala... U onoj `ladi` nas sedmoro, izmučeni, jadni, niti znamo kud ćemo ni šta ćemo,  četvoro dece, brat Miloš, sestra Kristina, brat od tetke Bojan, njima četiri - pet godina, meni jedanaest, majka Milica plače, tetka Stana, tetak Peđa", priseća se i dan danas Gajo tih slika kao da je sve, veli, jutros bilo.

Pamti dobro da je tada video čoveka, 40-tak godina, koji je prošao pored "lade", a onda se vratio.

"Kazao je: `Ljudi, ajte sa mnom, mojoj kući, da se malo okrepite`. Mi nismo mogli ni ustati, toliko smo izmučeni bili. Brat od tetke bio je i bolešljiv...  Bio je to peti dan naše tragedije. Kad smo došli njegovoj kući, kad smo došli do vode, e, tu scenu ni film ne može opisati. Pio sam vodu dok mi nije bilo muka. Kupao sam se i pio vodu. Izneli su hranu pred nas, mi nismo mogli jesti, samo smo vodu pili. Tražili smo neke kante da naliju vode, on veli – `ljudi ima vode`, mi uporni – `nalij ti nama vode da ima, ko zna šta će biti posle`", priča Gajo.

Tu prvu čašu vode u kući nepoznatog čoveka, pamtiće, veli, dok je živ. Ona je bila vrednija od života, od svega što su imali, blagoslov Božiji.

Sedmoro u "ladi"

Pet dana ranije, 4. avgust je bio, kad je u zoru zapucalo oko Žegara, kad su se njih sedmoro nekako natrpali u "ladu", unutra su još stavili sablju đedovog đeda, nešto malo slika, dokumenta, kandilo i ikonu ostavili su na zidu kuće. Jer, objašnjavao mi je pre koju godinu u Kninu Gajo, kad iz kuće odneseš ikonu i kandilo to znači da se nećeš vratiti, a oni su verovali da će se vratiti.

"One godine, sad ko da gledam, sve rodilo i prerodilo, nemamo kud rod da sklonimo, ovce i koze se bliznile, i krave, kuruzi poneli kao nikad, znali smo da će neka nevolja biti, samo što nismo znali šta", priča Gajo.

Za ovo godina, a 27 je već prošlo, slike su se, nastavlja, izgubile  iz glave. Ostali su samo zvuci. Rika krava, rzanje konja, lavež pasa puštenih s lanca, plač majke, kuknjava po selu, pucnjava okolo...

Na stolu dogoreva sveća

Godinama unazad, uoči 5. avgusta sedimo u Gajovoj kući, na klupi ispod gusala na zidu, ispod drvroreza na kome je Gajovog đedovog  đede đed. Radmilovići su u ovom kraju od 1580, tako knjige kažu. U svoje vreme ginuli su u Galiciji, bili vučari, jednom, kad su pokušali da im otmu tu titulu, bilo šest - sedam mrtvih za čas.

Tog dana, dok se dole u Kninu sprema proslava, dok se slavi godišnjica "Oluje" na stolu dogoreva sveća.

"Za sve one naše mučenike, iz kolone", kaže tada Gajo.

Iz krša iznad njegove kuće čuju se zrikavci i mirišu ljute travke a nas dvojica više ćutimo nego što pričamo. A šta tu i ima da se priča?

Prethodne noći Gajo obično sanja komšijinog konja kako trči za kolima, rže, kako ostaje u daljini, sanja krave kako riču po dvorištu, i sanja onu čašu vode i onog čoveka u Banjaluci.

"Tu noć, četvrtu ili petu po redu od odlaska iz Žegara provedemo u Banjaluci u kući onog čoveka. Naša `lada` ostala je u glavnoj ulici u onom krkljancu. Te večeri niko nije spavao, bio sam u krevetu, a sav sam se tresao. U jednom trenutku možda sam čak i zaspao, košmar. Čini mi se, nisam u Banjaluci, ja sam u Žegaru u mojoj kući... Sanjam da sam na onom mom izvoru, da pijem vodu. Ujutru se probudimo, tri sata, niko ne može spavati, gde su nam rođaci, gde su naši, gde je otac, kud dalje... Naši već otišli prema Derventi. Onaj čovek ubeđuje nas da ostanemo, naći će nam kuću, mi ne možemo, moramo dalje za našima.  Spremili  su nam hrane, vode, još smo te vode imali kad smo posle u Srbiju došli“, priseća se Gajo.

Flaša vode iz Žegara na poklon Jovanu

Onomad, u četvrtak uveče, kad se Jovan, tako se ona ljudina iz Banjaluke zove, javio Gaju, broj telefona dobio je od novinara iz Banjaluke koji su tih dana objavili priču o Gaju, ispričali su se ko ljudi, Gajo ou posle, iako to neće da prizna, znam, i otplakao.

"On nije zaboravio nas, mi nismo  zaboravili njega. Ispričali smo se, setili nekih detalja, opisao mi je kako smo mi, dečica izgledali, kako je izgledala naša `lada`... I, dogovorili smo se da se vidimo što pre... Pre toga otići ću  u moj Žegar, natočiću litru vode sa izvora ispod moje kuće, i tu litru vode nosim u Banjaluku Jovanu na poklon kad se vidimo. Ima još poklona, ali, litar vode je glavni. Ne da se odužim, nego da kažem da nisam zaboravio i da neću zaboraviti. Dok smo bili u onoj koloni, ja sam tu vodu sanjao, kako je pijem, a ona hladna, ja se napijem a meni dobro", priča Gajo.

Jovan mu je, kaže, ispričao da je kuća u kojoj su Radmilovići proveli noć avgusta 1995. preuređena, promenjena je fasada, stolarija, teško bi je sad prepoznao.

"Jovanov poziv, to da sam ga našao, velika mi je radost, možda i najveća posle rođenja dece. Ništa me odavno nije tako obradovalo. Ko da sam nekog najrođenijeg našao.  Za sve ovog godina, molio sam se Bogu za njega, za njegovu decu, stotine sveća upalio, za njegovo zdravlje i za zdravlje njegove dece, žene. Kako da zaboravim onu njihovu dobrotu? Ja do sada nisam znao ko je on, ali, Gospod je znao", kaže Gajo.

Priča, i da se Jovan nije javio, na leto bi on ponovo u Banjaluku da ga traži.

"Ja sam tek sad moj amanet, moj dug, moju misiju i moju veliku obavezu ispunio. Da sad nisam uspeo, otišao bih ponovo na leto. Da ga tražim, išao bih u policiju. Ja ne odustajem, tražio bih ga, a kako da odustanem. Češljao bih  ulicu po  ulicu, kuću po kuću, dok ga ne nađem", veli.

Dušu sačuvati

Na kraju krajeva, uveren je Gajo, i kad dođu teška vremena, kad se učini da je sve propalo, najvažnije je ostati čovek, još važnije sačuvati dušu.

" Duša je važnija i od glave, od života, od svega što čovek ima. Kad nemaš dušu, onda si ništa. Sećam se kad je  đed, 1991. slao sinove u rat, petoricu je imao, svima je rekao:`Nemoj neko da je iglu doneo kući tuđu, a ako nešto nekom zapalite, slobodno se kući ne vraćajte", seća se Gajo.

U Srbiji je svake noći, priča, sanjao zavičaj, one svoje njive i livade sve dok se nije vratio. Kad se vratio kući, tri noći i tri dana nije spavao od uzbuđenja, samo hodao po onim njegovim livadama.

Gajo sad svojoj deci, ima ih troje, uveče pred spavanje, priča priče o Janković Stojanu, o boju na Vučjem dolu i o Starina Novaku. Isto onako kako je njemu đed Đorđe, u zimske dane, kad je bura, čitao junačke pesme o hajducima i srpskim junacima.

"Sad ću i ja, u ovom mom kršu, u Boga se nadam, ugostiti Jovana u mojoj kući isto kao i on mene pre 27 godina u njegovom domu u Banjaluci. I, moj san biće ostvaren. Dokaz, da kad sve prođe ostanu samo ljudska dobrota i čestita duša a sve drugo prođe i bude zaboravljeno", veli mi sinoć Gajo.