U sedamnaestoj epizodi emisije "Relativizacija", Ljiljana Smajlović je sa Predragom Radonjićem, direktorom Narodnog pozorišta u Prištini, razgovarala o napadima dramskog pisca Jetona Neziraja, ali i o tome da li mu smeta kad ga u Beogradu zovu "Šiptar", zašto se Srbi sa KiM prepoznaju po blatu na cipelama, šta misli o dehandkeizaciji Srba i "papskoj bezgrešnosti Albanaca", kao i čega se to stidi u ime svog naroda.
Nomen est omen (Ime je znamenje) - ovom latinskom izrekom započinje gost emisije izlaganje o ustanovi na čijem je čelu, obrazlažući da se "u samom nazivu institucije krije i veliki deo objašnjenja njene sudbine".
Narodno pozorište je izmešteno u Kraljevo, ali se 2014. vratilo u Gračanicu, u Dom kulture. Postojalo je u Prištini do rata 1999. godine. Imalo je srpsku i albansku dramu, a albanska je, kako kaže, čak imala i veću produkciju.
"Bila je to jedna od retkih multietničkih institucija koje su funkcionisale do devedesetih", napominje Radonjić i dodaje da mnogi i dalje pozorište povezuju sa Prištinom - etnički najčistijim "glavnim gradom".
Repertoar je i danas šarenolik, ali to nije sprečilo napade koji su došli od dramskog pisca Jetona Neziraja, da je "pozorište osnovala Vlada Srbije iz ideoloških razloga, kako bi zadovoljila hegemonističke apetite".
Za Radonjića je to mržnja i netolerancija prema nečemu što je obično pozorište, a dolazi od Neziraja koji je bio deo "prijatelj" ustanove i koji je "jedan od retkih koji je u nekim trenucima pokazao više hrabrosti da iskaže drugačije stavove". Otkud onda napadi?
Šekspir u raljama života
Radonjić nije iznenađen.
"Dešavalo mi se i ranije da privatno pričamo jedno, a kada se uključe kamere kreće ta oficijelna priča koja je kod Albanaca, što se tiče Srba i Srbije, jedinstvena".
Predstava koja je Neziraja naljutila je zapravo igrana 2018, a ni predstavnici tzv. "liberalne Srbije" nisu imali nikakvu zamerku i delegirali su predstavu na festival "Joakim Vujić", ističe gost emisije.
"Predstava koja na sasvim benigni način – ne pokušavajući da se politički konotira – govori o porodičnoj tragediji porodice Milošević da na postmodernistički način uradi ono što je Šekspir radio sa kraljevskim porodicama – kako se spoljne tragedije reflektuju na njihov život", pojašnjava.
A to što se predstava komentariše posle pet godina, povezano je sa tim što se sve radi da se život lokalnih Srba na KiM učini što težim i da što više njih napusti KiM, smatra Radonjić.
Dakle, pita se autorka emisije, u pitanju je deo kolektivnih napora da se i pozorište stavi u službu političke borbe?
To se iz Beograda ne vidi
Život Srba dole je jako težak i to se iz Beograda ne vidi i nije dovoljno razjašnjeno, objašnjava Radonjić.
"Dođu dole (na KiM), normalno se priča, šali, čini im se da je sve sjajno i bajno, onda se vrate u Beograd i pričaju kako su normalni ljudi žrtve politike, a ne znaju notorne činjenice", upozorava.
On navodi kao primer da deca iz Gračanice, rođena nakon rata, nikada nisu bila u centru Prištine, koja je na devet kilometara od njih, "jer se plaše i ne smeju".
Radonjić smatra da se izjavama Kurtija pridaje previše pažnje, a on "ne radi ništa sam, već sprovodi neku višu politiku - radi ono što mu je rečeno da radi".
Prepoznajemo se po blatu na cipelama
Neziraj tvrdi da mi, Srbi, Albance doživljavamo kao Indijance i da smo puni predrasuda. Međutim, situacija je obrnuta, kaže Radonjić i da su Srbi ti koji žive u getoima na KiM.
"Nema više Srba u gradovima na KiM - a gradovi su po prirodi centri multietničnosti - osim jednog dela Kosovske Mitrovice. I, kako kaže jedan moj prijatelj, mi se na nekim susretima prepoznajemo tako što imamo blato na cipelama", navodi.
Ponosan je, dodaje, na svoj film "Sporazum" i čini mu se da "uravnoteženo govori i o našim i o njihovim gresima".
"Nikad nisam uspeo da ga prikažem na KiM, a u Beogradu sam uspeo uz pomoć, jer i u Beogradu ima predrasuda prema Srbima sa KiM. Ovde nas zovu Šiptarima", kaže Radonjić.
Jedna ga je rediteljka iz Beograda pitala: "Da li bi Albancima manje bolo oči da vi promenite naziv vaše institucije?", a ja joj kažem: "A šta ti misliš da ja promenim ime u Jeton Neziraj?"
"Balkan je surov", ocenjuje autorka emisije, prisećajući se da ga je londonski "Ekonomist" nazvao "najgori kvart Evrope".
Ponosim se i stidim u ime svog naroda
Postoje stvari i tokom devedesetih i tokom rata koje su za osudu, a koje su Srbi uradili, tvrdi Radonjić.
"Ja se i ponosim i stidim u ime svog naroda i ne libim se da to kažem, i u Beogradu i u Prištini", ističe.
Ipak, dodaje da je svedočio i "napadima na Srbe na KiM, i albanskom fašizmu i licemerju međunarodne zajednice, koje je kulminiralo Kušnerovom izjavom da je ubistvo žetelaca u selu Staro Gracko razumljivo, ali da nije trebalo da se desi".
Novinarka Karlota Gal je rekla da je napad na autobus "Niš Ekspresa" - kada su stradali civili i beba - "smeo akt", dopunjuje Smajlović, pitajući se da li bi se neko usudio da "posle 11. septembra kaže da je bilo veoma smelo od islamskih terorista da se ustreme na kule bliznakinje".
Neziraj tvrdi da je Srbima potrebna "dehandkeizacija", jer je, ocenjuje Radonjić, problematično sve što dovodi u pitanje 'papsku bezgrešnost Albanaca'.
"Sve što se desilo se gura u stranu, isto kao i u slučaju Domovinskog rata u Hrvatskoj", zaključuje Radonjić.