RT Balkan potvrđuje: Pupin i Tesla nikada nisu bili u svađi

Ne postoji čovek u istoriji koji je srpskom narodu darivao više od našeg Idvorskog pastira, Mihajla Pupina.

Preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu. Danas postoje inicijative da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Srbiju.

Mihajlo Pupin je, uz Nikolu Teslu, bio najznačajniji srpski i američki naučnik.

Pupin i Tesla su bili dva Srbina u Americi koje je spojio životni tok mnogo više nego što mi mislimo.  

"Morate prvo videti Mihajla Pupina i njegovo čestito srce, da biste spoznali kakav je zaista bio odnos Mihajla Pupina i Nikole Tesle", kaže za RT Balkan Aleksandra Ninković Tašić, predsednica Obrazovno istraživačkog društva Mihajlo Pupin, koja je više od deceniju svog rada posvetila proučavanju lika i dela naših najvećih naučnika. Takođe, ona je autor interaktivne izložbe "Pupin - od fizičke di duhovne realnosti", u Istorijskom muzeju u Beogradu. 

Mehr...

Priča o sukobu kreirana u Beogradu

Gotovo kao po pravilu, priča o oba, pa čak i o samo jednom, naučnika, ne ide a da se ne pomene njihov navodni sukob. Da li su Tesla i Pupin, dvojica velikih i genijalnih ljudi koji su svojim delima zadužili celo čovečanstvo a srpstvu obasjali obraz, uistinu imali veliki ego, zavideli jedan drugom i zamerali sitnice?

"Mi to ne znamo, a pričamo da su bili u sukobu", kaže naša sagovornica i potvrđuje da je ta priča zasađena u Beogradu 1929. godine i da nije istinita.

Postoje hiljade dokaza koji govore drugačije, tvrdi ona.

"Posle toliko godina i pročitanih članaka i dokumenata o njima i tvrdim da su njih dvojica više sarađivala nego što su se svađali. Bili su tesno povezani, kako svojim odnosom prema majkama, koje su im bile veliki uzor, tako i srpskom tradicijom, posvećenošću nauci i željom da uspostave globalni mir na planeti. O tome svedoče i neki od naslova u američkim novinama, kao, na primer: "Tesla i Pupin će zajedno uspeti da naprave pronalazak koji će zaustaviti rat" ili "Tesla i Pupin kuju planove za mir u svetu", objašnjava Aleksandra Ninković Tašić.

Predsednica Društva napominje da su obojica bili veoma različiti ljudi. Nikola Tesla, po mnogo čemu usmeren da pomogne čovečanstvu, Mihajlo Pupin svom srpskom narodu, pragmatičan i praktičan čovek. Nisu bili vođeni sujetom.

Ako se pogleda istorija "sukoba" Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uvek se pominje čuveno suđenje sa Markonijem u vezi sa pronalaskom radija. Za razliku od priča koje kruže, opisujući Pupinove napade na Teslu i otvoreno stajanje na stranu Markonija, realnost je daleko manje zanimljiva i drastično drugačija.

U jednom američkom listu čiji novinar je prisustvovao suđenju navodi se, doslovno: "Prof. Pupin sa Univerziteta Kolumbija svedočio je danas po podne kao svedok ekspert pred federalnim sudijom Viderom u ime kompanije "Atlantik komunikejšen" u tužbi za navodnu zloupotrebu prava na patent podnetoj od strane kompanije "Markoni vajrles" iz Amerike. Prof. Pupin je naveo da kada je Vilijam Markoni bio tek momčić koji je radio za gospodina Riđa u Italiji, on je iz radoznalosti uzemljio obe žice u eksperimentu da vidi kakav će rezultat dobiti i proizveo je bežične talase, a da nikada nije u potpunosti shvatio pun značaj toga. Prof. Pupin je odao priznanje za otkriće bežičnih talasa Nikoli Tesli koji je ‘svoje otkriće dao svetu besplatno’". Zabeleženo u "Bruklin Njujork standard union", sreda, 12. maj 1915.

Dakle, motiv nije moglo biti suđenje sa Markonijem, i te neistine treba zauvek odbaciti.

"Ne branim ja Teslu, branim istinu"

"Kada pročitate transkripte sa suđenja, na kojima Pupin brani Teslu videćete istinu, gde on kao ekspert na suđenju Tesle i Markonija izgovara ono što brani srpskog naučnika. U Teslinom ratu sa Edisonom, jedan stariji profesor na Kolumbiji upozorava: Pupine, ne brani Teslu, ostaćeš bez posla, a Pupin mu odgovara: Ne branim ja Teslu, ja branim istinu", ukazuje naša sagovornica.

Prema njenim rečima, činjenica je da je mladi Mihajlo Pupin, u vreme kada je Tesla bio u sukobu sa Edisonom, podržao svog zemljaka. Činjenica je da to nije učinio kada je Tesla bio u sukobu sa Markonijem, ali gledajući transkripte i arhivu Mihajla Pupina, pronalazi se da nije bio na strani Markonija. A to znači da nije bio protiv Nikole Tesle.

"Dokumenta koja sam pregledala govore o tome da nije bilo nikakve rasprave ili dijaloga između Pupina i Tesle povodom toga, niti teških reči, kakve su im pripisivane. Jednostavno, dogodilo se da je deo naučne javnosti u SAD, a potom i medija, pronosio glasine o Teslinom nezadovoljstvu ponašanjem Mihajla Pupina. Pisano je da je Tesla govorio za Pupina da je debeo, ružan i bogat. Da su se čak i tukli. I da međusobno ne govore. Svega toga nije bilo, ali su te glasine u međuvremenu postale deo njihovih javnih biografija, pisanja čak i u jugoslovenskoj štampi i publicistici, čime su poprimile razmere skandala", opisuje suštinu tih odnosa Aleksandra Ninković Tašić.

Na hiljade pisama, prepiska svedoče samo jedno, kaže naša sagovornica, da je uvek Pupin pravio korak da brani Teslinu nauku, a Tesla pred kraj Pupinovog života, trudio se da ga odbrani nutritivno, znanjima koje ima, o vinu, mesu, kako treba da jede i pije da bi živeo kvalitetnije i duže.

Potpuno različiti ljudi, jedan idealista, drugi praktičan, ali itekako su znali sa kog izvora potiču, iz srpstva i pravoslavlja.

 "Danas kad bih rekla na osnovu mnogih pročitanih, od strane drugih arhiva, da je Nikola Tesla bio liturgijski čovek, rekla bih istinu. Pisao je o Svetom Savi, o Svetom Nikoli. Bio je ktitor svih crkava i manastira za svog života napravljenih u Americi, zajedno pored Pupina", ističe naša sagovornica.

Ako je istina da su se Tesla i Pupin poštovali i voleli na način samo njima svojstven, onakav kakav postoji samo među velikanima njihovog kova, onda bismo na to morali biti ponosni. Dugujemo Tesli i Pupinu istinu. 

Poslednji razgovor Pupina i Tesle

Aleksandra Ninković Tašić je lično dobila svedočanstvo od Vidosave-Vide Janković, ćerke tadašnjeg srpskog konzula U Čikagu i Njujorku Radoja Jankovića, kako je izgledao poslednji susreta dva srpska velikana.

"Upitala sam je kako je izgledao njihov poslednji susret, onaj u kome je učestvovala i njena majka. Istakla je da je, na molbu Pupinove ćerke, uz reči da Pupin želi da vidi Teslu pre nego što se upokoji, njena majka došla taksijem po Teslu nenajavljena, pošto je njen suprug bio van grada. Izričito mi je rekla da kod Tesle nije bilo nikakvog razmišljanja, iako su novinari u raznim intervjuima pisali da je ona izjavljivala suprotno. Tesla je odmah uzeo mantil i brzo, gotovo trčeći ušao u taksi. Majka joj je još pričala da je u Teslinim očima, čim je otvorio vrata Pupinove sobe, videla suze. Pupinu je Tesla rekao: Gde si moj stari, moj dobri prijatelju?, a zatim je zamolio sve da napuste bolničku sobu. U razgovoru su ostali duže nego što su to savetovali lekari, umesto 15 minuta, razgovarali su duže od sat vremena, a zasladili su se slatkom od pomorandžine kore koje je za njih napravila Vidina majka", priča naša sagovornica.

Tesla nigde, nikada i nikome nije otkrio sadržaj tog poslednjeg razgovora. 

Pupinu kao da je novac rastao na drvetu

Ostalo je i zabeleženo obraćanje srpskog konzul u Norfolku, čačanin Janković, profesoru Pupina koji mu je rekao:

"Ne raste ti novac na drvetu, svima daješ, nestaće ti".

Mihajlo Pupin davao je sav svoj novac, a bio je jedan od najbogatijih naučnika u istoriji, da pomogne srpski narod. Delio je Svetosavske nagrade, školske stipendije, miraze, gradio i obnavljao crkve i manastire, davao Univerzitetu, školama, institucijama, sokolskim društvima. Spisak njegovih dobrih dela nema kraja.

Ne postoji čovek u istoriji koji je srpskom narodu darivao više od našeg Idvorskog pastira. Ako je davao Narodnom muzeju, to se meri milionima. Ako su slike, najbolje su. I uslovi za njihovo čuvanje i njihovi ramovi.

Bio je i pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i počasni konzul Srbije u SAD. Jedan je od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Za svoje autobiografsko delo "Sa pašnjaka do naučenjaka" nagrađen je Pulicerovom nagradom 1924. godine.

Pupin se, tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada, bavio problemima telegrafije, telefonije i rendgenologije, a stekao je značajne zasluge i u razvoju elektrotehnike. Pronalazač je Pupinovih kalemova.

Prijavio je ukupno 34 patenata.

Dobitnik je mnogih naučnih nagrada, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.

Od pašnjaka u Idvoru do naučenjaka u Njujorku

U delu "Od pašnjaka do naučenjaka" zabeležio je reči svoje majke, koje je ona izgovorila u Idvoru: Ako želiš da pođeš u svet, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti večne slave.

Pupin je živeo u znaku devize "Znanje je svetlost". Pančevo, u kome je pohađao Realku, napušta iz političkih razloga, zbog aktivnosti u pokretu Omladine srpske, a potom nastavlja školovanje u Pragu.

U Ameriku odlazi posle iznenadne očeve smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini. Na to ga je primoralo siromaštvo: "Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu," zapisao je kasnije, "imao sam u džepu svega pet centi."

U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i naporedo učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine, položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.

Preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu. Danas postoje inicijative da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Srbiju.

Neizmerljiv politički doprinos Pupina

Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. Na toj poziciji doprineo je uspostavljanju međudržavnih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD.

Pupin je, po završetku Prvog svetskog rata, kao već priznati naučnik i politički uticajna figura u Americi, uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pupin je, na poziv vlade Kraljevine SHS, tokom aprila i maja 1919. boravio u Parizu.

"Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti", zapisao je u pismu poslanstvu Kraljevstva SHS 1920. "To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti."

Prema Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da nakon rata Dalmacija pripadne Italiji. Posle sklapanja tajnog Londonskog ugovora, Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da posle rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Rumuniji je trebalo da pripadne Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.

Pupin je uputio lični memorandum predsedniku SAD Vudro Vilsonu, koji je, na osnovu podataka dobijenih od Pupina, o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije, tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom.

Donacije i dobročinstva srpskom narodu

Nemoguće je na jednom mestu pobrojati sve što je Mihajlo Pupin poklonio srpskom narodu. 

Pupin je 1914. godine oformio Fond "Pijade Aleksić Pupin" pri SANU u znak zahvalnosti majci Olimpijadi. Sredstva fonda bila su namenjena pomaganju školovanja đaka u Staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje, na praznik Svetog Save. U znak zahvalnosti još 30-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime po Mihajlu Pupinu.

U Idvoru je Pupin od sopstvenih sredstava podigao Narodni dom "Mihajlo Idvorski Pupin", sa željom da objekat dobije funkciju narodnog univerziteta i da u njemu bude smeštena baštovanska i voćarska škola, što se do danas nije ostvarilo. Danas se u Idvoru nalazi Memorijalni kompleks, osnovan u spomen na rad i zasluge ovog velikog srpskog naučnika i dobrotvora.

Osnovao je i poseban Fond Mihajla Pupina od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio "Privredniku" za školovanje omladine i za nagrade za "vanredne uspehe u poljoprivredi", kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Fond Mihajla Pupina u okviru Narodnog muzeja u Beogradu finansirao je izradu i štampanje prvih savremenih naučnih monografija o srpskim srednjovekovnim manastirima, poput Studenice i Manasije.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija "srpskih starina". U imovinu Zadužbine Pupin je uložio ondašnjih milion dinara.

U Americi je 1909. godine osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija - "Savez sjedinjenih Srba - Sloga", koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez, a Pupin je bio jedan od njegovih osnivača i dugogodišnji predsednik do 1926.

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini, preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana, koju je predvodio i koju je on osnovao. Kasnije je, tokom Drugog svetskog rata, ovu organizaciju ponovo aktivirao Jovan Dučić. Ličnim sredstvima Pupin je omogućio isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Takođe, Pupin je uzeo učešće u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci, koje je nabavljalo lekove i odeću, i pronalazilo domove za ratnu siročad.

Pupin je finansirao i štampanje dela Milana Toplice o Prvom svetskom ratu. Prihod od prodaje te knjige bio je namenjen "Društvu za pomaganje Srba begunaca i proteranih iz Austrougarske monarhije".

Kolekcija od 12 vrednih slika, koje je Pupin poklonio Narodnom muzeju u Beogradu, danas čini Legat "Mihajlo Pupin".

Završimo rečima dvojice velikana, najpre Pupina: "Porazi su samo kratka odmorišta za buduće pobede", a potom i Teslinih: "Čovek ne postoji bez morala, morala nema bez Boga - znači, čoveka nema bez Boga".