Odlazak velikana: Dragoslav Mihailović

Srpski pisac i akademik, jedan od najautentičnijih savremenih prozaista Dragoslav Mihailović preminuo je juče u Beogradu u 93. godini.

Autor kultnih dela, rođen je u Ćupriji, 1930. godine. Sa dvadeset godina je, kao žrtva političkog jednoumlja vladajućeg režima, uhapšen i prepušten golgoti Golog otoka, gde je proveo 15 meseci.

Diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu 1957. godine. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1988. godine.

Boravak na Golom otoku nepovratno je odredio sudbinu Dragoslava Mihailovića. Smatrajući da bi o takvom mestu mogao da piše samo Dostojevski, nije hteo da to radi, ali predomislio se pošto je uvideo da će istina o tom strahotnom mestu biti izbegnuta budući da su o njemu pisali samo ljudi politički angažovani u titoizmu. Napisao je dve decenije kasnije čak šest knjiga na tu temu.

Kada je pušten na slobodu, po njegovom rečima, nije ništa pitao niti očekivao da će ga iko razumeti, jer oni koji su ga razumeli nisu to smeli da pokažu kako se ne bi protumačilo kao podrška nekoj "opasnoj politici". U toj samoći nastavio je da sledi san da postane pisac.

Debitovao je 1967. zbirkom pripovedaka "Frede, laku noć", za koju je iste godine dobio Oktobarsku nagradu.

Veliku pažnju pobuđuje sledeće godine objavljen kratki roman "Kad su cvetale tikve" o svakodnevici beogradske periferije 1950-ih godina. Istoimena drama u dva čina s epilogom postavljena je 1969. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Bore Draškovića, da bi posle četiri izvođenja bila skinuta s repertoara zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatvorenika, odnosno političkog pritiska čak i od predsednika Tita.

Iz svog bogatog opusa izdvajao je roman "Petrijin venac".

"Možda najviše volim 'Petrijin venac'. I sam je ponekad otvorim, čitam i počnem da se smejem i kikoćem nad nekim rečenicama koje je moja junakinja izrekla, iako u stvarnosti ta žena nije ni postojala", izjavio je svojevremeno za "Pečat".

Mihailovićevo delo odlikuju realistička opservacija, posebno oblikovanje tragičnih junaka, mahom s margine života, kao i živ jezički izraz, od urbanog žargona do dijalekatskog govora. Tematizovao je i logorsko iskustvo, kombinovao fikcionalno i faktografsko u razvijanju potresne vizije istorijskog zla.

Dobitnik je, između ostalih, nagrada: Oktobarske, Andrićeve, "Bora Stanković", "Zlatne arene" za scenario u Puli, Ninove, nagrade Vukove zadužbine.

Pisao je prozu, oglede, publicistiku i filmske scenarije. Radio kao književnik, lektor za srpskohrvatski jezik Univerziteta u Poatjeu u Francuskoj. Bio je član Udruženja književnika Srbije i Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva u Beogradu. Istrajno se borio za očuvanje srpskog jezika i izdavanje srpskog rečnika.

Srpska javnost složna je u tome da nas je napustio jedan od najznačajnijih književnika srpskog govornog područja u istoriji.