U kišnim martovskim noćima, oko Mladenaca, kad brda nad Starim Brodom ispod Višegrada pritisne pomrčina, teška i bolna, dole nad Drinom prolomi se vrisak, onda ga stigne drugi, pa za njim još jedan, krik skamenjene majke, vrisak okamenjenog oca koji okamenjenim rukama pokušava da zaštiti svoju okamenjenu decu.
Pocepa nebesa taj vrisak, stane reka, stegne se srce, sabije se pomrčina u kanjon i vrisak postane vapaj. Za istinom, za pravdom, za nezaboravom.
Ovde je legenda istina
Na Starom Brodu ispod Višegrada iz Drine vire okamenjene ruke okamenjene dece. Ovde je legenda istina. Kad su ih pred rekom sustigli Francetićeve ustaše, 326 devojaka uhvatile su se za ruke, i na Mladence, 1942. je bila, skočile u ledenu Drinu. Bolje u smrt, u mutne dubine, nego u ruke zverima u ljudskom obliku.
Na Starom Brodu ispod Višegrada, legenda je istina. Skoro 6.000 kamenih imena na kamenom zidu ne daju lagati. Iza svakog imena jedan život, jedna neispunjena nada, jedno sećanje, jedna ugašena sveća, jedna tuga, jedan majčin krik, jedan očev vrisak, setrin lelek, bratovljeva suza... Ova imena opominju, vape za istinom, za pravdom, sećanjem, svećom, tamjanom, molitvom, suzom...
U Drini, da u Drini, u Starom Brodu je spomenik, okamenjena beba u naručju okamenjene majke, okamenjena devojčica pored okamenjenog dečaka, okamenjeni krik majke koja sa obale gleda ćerku kako sa litice skače u ledenu Drinu i nestaje u talasima...
Bestijalno orgijanje na obali Drine
Danas je osamdeset i prva godišnjica strašnog zločina u Starom Brodu ispod Višegrada, kada su ustaše sustigli srpski zbeg i na obali reke u bestijalnom orgijanju pobili više od 6.000 ljudi.
Na spomeniku na obali reke, strašna istina, podsećanje, nauk onima koji brzo zaboravljaju:
"U proljeće 1942. iz Sarajeva je krenulo deset hiljada ustaša sa namjerom da protjeraju i pobiju srpsko stanovništvo. Srpski narod sa područja Sarajeva, Pala, Olova, Kladnja, Han Pijeska, Rogatice, Sokoca i Višegrada u zbjegovima krenu niz Drinu da bi spas potražio u Srbiji. U Višegradu, italijanska vojska nije dozvolila narodu da pređe preko ćuprije i zbjeg krenu pored Drine ka selima Miloševići i Starom Brodu gdje se nalazila skela. Ustaše stigoše ovaj zbjeg i mučki ubiše oko 6.000 srspkih žena, đece i staraca. Najveći pokolj nad Srbima ustaše učiniše u Starom Brodu na pravoslavni praznik Mladenci 1942. godine".
Na drugoj strani spomenika je još surovija opomena, uklesana u kamen, da traje, da ne izbledi, da se ne zaboravi, da se prenosi s pokoljenja na pokoljenje, za svaki slučaj, istina koju je trebalo odavno da znamo:
"Oprostite nam vi, koji ste ovdje stradali a 66 godina smo ćutali o vama. Ipak vas nismo zaboravili jer ovakve rane na srcu nikad ne zarastaju. Zločincima smo oprostili, nek im je lice crno pred Božijom svetlošću!"
Svaki korak – 6.000 mučenika
O zločinu u Starom Brodu 66 godina se ćutalo. Pokolenjima crn obraz pred mučenicima. Zbog neke nove istine, nove istorije, zbog bratstva i jedinstva. Tek 2008. godine na obali reke izgrađen je Spomen muzej, u reku je postavljeno 27 skulptura arhitekte Novice Motike iz Zvornika, sa 29 likova, koje simbolizuju zbeg, ulazak srpskih majki sa decom u ledenu, nabujalu Drinu. U muzej su stavljene retke, malobrojne, sačuvane fotografije zločina, spisak sa imenima žrtava... Nad Drinom je napravljena konzola duga šest koraka, simbolički put stradanja, svaki korak nad vodom – hiljadu života.
Nad Drinom, u dane oko Mladenaca, pred zoru, kad se spusti magla i kad se pomrčina proredi, nad vodom lebde kameni snovi okamenjene dečice.
Sam Bog je svedok koliko je tog dana snova, devojačkih i dečačkih, majčinskih i očinjih, sestrinih i bratovljevih sahranjeno u reku. Onda kad su devojke skakale u vodu, u smrt, u mutnu, ledenu dubinu...
"Što je naroda otišlo u Miloševiće, niko se nije vratio. Tamo je otišlo barem dve hiljade naroda. Tu nije ostalo ni pile, sve su ustaše pobili. A ostalo je malo na Starom Brodu, zato što su nas malo Nijemci zaštitili…. Te zločine nije zapamtio niko što je država i ratova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve… Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigerice vade… Eh, kad se sjetim, najgore prošle mlade cure, žalost ljuta… Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu. Bože sačuvaj“, pričala je u svoje vreme Ljubica Planinčić iz Gučeva kod Rogatice koja je nekako preživela masakr.
Milka Popović svedočila je davno u dokumentarnom filmu televizije RTRS:
"Drinu sam prešla s malim đetetom u ruci, jastukom i haljinama na leđima. Bježali smo ispred ustaša, nijesu nas stigli, a viđela sam da rijeka nosila leševe ljudi i životinja. Sa Đorđijinog mlina, sa stijena kod Miloševića u Drinu su skočile jedna moja rodica i dvoje kćerke Sime Radovića. Bojale se da ih ne stignu ustaše…"
Toliko zla u jednom danu
U Drini u Starom Brodu, iz zelenih dubina, nekad mutnih a nekad prozirnih, pa se vidi dno popločano kostima i dušama mučenika, i očima, očima devojačkim, spomenik, okamenjena beba na okamenjenoj ustaškoj kami.
Da li je svet ikada pre tog dana video toliko zla u jednom danu.
"Narod se razlete, pokušava da skupi stoku, pa da krene ka Starom Brodu, a već nas stiže ustaška konjica. Što osta naroda gore u strani i ostade, a što uhvatiše ono dolje ka Drini počeše ubijati. Progone nas, prigone Drini. Siluju žene, kolju, odsjecaju ruke, noge, vade oči, bacaju malu đecu uvis i dočekuju na bajonete. Bio je to jedan strašan užas i pakao. Narod pomaže i jauka. Ljudi samo skaču u Drinu, cure posebno… A Drina mutna, nadošla, valovita, puna leševa. Donosilo leševe i od Višegrada, to je bio nevjerovatan i strašan prizor", ispričao je jednom davno Risto Borovčanin, rodom iz Žulja, nastanjen u Pediši, Sokolac.
Njegove reči uklesane su u kamen, da se ne zaborave, da se lako ne izbrišu, da se pričaju i prepričavaju. Jer, ako se zaborave, mogu da se ponove.
"Posebno smrt majke pamtim, to se ne zaboravlja. Nikad nisam mogao odgovoriti sebi - šta ta žena skrivi onom krvniku da joj na onakav svirep način, na očigled osmoro đece, oduzme život i još u devetom mjesecu nove trudnoće, kako li se ne sjeti svoje majke, sestre ili đece! Francetićevi bojovnici sve to nisu sami radili, imali su, ubjeđen sam vodiče po ovim našim bespućima, taj posao odrađivale su naše komšije, domaće ustaše iz okolnih muslimanskih sela", reči su Draga Krstića, iz Sjeverske kod Rogatice.
Ustraši se reka, ustavi talase
Sveti vladika Nikolaj Velimirović napisao je molitvu za mučenike sa Starog Broda:
"Iznad plahe Drine, sa visoke stene, buljuk devojaka s molitvom i vriskom skočiše u reku da čast očuvaju… Ustraši se reka, ustavi talase, dubine raskrili, da grobnica bude. Nad zelenom Drinom blesnuše golubi… Djevojačke duše, nebo ih poljubi…"
Ponekad, za blagih letnjih noćiju, ko hoće, može da vidi, lebde nad Drinom, u klisuri ispod sela Miloševića, bele devojačke košulje i njihovi snovi, devojački. I snovi njihovih majki i očeva, i snovi okamenjenog dečaka koji je pružio okamenjenu ruku svojoj okamenjenoj majci koja je ostala na obali… O radosti i životu, srećo moja.
Na Starom Brodu, na obali Drine, tamo gde su Francetićeve legije klale i vadile oči nejači, kraj muzeja podignuta je i crkva, iz daleka vide joj se krstovi. U crkvi, na zidu među freskama i sveti lik male Milice Rakić, one devojčice koju su 1999. godine ubili, isto kao što su 1942. ovde ubijali… Mala Milica među svojima, svi zajedno među mučenicima.
U martovsko rano prepodne, u crkvi mir, molitva i miris tamjana.
Nema Srbina danas koji nekog svog nema u Starom Brodu, i dole na Drini ispod Miloševića. Ili barem po hercegovačkim jamama. Svuda kuda su Francetićevi prošli.
Kraj Drine zagrlili se okamenjeni otac i okamenjena majka i njihovo okamenjeno dete. Na blagi prolećni dan, kad se Drina utiša, i kad na njenim obalama procveta drenjak i kada stanu cvetati šljive, nad rekom i obalom lete ptičice, duše stradale dečice, ponekad se i raskrili reka, stanu talasi, da devojačke duše nebo još jednom poljubi.
Poznadosmo mnoge muslimane, komšije
Miloš Bašović, iz Brankovića, Borike kod Rogatice, svojevremeno je svedočio:
"Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis. U ruci mu puška sa bajonetom, dočeka je i pravo baci u Drinu. Nasta pravo klanje naroda. Mene je negdje između Miloševića i Starog Broda zajmio jedan pijani ustaša, gađajući me bajonetom. Uteknem mu nekako i šćućurim se među poubijane. Kriomice gledam kako mi ubiše majku i mlađu braću. Svega i svačega je bilo, Mnoge đevojke, gledajući zvjerstva, ne čekajući da im se približe ustaše masovno su skakale u Drinu. A Drina puna leševa, među njima samo vidiš, zaplove ženske kose…"
Na crnim stranama kamenih knjiga zapisano je – "najveće ubijanje u Starom Brodu bilo je na Mladence, 22. marta 1942. ali su zločini ustaša u ovom kraju nastavljeni do polovine maja te godine“. Malo Francetićevim krvnicima bilo ono što su pobili na Mladence. Žedni bili krvi, nikako da je se napoje.
Milovan Bakmaz, rođen 1931, iz Sokolovića kod Sokoca ovako je svedočio:
"… Krenula kolona naroda od Olova, Kladnja, Mokrog, Pala, Prače, iz sela oko Sarajeva, Rogatice… To je bio užas, puno je Sjemećko polje srpskih izbjeglica, da baciš šibicu pala bi na iksana ili na stoku koju smo poveli sa sobom. Idemo prema Višegradu u koloni, pješice, iznemogli, djeca i stari na volovskim kolima i konjima. Dođemo na ćupriju na Drini kad Italijani ne daju preko Drine. Mi ondaj u Miloševiće, i zanoćimo po kućama. Sjećam se, dobra imanja, ograde im pletene sa prućem. Odjednom narod poče da vrišti i kuka. Pokojna majka spodbije mene, ostavi kravu i zajedno sa narodom bježimo jednim sokakom dolje prema Starom Brodu. I pored jednog žbuna se šćućurimo, a okolo puca, ljudi padaju, skaču u Drinu. Pravi haos, ljudi moji, stoji vriska žena i djece. Opkolili su nas, dobro se sjećam sve naoružani muslimani sa fesovima na glavama. Mi se izvlači odatle, i opet bježi. Bježi. Usput mi pogibe stric Joja, i neke komšije… Kad dođosmo do Drine samo jedan pontonski čamac, i to šupalj, a okolo ima nekoliko ‘iljada duša. Vidimo preko Drine prema nama dvije grupe, posebno Nijemci, a posebno Nedićevci. Kad se smrači, čujemo ustaše kako zovu: „Jovaneee…“. Moj otac nas ubaci na nekakav čamac i pređosmo Drinu. Tu ugledamo Nedićevce i Nijemce kako razgovaraju, a onda sa jednim čamcem krenu patrola preko Drine, među narod, a druga uz Drinu i viču: Curik ustaš, curik ustaš…“. Narod pršte kojekuda, neko pređe Drinu, neko bježi uz one strane. Da nije bilo Nedićevaca i Nijemaca sve bi ono ustaše pobile, ne bi mogla Drina sve primiti, sigurno bi je začepili..."
Titanik za koji niko ne zna
Prošle godine, na obeležavanju 80-te godišnjice zločina u Starom Brodu, protojerej-stavrofor Dragan Vukotić rekao je da je, među popisanim, prikupljenim imenima pobijenih na ovom mestu i 126 beba do godinu dana, 408 dece od dve do pet godina, i 941 dete od pet do 14 godina. Matija Bećković jednom je za Stari Brod rekao da je to "Titanik" za koji niko ne zna, iako je, kako je rekao "u Drini podavljeno više nego u Atlantskom okeanu, na brodu za koji zna čitav svet".
Po završenom pokolju, Jure Francetić je svom poglavniku Anti Paveliću poslao čuturicu drinske vode i poruku kako je "sretan što može da javi da hrvatske ustaške puške sada čuvaju povijesnu hrvatsku granicu na Drini".
Završio je zločinac samo devet meseci kasnije, decembra 1942. godine kada je njegov oštećeni avion pao na teritoriju partizana, blizu Slunja, koji ga nisu mogli odbraniti od Srba koji su ga izboli vilama i roguljama.