"Rob apsolutne vlasti": Milov drugi, a možda i poslednji – drugi krug?

Kada mu je u proleće 2019. godine, u jeku protesta pokreta "97.000 Odupri se", novinar Bi-Bi-Si-ja postavio pitanje ko će ga srušiti sa vlasti, Milo Đukanović je odgovorio: "Neće me srušiti niko!".

"Ja sam se triput povlačio, svojom voljom, nakon pobeda i ne mislim da bilo ko od političke konkurencije može da me sruši", pojasnio je Đukanović koji je već tada imao zavidan staž od punih 28 godina vladanja Crnom Gorom.

Četiri godine kasnije, Milo Đukanović se suočava sa istim pitanjem. Odgovor koji je dao pre nepune dve nedelje, 19. marta 2023. pošto je u OŠ "Savo Pejanović" u Podgorici glasao u prvom krugu predsedničkih izbora, bio je isti:

"Ne planiram da izgubim ove izbore. Ko god da prođe u drugi krug, uveren sam u svoju superiornost!". 

U međuvremenu se desio 30. avgust 2020.

Iako se Milova samouverenost, makar u javnoj komunikaciji, do sada ni za dlaku nije promenila, činjenice govore da crnogorski predsednik, pred drugi krug izbora za predsednika države, svakako nije u istoj poziciji u kojoj je bio ranije.

U međuvremenu, desio se i 30. avgust 2020. godine kada je crnogorska opozicija, prvi put od višestranačja sakupila više glasova od DPS-a, došla do magične cifre od 41 poslanika. U međuvremenu bili su i lokalni izbori na kojima je Milo izgubio svoj rodni Nikšić, Podgoricu, Budvu, Kolašin, Pljevlju, opštine i gradove koji su mu bili bastioni.

Pa ipak, nekoliko dana pred drugi izborni krug, malo je ko u Crnoj Gori spreman da potpiše da će sa Milom u nedelju biti lako, da će Đukanović od ponedeljka u – političku penziju. Jednostavno, nikad se ne zna kakvog keca može da izvuče iz rukava. Njegova rečenica iz intervjua Bi-Bi-Si-ju od pre četiri godine da se do sada "tri puta sam povlačio" i to posle pobeda, i neizgovoreni deo – "da se posle toga tri puta vraćao", svakako je za dublju političku analizu i ne ostavlja protivkandidatu ni mrvu vremena za opuštenost.

Jakov Milatović, koji je imao tek tri godine kada je Đukanović ušao u politiku i počeo da vlada Crnom Gorom, ovih dana obilazi gradove i opštine, od Podgorice do Pljevalja, a Milo sa dijasporom iftari u Hanoveru. Namera je jasna, da se što više približi crnogorskoj dijaspori, učvrsti tamo svoj položaj, sve u duhu izjave od 19. marta uveče, "da ima još rezervoara onih koji će glasati za njega", "da zna gde su ti rezervoari", i da, naravno, zna kako da iz njih crpi tu svoju rezervu glasova...

Posle Hanovera, Đukanović je iftario i u Ulcinju, tamo su, kako su preneli crnogorski portali, bili pristuni poslanici Mehmet Zenka i Fatmir Đeka, ulcinjski biznismeni Gzim Hajdinaga, Selim Resulbegović, poslanici DPS-a Branimir Brano Gvozdenović, Danijel Živković, Luiđ Škrelja...

Uz neizostavnu poruku da građani u nedelju odlučuju "da li ćemo putem ka Evropi, ili ćemo nastaviti da lutamo balkanskim bespućima", Đukanović je na iftaru u Ulcinju sa dosta optimizma poručio da će u nedelju uveče, "ako svako odgovorno obavi svoj deo posla", "svakako biti razloga za radovanje".

Dve različite poruke od Bošnjaka

Nekako u isto vreme, stigla je i poruka Damira Šehovića, predsednika Socijaldemokrata u Plavu da su "na delu pokušaji zastrašivanja crnogorske dijaspore koja je dala snažan doprinos obnovi nezavisnosti", i da je "Crna Gora ponovo na raskrsnici kada bira hoće li u red razvijenih evropskih zemalja ili će se potčiniti nekim velikodržavnim projektima i zatiranju svih onih vrednosti koje su mukotrpno čuvane i negovane decenijama unazad". Naravno, jasno je šta je Šehović hteo da kaže i na čijoj je strani.

U ponedeljak je, međutim, kao naznaka i da u Milovim očekivanim rezervoarima glasova situacija nije baš bez daška vetra, da i te kako ima talasa, stigla izjava Adnana Muhovića, dostavljena podgoričkim "Vijestima" kojom je on pozvao bošnjačku dijasporu i narod da na izborima 2. aprila glasaju za – Jakova Milatovića i da "okrenu leđa Đukanoviću i propaloj Demokratskoj partiji socijalista".

"Neverovatno je njihovo pozivanje dijaspore, posebno bihorske, kada se zna da je Bihor iseljen upravo zbog politike DPS i Mila Đukanovića pa je Petnjica jedina opština koja ima više svojih građana u dijaspori nego u samoj Petnjici. Međutim, oni su preko nekih svojih udruženja, koja su dislocirani štabovi DPS u procesu animiranja više stotina ljudi koji će, samo iz Luksemburga, da dođu i glasaju za Mila Đukanovića, napisao je Muhović, pozivajući zemljake da ne nasedaju na priče "koordinatora DPS i saradnika službe" koji "zbog raznih dilova i poslova sa njima do smrti moraju da rade za DPS".

Što se tzv. Kosova tiče, tu, barem za sada, talasanja nema. Udruženja Crnogoraca sa tzv. Kosova, "Lovćen" i "Perper", pozvala su crnogorsku dijasporu da 2. aprila glasa za predsedničkog kandidata Mila Đukanovića.

Udruženja koja su se predstavila kao "dva najreprezentativnija udruženja na Kosovu koja predstavljaju prave Crnogorce beskrajno vole svoju maticu", pozvala su sve one koji su poreklom iz Crne Gore, a imaju pravo glasa 2. aprila, da svoj glas daju kandidatu pod rednim brojem 1, odnosno aktuelnom šefu države i kandidatu DPS Milu Đukanoviću, preneo je portal "CDM".

I Rada Trajković podržala je Đukanovića, saopštivši da ne sme da se dozvoli da neko ugrozi teško stečene tekovine Milove vladavine.

Momir odbio da prizna Milovu pobedu

Za razliku od Jakova Milatovića kome su ovo prvi predsednički izbori, i prvi put da je  u drugom izbornom krugu, Milu Đukanoviću, što su mnogi, zato što je bilo jako davno, zaboravili, ovo nije prvi put da u pokušaju do predsedničke fotelje mora kroz drugi izborni krug.

U jesen 1997. godine, na redovnim predsedničkim izborima, Milo Đukanović je u prvom krugu sakupio 2.000 glasova manje od dojučerašnjeg partijskog druga Momira Bulatovića, ali je u drugom krugu pretrčao Momira za manje od 5.000 glasova, osvojio je 174.745 ili 50,8, dok je Momir poražen sa 169.257 glasova, ili, 49,2 posto.

Momir Bulatović tada je odbio da prizna validnost zvanično proglašenih rezultata, pozvao je pristalice na proteste, crnogorski Helsinški komitet ocenio je da su izbori održani u "neregularnoj atmosferi"...

Ocene su bile da su brojne nepravilnosti došle do punog izražaja tokom drugog kruga glasanja, posle prvog izbornog kruga u biračke spiskove upisano je oko 9.000 ljudi, oko dva posto u odnosu na ukupan broj birača, ali, sve je bilo džaba. Milo je pobedio.

Milov neverovatan osećaj za političko preživljavanje

Pobedi na izborima tada je prethodio žestok politički  zaokret Mila Đukanovića, za koga će mnogi reći da je do proleća 1997. godine bio tek senka Slobodana Miloševića.

"Danas je gospodin (Slobodan) Milošević čovek prevaziđene političke misli, lišen sposobnosti strateškog gledanja na izazove koji stoje pred našom državom", rekao je Đukanović u proleće 1997. godine u intervjuu beogradskom nedeljniku "Vreme", a Milka Tadić Mijović, glavna urednica Centra za istraživačko novinarstvo Crne Gore, 23 godine kasnije ocenila je da je Đukanović već tada pokazao "neverovatan osećaj za političko preživljavanje".

"Video je da se Miloševiću bliži kraj i to iskoristio", rekla je Tadić Mijović pre četiri godine u intervjuu za Bi-Bi-Si.

Oni koji duže pamte političke prilike u Crnoj Gori odlično se sećaju kako je bilo te 1997. godine, sednica do zore, lomljenja ljudi, opredeljivanja ko je za Mila ko za Momira, kako je Milo za nepunih par meseci uspeo da situaciju preokrene u svoju korist, da slomi Momira.

"Političari DPS su uvek bili karijeristi i okretali su se sili", reči su Tadić Mijović.

Posle se ipak sve nekako smirilo

Već početkom sledeće godine, 1998. a kako Bulatović nije prihvatao pobedu Đukanovića na predsedničkim izborima, Milo je bio pred velikim problemom, suočio se sa velikim protestima, hiljade demonstranata su izašli na ulice.

"Tog januara, zove mene Milo iz Amerike i pita za demonstracije, jer su Bulatovićeve pristalice izašle na ulice. Ja mu kažem - ovde ti povratka nema. Nekako se to ipak smirilo posle", ispričao je u intervjuu Bi-Bi-Siju Miodrag Lekić, dugogodišnji funkcioner DPS i blizak Milov saradnik.

Oni koji bolje poznaju Mila, reći će da je upravo u tome, u rečenici "nekako se to ipak smirilo posle", glavna Milova tajna, tajna kako je  uspeo da Crnom Gorom vlada duže od tri decenije i zašto ni sada niko, sa sto postotnom sigurnošću ne sme potpisati šta će biti u nedelju. 

Slučaj "Koverta"

Iako je slučaj "Koverta", a u koverti koju je biznismen Duško Knežević, prema video snimku, predao Milovom čoveku Stijepoviću, navodno bilo nešto manje od 100.000 evra, od Đukanovićevih oponenata ubrzo proglašen "najočiglednijim primerom političke korupcije u režiji DPS", dve godine kasnije podgorički Viši sud obustavio je krivični postupak protiv Stijepovića. Tada potpredsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović mogao je samo da kaže "Odluka je neprimerena, to je za rubriku – verovali ili ne".

"Cela Crna Gora i ceo svet videli su šta se dešava, ako veće Višeg suda u Podgorici ne može da vidi, onda moramo locirati krivce", rekao je tada još Abazović.

Kasnije je, naravno, zapelo i oko "lociranja krivaca" za ovaj slučaj.

Veće Višeg suda u Podgorici, tada je, zanimljivo, odbacujući prijavu protiv Stijepovića, potvrdilo optužnicu protiv drugog aktera afere, biznismena Duška Kneževića i još pet osoba "zbog stvaranja kriminalne organizacije".

Slučaje "koverta" pomenut je tada i u izveštaju Evropske komisije. Što se tiče vladara Crne Gore, što bi se reklo u Crnoj Gori, "nekako se to ipak smirilo posle".

Istraga o aferama i dalje je "u toku"

Decembra 2020. godine, odmah posle formiranja Vlade Crne Gore koja je DPS poslala u opoziciju, iz parlamentarne većine saopšteno je da "nameravaju da već postojeće krivične prijave dopune novim činjenicama i reaktiviraju mnoge afere koje godinama čekaju u fiokama tužilaštva". U većini afera, kako je tada prezentovano iz DF, pominjano je i prezime Đukanović. Iz Demokratskog fronta, najjače partije nove parlamentarne većine tada su prozvali tužilaštvo da od 2005. godine drži predmete poput "Telekoma", "Limenke", "Listinga", "Kombinata aluminijuma i garancija", "Klapa", "Vardara", "Boksita", "Željezare"... Ubrzo se oglasilo tužilaštvo odbacujući optužbe DF-a i navodeći za više predmeta "u kojoj su fazi istrage".

Marta, odnosno aprila 2023. godine, istraga u većini ovih predmeta sa kojima parlamentarna većina dovodi u vezu Đukanovića "i dalje traje" a Milo ulazi u drugi krug izbora za treći mandat predsednika Crne Gore.

Milov odgovor ambasadoru Robertsu

Kada je pre nekoliko godina, nekadašnji britanski ambasador u Jugoslaviji ser Ajavor Roberts u autorskom tekstu za američki "Politiko" napisao da je vreme da "najdugovećniji evropski vladar ode", kao i da "Crna Gora mora da izabere drugačiju vrstu lidera i drugačiju političku kulturu ako misli u EU", Đukanović mu je preko Bi-Bi-Sija odgovorio da ima samo 57 godina, da po tome ne spada u najstarije evropske političare, a uzgred je pomenuo i sve ono što je učinio, napravio za 30 godina vlasti, poentiravši da je za toliki učinak malo i 60, a kamoli 30 godina.

Dosledan sebi, Đukanović je tada i na pitanje kako će izgledati prvi dan Crne Gore bez Mila Đukanovića na vlasti odgovorio lakonski da "smo to videli već tri puta", podsećajući da se "tri puta svojom voljom povlačio sa vlasti", preskočivši opet da naglasi i da se tri puta vraćao. To se kod njega podrazumeva.

Te 2019. nošen utiscima sa nedavnih predsedničkih izbora na kojima je pobedio u prvom krugu, Milo je bio uveren i da "Crna Gora više nije na raskrsnici sa koje bi mogla ići ka evropskim vrednostima i lako se vratiti  utabanim stazama balkanskog političkog autizma".

Četiri godine kasnije, ove 2023, Milo se vratio toj dilemi, ovoga puta sa mnogo više sumnje.

"Crna Gora će posle ovih izbora ili nastaviti da se generacijski sapliće po balkanskim bespućima ili će konačno, kao što svi želimo, naći svoje prirodno mesto u evropskoj porodici naroda", rekao je pre nepune dve nedelje posle prvog kruga izbora za predsednika Crne Gore.

Lekcije iz umeća vladanja

Kako god bilo, umešnost Mila Đukanovića u održavanju na vlasti i političkom žongliranju je za svaku pažnju, prave lekcije iz umeća vladanja koje i te kako nisu za ignorisanje ni pred drugi krug predsedničkih izbora u Crnoj Gori.

U samu zoru svoje duge i preduge političke karijere, februara 1991. godine, tada star samo 29 godina, kao najmlađi na toj funkciji u čitavoj Evropi, Đukanović je postao premijer Vlade SR Crne Gore, a samo pola godine kasnije on i Momir Bulatović, tada nerazdvojna dvojka, Savez komunista Crne Gore preuredili su i preimenovali  u Demokratsku partiju socijalista. Tih godina Đukanović je otvoreno podržao sukob sa Hrvatskom, ostali su čuveni njegovi govori podrške crnogorskim teritorijalcima i borcima JNA koji su bili oko Dubrovnika.

Samo nekoliko godina ranije, 1989. na Desetom kongresu SKCG Momir je izabran za predsednika, Đukanović za sekretara Predsedništva SKCG. Milu je u zadatak pala čistka partijskog kadra, provetravanje partijskih redova, a sa kakvom strašću je Milo obavio taj zadatak govori i podatak da je tada stekao nadimak "britva".

Na izborima 1993. Bulatović je ponovo izabran za predsednika Crne Gore, Đukanović je dobio drugi premijerski mandat, bilo je to vreme sankcija, šverca cigareta preko Jadranskog mora... Od nečeg se moralo živeti.

Došla je 1997, raskid za Miloševićem, krajem marta te godine Đukanović je posle intervjua "Vremenu" pod pritiscima i kritikama podneo ostavku na mesto potpredsednika DPS, Bulatović je mesec kasnije pokušao da ga vrati na funkciju, nije uspelo. Polako ali sigurno, DPS se cepao na dve frakcije, Milo je u izbornu trku za predsednika Crne Gore ušao sa sloganom "Da živimo bolje", i pobedio.

Možda i presudnu pomoć dobio je tada od crnogorske opozicije koju je do juče surovo proganjao i satirao. Posle pobede na predsedničkim izborima, demonstracija Bulatoviću naklonjenog dela javnosti, na parlamentarnim izborima 1998. godine  Đukanović je sa svojim krilom DPS-a osvojio 48 posto glasova, naspram 35 posto  Bulatovićevog SNP-a.  Krajem oktobra te godine, Đukanović je, na kraju tog dela priče izabran za predsednika DPS-a i svu vlast konačno, skoncentrisao u svojim rukama.

Pokajničko putovanje u Hrvatsku

Godina 1999. usmeriće Đukanovića na put konačnog razlaza sa Srbijom. Posle bombardovanja, u novembru 1999. Crna Gora uvodi nemačku marku kao sredstvo plaćanja uz dinar, uz podršku nemačke centralne banke. Dve hiljadite godine, Milo kao predsednik Crne  Gore putuje u Hrvatsku, tamo pokajnički "izražava žaljenje" za sve patnje koje su Crnogorci bilo kao pripadnici JNA, bilo kao teritorijalci naneli građanima Hrvatske. Njegov nastup u Zagrebu je dobro primljen, odnosi Crne Gore i Hrvatske postaju sve prisniji.

U međuvremenu, Slobodan Milošević odlazi sa vlasti, Đukanoviću glavna briga postaje referendum o nezavisnosti Crne Gore i on  se u jesen 2006. godine, posle uspešno održanog referenduma o nezavisnosti, povlači sa svih funkcija, zadržavajući najvažniju, funkciju predsednika DPS-a.

Godinu kasnije, Crna Gora dobija novi ustav, zvaničan jezik je "crnogorski", srpski narod nije konstitutivan činilac, odbačena je "crveno-plavo-bela trobojka" kao državna zastava, menja se grb. Od 2006. do 2008. Milo sem stranačke funkcije ostaje poslanik svoje stranke u Skupštini CG, ali i predsednik Saveta za privatizaciju i kapitalne projekte gde će vedriti i oblačiti punih 11 godina. Tih godina, s one strane Jadrana, u Italiji, pravosudni organi su ozbiljno radili da ga povežu sa švercom duvana, još nekim nelegalnim radnjama.

Odluka o priznanju nezavisnosti Kosova

Tek, 2008 godine, Milo se vraća na funkciju predsednika Vlade. Ubrzo njegova vlada donosi odluku o priznanju nezavisnosti Kosova. Odluku pravda "očuvanjem stabilnosti u regionu", "realnošću" iz koje se ne može bežati.

Sa političkih funkcija po drugi put povukao se 2010. godine, 2012. vratio se na mesto premijera Crne Gore. Najavljujući povlačenje, rekao je da želi da se posveti i nekim drugim životnim poslovima. Odlazak je, međutim, kratko trajao, Milo se još brže vratio.

U predizbornoj kampanji 2023. Đukanović ponovo govori o "evropskom putu Crne Gore i balkanskim stranputicama na koje vodi parlamentarna većina". Po njegovim rečima "Crna Gora je, nažalost u poslednje dve i po godine u ozbiljnoj, svestranoj krizi i Crnoj Gori treba oporavak, povratak u stanje normalnosti u kome je bila posle obnove nezavisnosti.

Drugi izborni krug za predsednika Crne Gore, 2. aprila svakako će ući u istoriju, ma šta se desilo. Ili kao dan kada je Milo ostao i bez poslednje poluge vlasti, ispraćen u političku penziju, kao kraj njegove 32 godine duge vladavine, ili, kao dan u kome je Đukanović još jednom pokazao da je neuništiv.

Rob apsolutne vlasti

Kako god, ne može mu se reći da nije umeo da vlada. Kad je trebalo, umeo je da stvori neprijatelje crnogorske državnosti, pa da se kao jedini spasilac obračunava sa njima. "Crnogorci su ponosni na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda, zato i vjerujemo u zajedničku budućnost i prosperitet" izjavio je avgusta 1990. za TV Politika.

Umeo je da izjavi da je Gavrilo Princip bio terorista i kako je Srbija 2018. okupirala Crnu Goru, umeo je da izruči salve uvreda na učesnike Podgoričke skupštine 1918 godine. Uspeo je da Crnu Goru bez referenduma i narodnog izjašnjavanja uvede u  NATO, uspeo je da pređe put od vremena kada je ruski kapital i te kako bio dobrodošao u Crnoj Gori do dana kada je "Rusija kancer koji razara region".

Zakonom o imovini verskih zajednica uspeo je da desetine i desetine hiljada svojih građana izvede na ulice u višenedeljnim litijama, uspeo je i to da preživi. U njegovoj Crnoj Gori mitropolit crnogorsko primorski i patrijarh srpski  na Cetinje, na versku ceremoniju morali su helikopterom jer su svi putevi ka prestonici države bili pod barikadama. Kad je trebalo hapsio je političke protivnike nije ni trepnuo, izvodio ih na sud sa optužbama da su planirali državni udar.

I sve je to do sada politički preživeo. Avgusta 2020, lokalnim izborima oktobra prošle godine, njegova vlast je okrnjena, ali, Milo Đukanović nije izgubio vlast.

Zato je u Crnoj Gori ovih dana malo onih koji su sa 100 posto sigurnosti spremni da se klade šta će biti u nedelju.

"Dok njegova politička trka ne bude potpuno okončana, o njemu se osećam sigurno da kažem sledeće: iako se vodio prvenstveno ličnim interesom i njegov moralni lik ne može nikome biti uzor, njegova politika je bila korisna za Crnu Goru do trenutka potpunog raskidanja veze sa Srbijom i obračuna sa srpskim karakterom crnogorske države. Onog trenutka kada je usvojio tvrđu identitetsku politiku od komunista i svoje talente stavio u službu ideologije Sekule Drljevića, postao je najopasniji neprijatelj srpskih interesa još od Broza", napisao je pre par godina na sajtu Centra za društvenu stabilnost Sava Stambolić.

Stambolićev analitički tekst objavljen je pod naslovom "Rob apsolutne vlasti".