Sa Kosova i Metohije se od početka 1960-ih pa do 1989. godine iselilo između 130.000 i 140.000 Srba, odnosno od 40 odsto njih koji su tamo živeli, rekao je istoričar Petar Ristanović.
Ristanović, koji je doktorirao na temu "Srpska intelektualna elita i kosovsko pitanje 1974–1989", u intervjuu za "Kosovo onlajn" ističe da iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije traje od 1950-ih i 60-ih, a da od sredine 1960-ih eskalira.
Brionski plenum - preokret u istoriji Jugoslavije
Ristanović je rekao da za istoriju Kosova i Metohije u periodu SFRJ ključan trenutak predstavlja Brionski plenum iz 1966. godine, kada je smenjen Aleksandar Ranković. On je rekao da je termin "Rankovićeva Jugoslavija" termin specifičan za albanski istoriografiju.
"To je jedan vrlo zanimljiv fenomen, budući da u isključivo u albanskoj istoriografiji i kod albanskih istoričara, javnih ličnosti, publicista, postoji taj termin 'Rankovićeva Jugoslavija'. Oni Jugoslaviju dele na onu do 1966. i onu posle te godine. Što na neki način ima smisla, budući da su sredinom 60-ih zaista počele duboke promene u Jugoslaviji", rekao je on.
Ristanović dodaje da je Ranković nesumnjivo bio uticajna ličnost, da je čak bilo govora i da bi on mogao da postane Titov naslednik, ali i da je on bio personifikacija centralizovane Jugoslavije. Njegova smena je, navodi on, bila ključna za pojavu separatizma na Kosovu i Metohiji.
"S obzirom na to da je smena Rankovića koincidirala sa decentralizacijom, sa prelaskom svih suštinskih funkcija na niži nivo, na republike i pokrajine, od tog trenutka i Kosovo dobija sve veću samostalnost, institucije u Prištini dobijaju sve veću samostalnost, prenosi se vlast suštinski na albanske kadrove u Prištini i na taj način počinje moderna istorija Kosova. Ima to smisla na neki način, budući da koren separatizma počinje da se razbuktava", rekao je istoričar.
Ustavom iz 1974. Kosovo postaje republika u svemu osim u imenu
Ristanović navodi da ustavnim amandmanima sa početka 1970-ih i Ustavom iz 1974. godine Kosovo postaje de fakto republika po svemu osim po imenu. Na to su u velikom meri uticale i demonstracije Albanaca 1968. godine, koje su za cilj imale uzdizanje Kosova i Metohije sa statusa pokrajine u status republike.
U tom periodu, Srbija je prolazila kroj niz smene kadrova, od rankovićevaca, preko ćosićevaca do tzv. liberala koje je predvodio Marko Nikezić. Ipak, do sredine 1970-ih, Srbija je ostala bez uticajnih ličnosti na saveznom nivou, a njene vođe, poput Petra Stambolića i Draže Markovića, bile su primorane na kompromise.
"Njihova politička računica je otprilike bila, pristaćemo na ono što moramo, sačuvaćemo svoje pozicije, a onda nakon Titove smrti, kada se stvari promene, pokušaćemo da povratimo pozicije Srbije i Jugoslavije. To je bila njihova računica i pokazalo se da je ta računica bila pogrešna", kaže Ristanović.
On navodi i da je život na Kosovu i Metohiji u periodu socijalizma bio prilično loš, a prirodini priraštaj visok, što je dovelo do socijalnog nezadovoljstva koje je na kraju eskaliralo u zahtevu "Kosovo republika", pošto se u toj republici videlo rešenje za sve probleme.
Ristanović kaže da se, na osnovu njegovih istraživanja, sa Kosova od početka 60-ih do 1989. godine iselilo oko 130.000 do 140.000 Srba, odnosno 40 odsto svih Srba koji su živeli na KiM.
"To je ogroman broj i taj broj nije bio tajna, ljudi su o tome znali i ljudi su o tome neformalno pričali, ali je sve do početka 1980-ih cenzura u Jugoslaviji bila jaka i o tome nije smelo da se govori javno", kaže on.
O iseljavanju Srba je počelo da se govori tokom osamdesetih godina, kada je ta tema postala predmet sukoba Srba i Albanaca.
"Iseljavanje je korišćeno u političkom obračunu. Za srpsko rukovodstvo, iseljavanje je bilo dokaz da na Kosovu to ne žele da spreče, da oni čak to podstiču, i da Ustav treba da se menja, da Kosovo treba da se vrati pod Srbiju, da je to jedini način da se iseljavanje zaustavi. S druge strane u Prištini su tvrdili da je to iseljavanje normalan proces, da ljudi odlaze tamo gde im je bolje, za više para, suštinski su negirali da je to iseljavanje uopšte problem, opet braneći se tako od optužbi iz Beograda i dokazući da nema potrebe za bilo kakvim ustavnim promenama. Tako da čak i kada je o iseljavanju progovoreno, ono je bilo instrument, a ne problem za koji je postojao konkretan interes da se reši", tvrdi Ristanović.
Milošević je Kosovo "otkrio" tek 1987. godine
On kaže da je Slobodan Milošević "Kosovo otkrio" 1987. godine, kada je svoju političku sudbinu i vezao za njega, iako se do tada njih suštinski nije ni bavio.
"Nije poznavao problematiku, nije razumeo problem, na sednicama gde se razgovaralo o Kosovu uglavnom je ćutao ili davao neke generičke izjave", rekao je Ristanović, dodajući da ni njegov prethodnih Ivan Stambolić nije uspeo da reši probleme kosovskih Srba.
Onda je na scenu 1987. godine stupio Slobodan Milošević.
Milošević se pojavio 1987, pred tim istim Srbima i poslao poruku, rešićemo vaše probleme brzo i efikasno.
"On je na taj način vezao svoju sudbinu za to brzo i efikasno rešavanje problema, a rešavao ih je tako što je situaciju zatezao do krajnjih granica. Proizvodio je krizu, produbljivao je čak, bio spreman da je dovede na ivicu incidenta čak, na ivicu eskalacije, ne samo na Kosovu, nego na jugoslovenskom nivou, kroz ono takozvano događanje naroda, mitinge koji su se događali po ulicama gradova Srbije, pa je čak bilo pokušaja da se ti mitinzi izvezu van granica Srbije. I na taj način je pritiskao rukovodstvo u ostatku Jugoslavije da oni utiču na kosovsko rukovodstvo i da zajedno sa Beogradom se utiče na Kosovo da se promeni Ustav, što je bilo Miloševićevo rešenje i što je bilo u krajnjoj liniji rešenje koje su Srbi sa Kosova zahtevali".
Srpsko rukovodstvo je težilo da ponovo centralizuje državu i stavi KiM pod direktnu kontrolu Republike Srbije, dok su se Albanci mobilisali oko ideje odbrane svoje autonomije takva kakva jeste, gde su Kosovo i Metohija suštinski nezavisni od Srbije. Kada je autonomija sužena, oni su počeli da bojkotuju institucije i da grade sopstvenu paralelnu državu, zaključuje Ristanović.