Goranka Matić u "Relativizaciji": Kad imaš manje prepreka, manje je mržnje

U 22. epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović je sa umetnicom fotografije Gorankom Matić razgovarala o tome kako je Goranka odrastala sa babom i dedom jer su mama i tata "izgrađivali taj socijalizam", o čemu danas priča sa prijateljima iz bivših jugoslovenskih republika, šta je za nju značila Titova slika "među ženskim grudnjacima" i zašto su i Đinđić i Đukanović bili "bombone" za slikanje.  

"Umetnost je inače relativna, a kad je proglase ozbiljnom, onda postaje više na ceni. A sve je umetnost - ako preživi, ako postane deo kulture", kaže Goranka Matić. 

Ona smatra da njena prva samostalna retrospektivna izložba u Muzeju savremene umetnosti nije bila bitna samo za nju, "već i za fotografiju uopšte" i da je tom izložbom ponudila publici uspomene iz raznih decenija.

"To je bilo čudo od izložbe", ocenjuje Smajlović i dodaje da su, po njenom mišljenju, ljudi najviše dolazili da vide devedesete, "svoju prošlost i ono što nas je tada sve uzbuđivalo". 

"Važne su i osamdesete, ta pop rok i kulturna i likovna scena Beograda, kao i ova ulična scena devedesetih, ono što nam se dešavalo. To su dva punkta koji se dešavaju u dve decenije i oni su bitni za istoriju grada i države", objašnjava gošća emisije. 

U Jugoslaviji nije bilo drastičnih socijalnih razlika

Jugoslovenstvo Goranke Matić očitava se na mnogo nivoa. Dete je dvoje partizana: tata je sa 21 otišao u partizane, a mama sa 14 godina, zbog čega je njena baba završila u logoru.

"Rođena sam ispred bolnice u Mariboru, u kamionu češke proizvodnje, adaptiranom u sanitetsko vozilo", priča Goranka i dodaje je do šeste godine živela kod bake u Privlaci u Hrvatskoj, jer su mama i tata "izgrađivali taj socijalizam".

U školu je krenula u Kumanovu, ali je bila nestašna i bežala iz škole, pa je mama morala zbog nje da napusti posao.

"Ja sam joj upropastila karijeru", kroz smeh priča Goranka, ali ističe da je to "zaista tako bilo".  

U Beograd se seli 1961. i još uvek se seća prve konferencije nesvrstanih koja se tada održavala.

"U Jugoslaviji nije bilo drastičnih socijalnih razlika", priča Matići dodaje: "Školstvo je bilo pristojno, kao i zdravstvo, imao si start da možeš da napreduješ dalje u životu i da ne mrziš komšiju iz druge republike. Kad imaš manje prepreka, manje je mržnje i konflikata."

Nije to moja poetika

Na raspad Jugoslavije gleda kao na "ubijanje mog dotadašnjeg života". 

"Kad se pojave granice, gotovo je", kaže, ali dodaje da nikad nije dozvolila sebi da je te stvari deprimiraju.

"Glupo je lamentirati, moraš da se snađeš. Kao kad ti pukne cev, moraš da je popraviš, ne možeš da plačeš", rezimira Goranka. 

"I dalje si prihvaćena u svim jugoslovenskim sredinama", primećuje Smajlović.

"Ja nisam strastveni navijač. Glupo je. Ono što ne mogu da promenim, ja protiv toga ne mogu ni da se bunim", odgovara. 

A kako danas izgledaju prijateljstva sa ljudima iz bivših jugoslovenskih republika i postoje li teme koje bi trebalo da se izbegavaju?

"Obično ogovaramo svaki svoje. Onda ne izbegavaš, nego sam kudiš svoje. Takmičimo se da vidimo ko je dobio interesantniju vlast", kaže sagovornica. 

"Sa tobom je teško posvađati se", dodaje Smajlović, citirajući Gorankin komentar na sve što joj se ne dopada - "nije to moja poetika".

Dani bola i ponosa

"'Dani bola i ponosa' su moj prvi i najbolji rad", smatra umetnica i priseća se kako je on nastao.

"Kad je umro Tito, dan posle sam videla sve izloge u Beogradu sa Titovom slikom na koju je stavljen crni flor i to je bio čist koncept za mene. Dakle, slika je stavljana među kobasice, ženske grudnjake, voće i povrće itd. Kao da daješ na dar te svoje proizvode toj Titovoj slici - ikoni", objašnjava.

Druga slična situacija je bila za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada su svi izlozi bili oblepljeni izolir trakom, koja je štitila staklo. 

Treći put je slična situacija bila prilikom proglašenja nezavisnosti "Kosova", kada su velike radnje u Beogradu stavile u izloge trobojke i natpise "Kosovo je Srbija", da im demonstranti ne bi polupali izloge.

Goranka je bila fotografkinja i kultnog "Starta" u Zagrebu, u "vreme kada se cenio izgled novine". Hrvatska štampa je uvek bila bolje dizajnirana od srpske, ocenjuje Goranka, jer je "vizuelna kultura bila jača", mada je, dodaje Smajlović, Beograd imao bolji tekst. 

"Moraš da znaš koga slikaš, da bi ga stavio u kontekst, da ne bude samo glavica, već predstava o čoveku", sumira Matić i dodaje da su joj "i Đinđić i Đukanović bili 'bombone' za slikanje, kooperativni".

Objašnjava da je sve slikala sa ljubavlju.

"Želela sam da uđem u njihov karakter, da nađem ono što je za njih karakteristično, ali da ne izgleda smešno ili nelagodno", ističe ona.

Na pitanje o tome kako izgledaju fotografije danas, odgovara "da ovo vreme više ne poznaje, pa zato nema prava ni da ga kritikuje".