Tri decenije od zločina na Kazanima: Sarajevska "istina" na koju nema prava žalbe

Uz uličice Bistrika i kozje stazice Boguševca, sa kojih se Sarajevo vidi kao na dlanu, i koje vode do jame na Kazanima, ko se malo bolje zagleda, u blatu još uvek može da vidi tragove zveri. Kiša koja bi ih sprala niti je pala, niti će pasti, niti takva kiša postoji.

Gore oko jame, iz koje se na blag prolećni dan suklja hladnoća, i oko staza kojima su Srbe iz Sarajeva vodili, tukli, mučili, klali, bacali u bezdan, mrtve, žive, preklane, odesečenih glava, miriše ljuta trava, najčešće pelin, a ponekad tamjan zamiriše, ili se to samo učini onome ko uz uličice Bistrika, preko Boguševca, krene stazom kojom su ih odvodili.

Dvoje staraca iz Bistrika, bračni par Komljenac, imali su 67, odnosno 72 godine. Nemoćne i nedužne, gotovo neporektne, izveli su kozjom stazom do jame, zaklali pa bacili… Bog sam zna koliko još ljudi…

Jama na Kazanima, kad se odozgo sa stene zagleda, nema dna, ili se dno ne vidi, nad jamom ceo bogovetni dan možete stajati i čekati ali neće doći ptice.

Na Kazanima, na lokalitetima Gaj i Grm Maline 1998. godine ekshumirani su posmrtni ostaci i u 28 vreća prevezeni u Lukavicu. Analizom je utvrđeno da je reč o 23 žrtve, starosti od 27 do 66 godina. Identifikovano je 15 ubijenih, desetoro srpske, dvoje ukrajinske, dvoje hrvatske i jedno bošnjačke nacionalnosti.

Kad sam pre koju godinu bio gore na Kazanima, kamen na koji je padala njihova mučenička krv bio je topao, ugrejalo ga prolećno sunce. Sa kamena u jamu kapao je vosak sveća koje su dogorevale, na mesto na koje su padala tela mučenika. Izmučena, izmrcvarena. Na stazi ispod jame video sam tragove zveri. Kiša koja bi ih sprala niti je pala niti će ikad pasti.

Oslobađajuća presuda za zločin na Kazanima; Kojić: Amnestija zločinaca koji su ubijali Srbe

Juče je stigla vest iz Sarajeva. "Apelaciono veće Vrhovnog suda Federacije BiH potvrdilo je presudu Kantonalnog suda u Sarajevu kojom je Samir Bejtić oslobođen optužbi za ratni zločin nad Srbima na Kazanima".

I objašenje da je presudom Kantonalnog suda u Sarajevu koja je izrečena 3. novembra 2021. godine Bejtić oslobođen optužbi da je počinio ratni zločin protiv civilnog srpskog stanovništva, da je protiv te presude Tužilaštvo Kantona Sarajevo uložilo žalbu, te da je Vrhovni sud FBiH odbacio žalbu kao neosnovanu, i potvrdio presudu Kantonalnog suda u Sarajevu.

Još je u vesti pisalo da na ovu presudu ne postoji mogućnost žalbe. Zapečaćena za sva vremena. Bejtić nije kriv za stradanje Srba na Boguševcu, na Kazanima.

Inače, pomenuti Samir Bejtić, bio je optužen da je kao pripadnik Desete brdske brigade Armije BiH, 1993. godine učestvovao u premlaćivanju Ergina Nikolića i Duška Jovanovića, da ih je zatim sa grupom vojnika i Mušanom Topalovićem Cacom odvezao na Boguševac, gde su ih u zemunici zlostavljali još neko vreme, a onda ih ubili. I da je još, 25. decembra 1992. ubio Zorana Vučurevića na Kazanima.

Kako bi potvrdili, dokazali, ono što je presuđeno, i na šta više nema prava žalbe, Bejtiću su sudili duže od 20 godina. Oslobađajuća presuda izrečena ovih dana, četvrta je po redu. Istina, Bejtić je u međuvremenu bio osuđen i na 14 godina zatvora za zločine na Kazanima, ali je posle, slava pravdi i istini, ta presuda ukinuta. Onda je pomenuti Bejtić dva puta oslobađen optužbi, i te odluke su ukinute. Vrhovni sud Bosne i Herecegovine do sada je ukidao odluke Kantonalnog suda "zbog bitnih povreda odredbi krivičnog postupka", sve do sada kada je, slava pravdi, Apelaciono veće pomenutog Suda potvrdilo presudu Kantonalnog suda u Sarajevu kojom je Bejtić oslobođen.

"Na ovu presudu ne postoji mogućnost žalbe", piše danas u novinama.

Strašan je put koji od centra Sarajeva kroz mahale Bistrika i Boguševca vodi do Kazana! Kao Hristov put na Golgotu. Tim stazama vodili su ih, Srbe uglavnom, komšije iz Sarajeva, do jame, gore ih klali, bacali u bezdan.

U mahalama Bistrika, skoro tri decenije kasnije, pre koju godinu kad smo išli do Kazana, dočekala nas je ista tišina kao i onda kad su ih odvodili, tišina koju je s vremena na vreme cepao tek lavež pasa po mahali.

Korak za korakom stazom kojom su ih odvodili… Njihovim stopama mučenika.

I bezbroj pitanja u glavi. Jesu li znali kuda ih vode? Jesu li znali da odozgo nema povratka? Jesu li do poslednjeg trena verovali komšijama, poznanicima, nekadašnjim prijateljima? Ako su znali, jesu li se pitali zašto, zbog čega, šta su im učinili?

"Možda nisu verovali, možda su se nadali. Šta bi drugo. Kako čovek da se pomiri sa smrću, čak i kad je ona neumitna. Vodili su tih meseci ljude, Srbe uglavnom, iz Sarajeva, okolo na brda da kapaju rovove, neki bi se vratili, neki ne bi", pričao mi je jedan od saputnika na putu uz mahale Bistrika do Kazana.

Na Kazanima su ubili i Predraga Šalipura koji je bio pripadnik te iste 10. brdske brigade tzv. Armije BiH Mušana Topalovića Cace, gospodara života i smrti u Sarajevu. Pre rata, Mušan je bio prijatelj sa Predragovim ocem Momčilom, dernečili su zajedno po Sarajevu, Mušan ga zvao - "čika Momčilo"… Pozajmljivao kola od "čika Momčila"…

"Žao mi je samo što nisam imao priliku da pitam Cacu: 'Zašto si to uradio, sine Caco? Zašto si to uradio čovjeku koji te je volio? Zašto onome ko ti nije ni htio ni mogao nauditi'", ispričao  je 2016. u razgovoru za "Slobodnu Bosnu" Momčilo Šalipur, otac ubijenog Predraga.

"Prvo su ih izboli noževima, pa su ga zaklali, i Branislava, pa su im onda odsjekli glave i bacili u provaliju. Ja mislim da je to zločin nad zločinima", ispričao je još 2006. godine novinarima Momčilo Šalipur, otac ubijenog Predraga Šalipura.

Braću Vučurević iz Ulice Skenderija pokupili su i odveli, i njih ni krive ni kome dužne. Vodili ih istom stazom ka Kazanim, tukli, lomili kosti, gore ih bacili u jamu…

Književnik Nenad Milkić napisao je knjigu o sarajevskim mučenicima i poneo je do Kazana, pre koju godinu kad smo gore bili. Do mesta gde je nastala i napisana. Knjiga se zove "Kosti".

Staza uz Bistrik i Boguševac do Kazana završava se na ivici jame. Dalje staze nema, ili, pre će biti da ima. Zavisi ko kako gleda i ko koliko i u šta veruje.  

Na ivici jame, dok odozdo suklja hladnoća a okolo mirišu pelin i još neke ljute travke, glava puca od hiljadu pitanja. Ni na jedno nema odgovora niti će ga ko kad naći.

Jesu li braća gledali svoje Sarajevo, svoju Ulicu Skenderija, jesu li znali da se sa Kazana neće vratiti?

Koga su od braće prvo ubili, a koga potom?

Koji je duže gledao zlo očima?

I zašto zlo njima koji su bili tako dobri, ni mrava nisu zgazili, kamoli nekome zlo doneli?

Slušao sam kraj Kazana, pre koju godinu, Predraga Spajića, nekad borca 3. sarajevske pešadijske brigade Vojske RS.

"Tamo je išla linija… Eno ga brdo Žuč, pa TAS, Poljane, Radava, tamo iza je Vučja luka…", objašnjavao mi je dok je vosak sveće koja je dogorevala kapao u jamu, dole gde su padale njihove mučeničke kosti i glaved.

Sandra Blagić iz Laktaša donela je tog dana do Kazana ikonu svetog Vukašina iz Klepaca. Kada je ikonu spustila na stenu na kojoj su ih klali, na koju je padala njihova mučenička krv, na ikonu je pao zrak sunca, a Sandra je zaplakala.

Kroz suze čitala je molitvu: "Jer si ti život i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu tvojih, Hriste Bože, naš i tebi slavu uznosimo sa bespočetnim tvojim Ocem…"

"Sanjam li svoje drugove sa prve linije? Sanjam brate moj, skačem noću, borim se sa sobom", pričao mi je nad jamom Predrag Spajić.

"U toku rata odavde su vađeni posmrtni ostaci i nošeni na groblje Lav. Neka tjela su negde sakrivena. Ovo ovde je pokazatelj kako Sarajevo, bošnjačko, interkulturalno, ono koje baštini tradiciju ratnih jedinica, kako se odnosi prema žrtvama drugih nacionalnosti. Svaki zločin nad Bošnjacima je ratni zločin bilo gde i bilo kada, zločini nad Srbima i drugim narodima određuju se kao ubistvo, okrutno ubistvo, saučesništvo. Sarajevo nije spremno da kaže da su se ovde desili ratni zločini", pričao mi je tog dana kraj jame Dušan Šehovac, Srbin iz Sarajeva. 

"Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja", tekla je nad jamom Sandrina molitva.

Crnilo je sukljalo sa dna jame. I tišina, pusta i beskrajna. Ima li mira dole na dnu jame? Kada će i hoće li duše mučenika naći smiraj?

"Zašto tamo, gde god da se ukotvilo naše pleme, u blizini postoji jama?", pitao je tog dana neko kraj Kazana.

Nad jamom na Kazanima mirisali su pelin i tamjan, pred ikonom svetog Vukašina gorela je sveća.

Dole ispod je Sarajevo.

Kad smo krenuli iz Sarajeva, svratili smo na Sokolac, da Predrag Spajić obiđe ratne drugove… Na groblju koje ovde odavno zovu Zejtinlik.

Našao je drugove među među belim krstovima…

Komandant 10. brdske brigade Mušan Topalović Caca ubijen je 1993. godine u akciji "Trebević", zvanično, u pokušaju bekstva posle hapšenja, pošto su on i njegovi ubili devetoricu pripadnika MUP-a BiH koji su pokušavali da ih uhapse.

Niko od pripadnika ove brigade, odgovornih za zločine na Kazanima, nije osuđen za ratni zločin. Suđeno im je ili su osuđeni za ubistva ili pomaganja u ubistvu. Četvoro optuženih osuđeni su na po šest godina zatvora, za neprijavljivanje zločina osam osoba osuđeno je na po deset meseci zatvora.  Posle rata, telo ubijenog Cace je iz grobnice sa NN oznakama preneto je na šehidsko groblje Kovači. Desetak hiljada Sarajlija odalo je tada počast Topaloviću.

Pre godinu i po dana, 15. novembra 2021, Benjamina Karić, gradonačelnica Sarajeva, Milan Dunović, potpredsednik Federacije BiH i Kristijan Šmit, tzv. visoki predstavnik za BiH, otkrili su na Kazanima spomenik. Dve kamene ploče, na jednoj imena 17 identifikovanih žrtava i tekst "Spomen-obilježje Kazani (1992. – 1994.) Zauvijek ćemo se, s tugom i poštovanjem, sjećati naših ubijenih sugrađana".

Ni slova ko je ubijao "sugrađane", ni zašto ih je ubijao, niti da su "sugrađani", uglavnom, velikom većinom bili Srbi i da su zato i bačeni u jamu.

Dan po otkrivanju spomenika na Kazanima, predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca Branimir Kojić rekao je da spomenik na Kazanima "predstavlja svu podlost političkog Sarajeva i još jednu podvalu srpskim žrtvama, da na spomen obeležju moraju biti uklesana imena svih žrtava koje je ubijala tzv. Armija BiH".

"Juče se na Kazanima nije osetio miris tamajana, nije bio prisutan pravoslavni sveštenik, ali je zato bio Kristijan Šmit, koji se već podvukao pod skute političarima iz Federacije i ne krije da je ovde došao da izigrava visokog predstavnika i da nam dodaje svakim danom sve više soli na rane. Ovaj spomenik koji je postavljen je još jedna podvala međunarodne zajednice prema Republici Srpskoj", rekao je tada Kojić.

I dok je spomenik na Kazanima ostao bez oznake i ko je pobio te ljude i ko su bile žrtve, samo par kilometara dalje, na zgradi sarajevske Vijećnice godinama stoji ploča sa porukom "Na ovom mestu su srpski zločinci zapalili Narodnu biblioteku BiH". Navodno, ne zna se ko je tablu postavio, zna se da se niko nije usudio da je za ovo godina ukloni, kao što su propali svi pokušaji da se tekst koji asocira na kolektivnu krivicu Srba izmeni.

"Kako to da su zločinci dobili nacionalnu pripadnost na Vijećnici, a žrtve na Kazanima nisu?! To je pitanje sa kojim treba da se suoče i gradske vlasti Sarajeva ali i svi u BiH koji govore o pomirenju i suživotu", rekao je tada član Predsedništva BiH Milorad Dodik.

Ostalo je zabeleženo i da su 26. oktobra, dan uoči sednice na kojoj je Gradsko veće Sarajeva donelo odluku o izgradnji spomen ploče na Kazaniima, pripadnici Zelenih beretki odali počast svom komandantu Mušanu Topaloviću Caci.