Branislav Tapušković u "Relativizaciji": Sud za zločine OVK je pravna lukavost velikih razmera

U 23. epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović je sa advokatom Branislavom Tapuškovićem razgovarala o tome zašto je verovao da Sud u Hagu može da bude nepristrasan, zbog čega su profesori Pravnog fakulteta tražili da bude izbačen iz Advokatske komore, kako je doživeo novinske natpise koji su ga optuživali da brani "zver iz Čelebića" i kako je shvatio da samo običan čovek može da bude izveden pred lice pravde. 

Advokat Branislav Tapušković je na suđenju Slobodanu Miloševiću bio prijatelj suda, tj. Haškog tribunala.

"To je bilo 2001. godine, kada se desio napad na Kule bliznakinje u SAD. Verovao sam da svet shvata opasnost od terorizma i da bi taj sud mogao da dobije nepristrasne dimenzije", kaže Tapušković. 

Pre prvog pojavljivanja na sudu, prvih meseci nakon što je pristao da bude prijatelj suda, doživeo je, kako kaže, intimnu kataklizmu. Napadali su ga čak i njegov prijatelj Miša Ognjanović i Zdenko Tomanović, koji su bili branioci Slobodana Miloševića, kao i Mira Marković. 

"Bio sam tada predsednik Advokatske komore. Profesori Pravnog fakulteta su zahtevali da budem izbačen iz asocijacije, iako su neki pre toga tražili da i sami budu prijatelji suda. Čavoški, koga jako poštujem, napisao je tekst u kome je moju ulogu opisao kao 'kadija te tuži, kadija ti sudi, kadija te brani'", priseća se. 

Dodaje da je Milošević u početku bio protiv njega, "jer je smatrao da sam dovedem da izigravam pravdu".

Autorka emisije, koja je pratila suđenje Miloševiću, seća se kako je Tapušković postavljao "strahovito važna pitanja" u Sudu, kao i da je "išao na živce sudiji Meju, koji ga je ipak tretirao sa poštovanjem".

Suđenje Miloševiću je bilo politički proces par ekselans, ističe njen sagovornik. To je, navodi, bila unapred presuđena stvar.

"Milošević nije dočekao presudu, ali u predmetima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, koji su se odvijali posle, nije utvrđeno - sem da je Srbija pomagala u oružju, namirnicama i odeći ljude i vojsku Republike Srpske - nije utvrđeno da je Srbija imala ikakve veze sa zločinima. Za Hrvate se utvrdilo, da je hrvatska vojska neprestano bila u Bosni i Hercegovini", kaže Tapušković.

Neki već donose presude o rusko-ukrajinskom sukobu

Slobodan Milošević je od početka tvrdio da Haški tribunal nema legitimitet, jer ga nije osnovala Generalna skupština, već Savet bezbednosti UN, koji je izvršni organ i to je bilo jedno od ključnih pitanja vezanih za osnivanje i funkcionisanje tribunala, kaže sagovornik Ljiljane Smajlović.

"Dok god pravda ne bude univerzalna, od pravde ne može biti ništa", ponavlja reči koje je izgovorio na samom početku suđenja Miloševiću. 

Uzima za primer Stalni Međunarodni krivični sud koji je osnovan 2002. i činjenicu da su Amerikanci učestvovali u tome, ali su kasnije povukli saglasnost da ne bi njima moglo da se sudi. 

Danas taj sud diže optužnicu protiv Putina, dodaje Smajlović i pita se da li se nešto promenilo u međuvremenu.

"Univerzalna pravda se nikad neće ostvariti. Taj sud ne priznaju ni Rusi, ni Amerikanci, ni Kinezi", odgovara Tapušković i dodaje da će o rusko-ukrajinskom sukobu moći da se govori tek sa distance, a da neki već donose gotove presude.

Za aktuelni Sud za zločine OVK misli da je "pravna lukavost velikih razmera".

"Nemam poverenja, jer u optužnici nema stvari koje se tiču 'žute kuće', niti je bilo ko optužen za proterivanje 250.000 Srba, nakon što su stigle NATO snage. To ne može da bude sud koji može da bude respektovan", zaključuje Tapušković.

Svaki rat je zločin, treba da se uspostavi zločin protiv mira, ističe. 

"Ako bi postojao zločin protiv mira, morao bi Džordž Buš da odgovara za rat u Iraku", priseća se Smajlović reči Benjamina Ferenca, nekadašnjeg tužioca u Nirnberškim procesima. 

Ljudi stradaju da bi se pokrila državna sramota

Advokatu je srž poziva to što je opozicija svakoj mogućoj vlasti, tvrdi Tapušković. Smatra da smo opet u vremenu kada treba da zaziremo od svojih stavova. S druge strane, ljudi ne umeju da brane svoje stavove, nego se vređaju.

"Ne mogu da razumem da advokat Čedomir Stojković - iako veoma cenim njegovu inteligenciju - pravi bilo kakve spiskove. Čak je rekao - bio sam zapanjen - da on sad može samo to, ali da je na vlasti, da bi on i hapsio", navodi gost emisije i kaže da ga to podseća na period kada je postojao verbalni delikt, za koji niko decenijama nije mogao da bude oslobođen.

Navodi da su njegovi najbolji advokatski dani bili između osamdesetih i devedesetih, u političkim procesima, u kojima je branio ljude poput pesnika Gojka Đoga, jer je njegova poezija navodno aludirala na Broza ili Fikreta Abdića i mnoge druge. 

"Presude su unapred donošene, suđenja su bile farse, po principu koji je Broz uspostavio: sudije ne treba da se drže zakona kao pijan plota. Taj princip važi do danas", ističe i dodaje da je skoro završio dva procesa "u kojima su morali da stradaju ljudi da bi se pokrila državna sramota".

Obični ljudi uvek odgovaraju pred zakonom, a oni "neobični" nikad, zaključuje. Osim, u slučaju Slobodana Miloševića. 

"Prvi put je suđeno predsedniku jedne države, prvi put je neko 'neobičan' pred sudom", dodaje. 

Seća se da je najblistaviji trenutak i najveći šok u karijeri doživeo 1996, kada je nekoliko meseci nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pozvan da brani jednog Hrvata, komandanta muslimanskog logora, u kome su ubijani Srbi.

"To je bio najveći šok u celoj mojoj karijeri, da on hoće branioca Srbina. Kada sam prihvatio, jedan dnevni list je objavio naslov: 'Advokat Tapušković brani zver iz Čelebića'. Trebalo je to izdržati. Ali to je najblistaviji trenutak u celoj mojoj karijeri. Saznao sam da je on iz tog logora izveo više od stotinu ljudi i da mu trebaju svedoci iz Srbije, a ja mogu da ih nađem. Prvo mi je palo na pamet: Šindler među Hrvatima", prepričava Tapušković.

Za stotine logora u kojima su držani Srbi niko nije odgovarao

U ratovima se uništava međunarodno pravo, kaže Tapušković.

"Neprestano se kreće u ratove da se 'dođe do demokratije, da se poštuje pravo na tim teritorijama', a najveće sile ga ne poštuju. Međunarodno pravo je praktično poništeno", ocenjuje i podseća da nijedan parlament u Evropi nije odobrio bombardovanje Jugoslavije, a ne samo SB UN.

Joška Fišer je pravdao bombardovanje Jugoslavije rečima "moramo, da ne bi više nikada bilo Aušvica", priseća se autorka emisije, ocenjujući to kao "nepristojan pokušaj da se Aušvic propere preko napada na Jugoslaviju".

O propagandi bi moglo naširoko da se priča, kaže gost emisije. 

"Braneći Zdravka Mucića u Hagu, saznao sam da je bilo stotine logora u Sarajevu u kojima su držali Srbe, za koje niko nikad nije odgovarao. Roj Gutman je osvojio Pulicerovu nagradu jer je pisao o srpskim logorima 1992. gde je tvrdio da u tim logorima spaljuju ljude i prave stočnu hranu", navodi Tapušković.

Dodaje da se i devedesetih sve odvijalo po istom principu. 

"Prva bomba koja je pala u ulicu Vase Miskina 28. avgusta 1992, toliko je bilo jasno da je bomba bila podmetnuta. Dva dana kasnije uvedene su sankcije SR Jugoslaviji. Za tu bombu nikada niko nije optužen, tako se sve odvijalo, na bazi montiranih stvari, kao i Račak", zaključuje.