Druže Vladimire, obraćam ti se sa druže, jer se ti toliko baviš mojom Srbijom, firmom u kojoj radim, pa samim tim i mojim životom, kao da smo braća, ali bih, da te nazovem bratom, bilo previše familijarno. I, to bi urednici odmah izbrisali. U znak familijarnosti, obraćajući se tebi, zadržaću samo ovo "ti".
Drugo, nekako mi uz ime Vladimir pre stoji odrednica "drug" nego "gospodin".
Ovo zbog toga što me u tvom slučaju "Vladimir" najpre asocira na Vladimira Iljiča Lenjina, oba ste komesari, on u svoje vreme, ti u svoje, ali suština je ista.
Jedino što tebi nedostaje jeste crni ili braon kožni mantil do kolena ili do članaka. Time bi tvoja, i pojava ovih tvojih komesara iz Brisela, bila upotpunjena i više biste time plašili Srbe nego ovim saopštenjima.
Vidim Vladimire, izdao si saopštenje u kome tražiš da se zatvori firma u kojoj radim, kojom decu hranim hlebom i poštenim radom, živim. Vidim da si na slici, dok podnosiš taj zahtev mojoj državi, vedar, čio i nasmejan. Odmah da ti javim da meni, dok gledam tu sliku, ni malo nije do smeha.
Priznajem, Vladimire, na trenutak me i strah uhvati.
Znaš Vladimire, već sam ostajao bez posla, pa mi takva mogućnost ni u najavi nije ni malo smešna. I, odmah da ti javim da sam, poučen istorijom, već spremio odstupnicu. Mi Srbi nikad ništa ne prepuštamo slučaju.
Imam jedan hektar zemlje u selu, nešto sam već uzorao, nešto ću tek, posejaću malo krompira, malo luka, malo šargarepe i peršuna, ako treba kupiću i dve ovce i kozu, neku kokošku. Tako da se ne sekiraš, deca, žena i ja nećemo biti gladni.
I još da te upozorim, ako mi i na to slučajno udariš nekim standardom Evropske unije, zabraniš mi da muzem kozu i sejem krompir, ima Vladimire da se koljemo zubima.
To ti neću dati, znaš, blizu mog sela ima jedna velika šuma, ima tamo da se odmetnem, a otud me nećeš tako lako isterati, druže Vladimire. Znam u toj šumi svaku stazu i bogazu, svaku jarugu i pećinu, otud ću se braniti.
Dalje druže Vladimire, pošto vidim, optužuješ moju firmu za hibridni rat, za širenje dezinformacija...Da te ukratko obavestim o mojoj delatnosti za ovo vremena koliko kod RT Balkan zarađujem za hleb. Bolje da se sam prijavim nego da mi ti pišeš dosije.
Priznajem druže Vladimire, odmah na početku da ti javim, na Vaskrs ove godine pisao sam o Rajku Soviću sa Golije kako na toj planini, sam u svojoj kolibi slavi praznik, kako je jutrom išao u crkvu, kako ima nekog mačka, i kako se iz njegove prazne kolibe ujutru, na Vaskrs čuje pesma "Angel vopijaše blagodatnjej". To je, inače, stara crkvena pesma koju pevaju ovi naši "zaostali" monasi.
Subverzivno druže Vladimire, prema tvom sistemu vrednosti, nema šta. Zamisli, Rajko Sović na Goliji u kolibi slavi Vaskrs i Božić, Petrovdan i Ilindan, umesto da povazdan, posebno na te praznike, pred kolibom, na jarbol istakne zastavu EU sa 12 zvezdica, peva onu pesmu iz Devete simfonije i povazdan gleda preko Golije prema Evropskoj uniji, odnosno ka Briselu.
Taj Rajko, i to da obavestim druže Vladimire, je jako opasan tip. Sad da ga čovek pita koliko je Srbija poglavlja otvorila u pregovorima sa EU – nema pojma. Ne zna ni ko je komesar EU za spoljne poslove, a o tome da zna koliko godina Srbija čeka na vratima EU koja samo što se nisu otvorila, da i ne govorim. Taj Rajko, evo da ti prijavim druže Vladimire, inače, više voli Kosovo od Evropske unije i svih vas komesara zajedno, a, inače, slavi i krsnu slavu, redovno se moli Bogu i ponekad, u svojoj kolibi zapali i kandilo.
Jeste druže Vladimire, svega mi, pa ti vidi šta ćeš sa njim. I ja sam, o njemu, takvom, o tom Rajku Soviću pisao, i ne samo da sam pisao, nego su ovi moji na portalu tu priču i objavili, u svojoj subverzivnoj, hibridnoj, dezinformativnoj, dezinfekcionoj, deratizacionoj i Bog te pita kakvoj još delatnosti.
Nečuveno, moj Vladimire.
Zakazala služba bezbednosti
Još da ti javim Vladimire, da sam ovakav, naopak kakav sam, ne poštujući standarde i preporuke EU, u jednom tekstu napisao za onog Vilijama Vokera da je vucibatina, istina, to je bilo pre nego što su me zaposlili u RT Balkan.
Ali, zamisli ti moj prijatelju, da oni ne provere šta sam ja radio ranije, nego me zaposle sa takvim pedigreom, sa takvim odnosom prema izaslanicima EU i Amerike. Zakazala Federalna služba bezbednosti načisto.
A ovu reč, "vucibatina", pokušao sam da ti prevedem na engleski, da bolje razumeš, ali, kod vas takve reči nema.
Dalje, moj Vladimire, još da ti napišem o čemu sam ja sve pisao za ovaj sajtu koji ti sada imaš nameru da zatvoriš. Zamisli, napisao sam zimus i priču o Cvetku Ristiću, to je, ne znaš verovatno, a i što bi znao, mladić iz Skelana, tamo na Drini, kome su 1991. godine, borci onoga što ste ga vi u Haškom tribunalu oslobodili krivice, pobili u jednom danu i oca i majku, i brata i sestru a on ostao sam samcit na svetu, i jedina mu je želja, dok je sam rastao, bila da zagrli svoje roditelje, svoju sekicu i svog bracu.
Oprosti mi Vladimire na ovom izlivu emocija, takav sam, naopak. I da ti se odmah prijavim, zaplačem uvek kad mi Cvetko stane pričati svoju priču, a znam da kod vas, u EU, emocije i suze, nisu po standardima. Vi za to nemate vremena, jer suze ne stvaraju profit, ne pominju se u poglavljima koje smo otvorili, a nisu ni uslov za ulazak u EU. Uslov je, kao što znaš, samo da se odreknemo "Kosova".
I, imao bih ti druže Vladimire, još pisati šta sam radio, o svojoj subverzivnoj delatnosti. Taj termin poznat mi je od ranije, iz osnovne škole, tada su Srbijom još vladali komunisti, a o ovom drugom, hibridnom ratovanju, i ne znam baš mnogo, ali ti obećavam da ću se raspitati. Mi, ovamo kod mene, znamo samo za hibridni kukuruz i dobro nam rađa.
Sad se setih, pisao sam ti ja, i ne samo da sam pisao nego su ovi moji na RT Balkan i objavljivali, neoprezni i nebudni, i o Kazanima više Sarajeva, tamo su muslimani vodili, klali i bacali u jamu neke Srbe iz grada, ali, znam da to tebe ne zanima.
I u pravu si, kako nam ovde u Srbiji samo ne dosadi više da se vraćamo u prošlost, umesto da po vazdan hodamo po gradu zagledani u budućnost.
I o Peđi Leovcu i jednom Vasojeviću iz Sjenice ovih dana sam pisao. Njih dvojica su, druže Vladimire, poginuli na Košarama. Znaš druže moj dragi, tamo su branili Srbiju, dok su tvoji na njih bacali bombe sa 10.000 metara. Znaš Vladimire, ovde kod nas, u Srbiji, još postoji jedan zaostao običaj da čovek brani svoju zemlju, decu i ženu, roditelje i sestre, kad ih neko napadne. Ali, šta ti o tome znaš i ne znam što ti ovo uopšte i pominjem.
Zašto volim Rusiju
I još Vladimire da ti napišem, ko zna čega bih se još setio i šta bih ti još priznao ako bi ovi tvoji uspeli da me uhvate gore u onoj mojoj šumi, ako do toga dođe, i ako bi me metnuli na muke. Svašta sam ti ja pisao moj Vladimire. Mojoj subverzivnoj i onoj drugoj hibridnoj delatnosti, nema kraja, nema granica.
I još moj Vladimire, sad se setih, da ti priznam da u kući imam šest knjiga o Staljinu, ne znam da li ti je to važno, ali da ne bude posle da nisam prijavio. Imam i memoare Žukova. Znaš, on je, ako si zaboravio, predvodio juriš Crvene armije na Berlin 1945. godine. Opasan Rus. Imam i memoare Jerjomenka, i knjigu o Staljingradu, i "Anu Karenjinu", i "Istoriju Rusije", sad iskopah i sakrivenu knjigu "Za veru, čast i otečestvo", poklonio mi pre koju godinu prota Georgije Poljakov kad sam bio na Krimu, a pre nekoliko dana ćerka odnekud dovukla i "Braću Karamazove".
Umalo da zaboravim, imam i "Tihi Don" u četiri knjige, izdanje "Prosvete", možda ti i to bude važno kad budeš donosio konačnu odluku o ovoj mojoj firmi u kojoj zarađujem za hleb.
Još bih ti ja pisao druže Vladimire, ali, znam da nemaš vremena ni za ovoliko da čitaš i oprosti zbog dužine pisma. Takođe te molim i da mi mnogo pozdraviš Eduarda Kukana, Fon der Lajenovu i ostale komesare, posebno onog Španca što je zadužen za spoljnu politiku, ne mogu sad, ovako naopak, da se setim njegovog imena.
Ono za klanje zubima što sam napisao na početku, odmah da ti kažem da je bilo u afektu, ali da znaš, ako nastaviš ovako kako si počeo, moraću da se branim. Nemoj da bude da ti nisam rekao.
A ti možeš, kao na onoj slici što si objavio, nasmejan dok mi zatvaraš firmu u kojoj hleba jedem, da se smeješ koliko hoćeš.
Pozdrav, i ne moraš da mi odgovaraš na pismo, znam da nemaš vremena.
Umalo da zaboravim, oprosti Vladimire molim te, moram ti priznati i da mnogo volim Rusiju. Ona moja majka tako me zadojila, a i đed Gvozden, dok sam rastao uz njega, stalno mi pričao kako sanja Rusiju, Kozake i stepu.
Vas i Kukana nije mi pominjao.