Kad sudbina i rat odnesu tri sina: Krst Mihaila Tomaševića iz Suvog Grla kod Srbice

Mihailu je jedan sin poginuo na Košarama, drugi ubrzo od mine na seoskom putu iznad sela, treći se razboleo i umro pre pola godine

Niti je Mihailo Tomašević tako kroz život hteo, niti je ikad, ni u najcrnjem snu pomislio da će tako biti. Mučenik i nesrećnik nadao se dobru, a čemu duša krštena, namučena, da se i nada nego dobru i Božijoj milosti.

A ispalo je da, gde se god kakvo zlo zametnulo, na Mihaila je udarilo, na njegovim leđima se slomilo, njemu o glavi radilo. Eno Mihailu groblja više sela za svedoka i u groblju tri groba.

U jednom je Mihailov sin Stojadin, poginuo je na Košarama 14. aprila 1999. godine, u drugom Mihailov Stevan, stradao je odmah posle rata, kada je traktor na kome je bio na seoskom putu više sela naleteo na protivtenkovsku minu, u trećem isto Mihailov Veselin, razboleo se i nedavno umro. Mihailo i njegovi pre koji dan izdali mu pola godine...

Pre koji dan, kad sam iznenada i nenajavljeno sa dvojicom kolega banuo u dvorište Tomaševića u selu Suvo Grlo kod Srbice, u Metohiji, i kad je supruga Miladinka stala dozivati Mihaila, bio je ispod kuće, nešto čeprkao po vrtu, odozdo je izbio sav zadihan, najbrže što je mogao, da gosti ne čekaju. Ozarilo mu se lice kad je čuo da neko govori srpski u dvorištu, čvrsto mi je stegao ruku, ko bi očekivao onoliko snage u onako sitnom čoveku, obrisao rukavom znoj sa čela, zastao, duboko mi se zagledao u oči.

U Mihailovim, lako je to videti kad se čovek samo malo dublje zagleda – bezdan, more bez dna, tuga čemerna koja se gomilala godinama i decenijama, crnilo. I još, sklonila se tu, zametnula u jednom uglu, dobrota pusta.

Koliko je samo dobrote u oku i pogledu tog čoveka. One koja se može videti, naslutiti, pročitati samo u očima onih koji su se kroz život mučili, dugo i teško, kojima je tuga slabo kad silazila sa leđa, koji su se mnogo više jada i čemera nagledali nego dobra.

"Morate mi ući u kuću, da vas ugostim, samo kad ste mi došli... Ovo je stara Srbija, a ovde se znaju običaji", kaže kolegama i meni, širi ruke da nas izgrli.

"Ne moramo Mihailo, možemo sesti ispred kuće, da ne unosimo blato u kuću, pa Miladinka posle da čisti iza nas", branili smo se.

"Morate ljudi, dobro mi došli, morate mi u kuću ući, da vas ugostim", stao je da nas vuče za rukave preko praga sve brišući o bluzu dlanove žuljevite i crne od metohijske zemlje.

Nije vredelo opirati se.

Mihailova kuća je u selu Suvo Grlo, u pristranku okrenutom jugu. Iz dvorišta, kroz trešnje i jabuke u cvatu vidi se do pola Metohije, a pravo su snežni vrhovi Prokletija. Iza ostane put na kome su raskrsnice za sela Lauš, Prekaz, oko puta spomenici borcima UČK na kojima vijore albanske zastave sa crnim orlovima, ispod je i drugi deo sela koji je u opštini Istok.

Malo je i klaustrofobično Mihailovo dvorište, kakva su i ostala u ovom zaseoku. Kuća nezavršena, građena i dograđivana godinama, kad su Mihailo i Miladinka uspevali da stvore koji dinar viška i uzidaju ga u kuću radujući se dečici koja su se rađala i prirastala da i oni rade i privređuju. Putevi kroz selo i zaseoke uzani, do pola ih već pojelo trnje i drač, teško se kola mogu provući.

Gore, na brdu iznad sela, kad smo kosovske policajce pitali za kuće Tomaševića, na baraci pored policijske stanice u kojoj su sedeli neki ljudi koji su nas samo propratili pogledom, videli smo znak UČK. Policajci su nas ljubazno uputili ka Tomaševićima, oni ljudi iz barake samo su nas gledali.

Dole, u zaseoku, još neki dobri ljudi koje smo pitali za Mihailovu kuću poskakali su na noge kad smo iz koleginih kola sa prištinskom RKS registracijom progovorili na srpskom. Zovu na kafu, rakiju, da svratimo, razleteli su se oko nas, pitaju kako mogu da pomognu, da nam objasne, isprate sve do Mihailove kuće ako treba. Srbi iz Suvog Grla.

Posle smo na putu sreli i dečaka Davida, 12 godina, seo je sa nama u kola da nas odvede sve do Mihailove kuće zabačene u lavirintu puteljaka u jednom od zaseoka.

"Moj Stojadin poginuo je na Košarama", prosto nam posle u kući kaže Mihailo dok sipa rakiju, a Miladinka prinosi kafu.

Kaže i slegne ramenima kao da je tako moralo, bilo suđeno, unapred određeno, a on tu ne može ništa da ispravi, niti promeni. Jedino mu se u sred te kratke, proste rečenice, neumitne istine, teške kao crna zemlja, glas prekine, sav se zatrese, iz korena, stisne crne žuljevite šake toliko jako da kosti samo što ne popucaju.

Zagrcne se, a onda, kao da ga je sramota zbog toga, što smo svedoci njegove slabosti, što je uopšte pokazao tugu, zabaci glavu, prekrsti se, zasijaju mu suze u očima i nastavi dalje da nas nutka kafom i rakijom, pita jesmo li gladni...

Nama se za onim stolom, na drvenoj klupi, pod ikonom svetog Arhangela Mihaila odseku noge pred tom slikom. Ćutimo, Mihailo rukavom obriše suze, poneka mu se i otkotrlja pod sto.

Stojadin je otišao u Valjevo u vojsku, iz Valjeva prebacili ga u Peć, iz Peći na Košare. Sa Košara doneli ga Mihailu mrtvog. Dečaka od dvadeset godina.

On i Miladinka su, posle Stojadinove smrti, pokušavali da saznaju kako im je sin stradao. Radost njihova, krv i srce njihovo. Saznali samo da je poginuo u bombardovanju Košara, niko nije imao vremena pobliže da im objašnjava kako je to sve to bilo sa njihovim Stojadinom. Na papiru koji su dobili stajalo je da je poginuo u sukobu sa teroristima.

Sahranili su posle Stojadina, malo iza toga, kad je potpisan Kumanovski sporazum i kad je vojska krenula sa Kosova. Mihailu i njegovima savetovali su da ne ostaju u selu iza vojske.

Jedne večeri, kad se ispod sela začula pucnjava, krenulo čitavo Suvo Grlo u zbeg, uz reku, u šumu iznad sela. Mihailo bio na kraju kolone sa traktorom, Miladinka i deca poterali stoku i poneli tek što se moglo u rukama. U selu ostavili Stojadinov grob.

Selo na noć ostalo potpuno pusto. Mihailo sa komšijama zoru dočekao pod otvorenim nebom, između dve vrzine, ložili vatru, hladno bilo, savijali stoku oko zbega da se ne pogubi i ne odluta u šumu. Isto kao što su radili i njihovi preci.

Vratili se dan kasnije, srećom, zatekli kuće čitave i krenuo je život, bez Stojadina, kakav takav. Onako kako se moralo, a i kad je u Mihailovom životu bilo drugačije.

Nije mnogo prošlo, Mihailov Stevan, 19 mu je samo mučeniku bilo, i dvojica komšija krenuli su traktorom u šumu više sela, da seku drva, na šumskom putu naleteli na minu, traktor i ljudi na njemu odleteli su u vazduh, jedan komšija poginuo na licu mesta, delove tela sakupljali posle po šumi, drugi, nekom srećom, zadobio samo manju ranu na glavi, Stevan teško ranjen.

Prebačen u Severnu Mitrovicu, pa u Beograd. Mihailo, mučenik i nesrećnik, za sinom, i sam ne zna kako, da li pešice, trčeći i sve kukajući u sebi, stigao je do Mitrovice. Nadao se dobru, a čemu duša krštena, mučena i namučena, da se nada nego dobru. Sestre i doktori spremili mu krevet u bolnici, da bude blizu Stevana, da se ne odvaja od sina, Mihailo nije hteo da smeta, našao neke kartone, spavao napolju, pod strehom. Da se skloni, da ne bude nekom na teretu i smetnji, a da bude blizu svom Stevanu. Duša krštena i namučena.

Onda je i Stevan umro, sahranili ga u selu. Mihailo crnu košulju nije ni skidao, godinama, pomiren sa sudbinom, kukao je sam u sebi, i kad ga niko ne vidi i ne čuje. Za spoljni svet, jedino, kad priča o Stojadinu i Stevanu, prekine mu se glas, zadrhti, zatrese se sav iz temelja, pojave se suze iz njegovih bezdana, mora tuge u očima, onda se trgne, obriše suze rukavom, bude ga sramota pred nama, brzo se prekrsti, široko...

Onda nas gleda onim njegovim očima, pravo u oči. Kao da od nas traži odgovore – kako i zašto, što je tako moralo biti, što ga ni jedna tuga i nesreća ne mimoiđe. A mi, šta da mu kažemo... Kako da ga razgovorimo, kako da mu tugu rasteramo, na tren samo, kad to niti ko može niti je to ko kad uradio. Ta tuga je njegova, natovarena njemu na leđa i na dušu, ima da je nosi dok je živ i drugačije ne biva.

Drži glavu na prsima dok razgovaramo, gleda u zemlju, u uglancani i obrisani pod sobe pod stolom.. Mihailu je to tako određeno, nebu se okrene retko, ponekad kad tugu više ne može da izdrži pa se okrene Bogu, zavapi nebesima, da mu samo malo patnju olakšaju. A i to uradi kad niko ne vidi. Njegova je tuga samo njegova, neće on druge time da opterećuje.

Miladinka i on rodili osmoro dece. Gajili ih, gledali kako rastu, nadali se dobru, a čemu duša krštena, mučena i namučena da se nada nego dobru svojoj dečici.

"Namučila su mi se đeca od malih nogu", kaže više sama za sebe Miladinka.
Mihailo radio dan i noć, odlazio od kuće u ponedeljak ujutru, vraćao se u petak uveče, kad je vreme žetve, žito samo što mu nije nicalo iz opanaka. Niti je imao kad da ih izuje, niti da se odmori. Nije se znalo da li su mu crnje ruke ili lice, samo mu obrazi uvek bili čisti i svetli.

I dečaci, kad su samo malo prirasli, krenuli za Mihailom, da pripomognu, rade, crnče. Mihailo drugačije niti je znao niti je mogao da živi. Gledao samo da sve bude pošteno, da se kojim slučajem o nekoga ne ogreši.

Nije bilo lako odgajiti, nahraniti osmoro, a zemlje malo, tek dva hektara imao je Mihailo. Orao tuđe njive, kosio tuđe livade, po 25 kosa livade uzimao pod zakup, sejao po četiri – pet hektara ječma i pšenice, isto toliko i kukuruza, držao po petnaestak krava, ovce, koze, svinje. Dešavalo se da deca u školu odu i okrpljena, ali, uvek čisti, uvek nahranjeni. Važno je bilo da ima hleba za decu, za ostalo, ako šta pretekne.

Radovao se Mihailo, nadao se dobru, verovao u dobro. Radilo se i imalo se. Mihailo išao u napolicu. Deca bila zdrava. Radovala se kuća životu, napredovala.

Onda je i preko Suvog Grla naišao vihor, ratni, Mihailo niti mu se nadao niti ga je želeo, ali, ko je Mihaila šta pitao. Njegovo je oduvek bilo samo da plati porez, odazove se pozivu na mobilizaciju i da pošalje sinove u rat. Uzme svoj krst na leđa i nosi ga onako kako mu je suđeno i predodređeno.

Pre pola godine Mihailu umro i Veselin. Razboleo se, lečio, Mihailo i Miladinka nadali se dobru verovali. Jok. Sad oboje nose treću ranu na srcu.
Pred svakom svojom ranom, a ne zna se koja je dublja i teža, koja više boli i peče, Mihailo samo sagne glavu. Ćuti. Sudbina. Tako moralo. Nikom se ne žali. A i kad bi hteo, kome da se požali. Ko danas ima vremena da sasluša Mihaila. Svako se o svom jadu zabavio. I Miladinka ćuti. Samo kad progovori kako su njeni dečaci rasli, lice joj se ozari a oči napune suzama. Onda joj se glas prekine, zastanu reči, a i šta tu ima da se priča. Okrene se ka zidu i ćuti.

"Šta ću, volja Božija", kaže.

U Suvom Grlu danas su 22 domaćinstva. U centru sela je osnovna škola, pored nje i srednja. Istorija sela duga i preduga. Nisu Srbi u Suvom Grlu od juče ili od prekjuče. Piše po knjigama, car Dušan darovao je sela oko Suvog Grla hilandarskom pirgu Hrusiji.

U turskom popisu iz 1435. godine Suvo Grlo je upisano kao središte nahije sa više od 15 sela, sa tri mahale – Trgovištem, Ledanicom i Zakonom, i ukupno 126 srpskih kuća i domova, tri sveštenika i jednim kaluđerom. U selu je postojalo nekoliko crkava. Najstarija je bila crkva Sv. Bogorodice na "suhogrlskoj zemlji", koja se pominje i u poveljama kralja Milutina. U crkvi Vavedenja Sv. Bogorodice sačuvan je popis imovine njenog jeromonaha Save iz 1596. godine, 17 knjiga, tri ikone, tri epitrahilja – ukupno pedesetak predmeta.

Mihailo se, iako već star, pritisnut tugom i godinama, nigde ne smiruje. Po vazdan nešto čeprka po vrtu, posejao proletos svega i svačega, po navici, gde dokon da sedi u kući. On i Miladinka imaju i kravu. Odmiču zemaljski dani jedan po jedan. Svaki isti.

Priča, Albanci su pre koju godinu oborili Stojadinov i Stevanov spomenik na groblju. Kad je otišao i video zlo očima, samo što mu srce nije stalo. Od tuge, ne od besa. Od žalosti, što tako, što spomenik, njegovom Stojadinu o njegovom Stojanu, što mu kopaju po ranama, što mu ih dosoljavaju. Mihailo posle vratio spomenik, ispravio ga.

"Šta ću, kad vidim kako je po Mitrovici srušeno groblje, po drugim mestima, kako su vadili kosti, mrtve ljude...", počne da priča i zagrcne se u suzama.

Mihailo iz svog Suvog Grla, veli, nema kud. Kako da se makne od grobova sinova, i, kako da se makne od grobova svojih roditelja. Lanci su to, koji se ne mogu pokidati. Kud će on sa svoje zemlje.

Prekjuče ujutru, sasvim neočekivano, kod autobuske stanice u Severnoj Mitrovici, sretnem Mihaila. Krenuo nekim svojim poslom u Kraljevo. Vidim, nosi u najlon kesi "smoki" i kesicu grisina. To će mu verovatno biti i doručak i ručak. Stane na kraj ulice, ponovo me zagleda u oči, stegne mi ruku, a onda savije glavu, gleda u zemlju.

Njemu je sudbina tako odredila. Da glavu podigne, da je okrene nebu, samo kad zavapi Bogu, kad više tugu i muku ne može da otrpi.

Mihailo Tomašević bačen u vrtlog istorije, rata, događaja, koji niti su od njega zavisili, niti ga je ko pitao hoće li da u njima učestvuje. Uprtio svoj krst, i nosi ga. Bez ropca, bez žalbe. Tako mu određeno i predodređeno. Mihailu Tomaševiću u ova teška vremena, rabu Božjem, iz sela Suvo Grlo kod Srbice na Kosovu i Metohiji.