U slavu Praznika rada: Nadničarima i napoličarima, radnicima, trudbenicima i mučenicima

Nekim ljudima posebno, red je jutros, na 1. maj, Međunarodni praznik rada, čestitati ovaj dan, iako dobro znam da niko od njih danas niti slavi niti praznuje, niti je ko od njih jutros na Zlatiboru ili Kopaoniku, u Budvi ili na Žabljaku, niti za to imaju vremena.

Radnicima, trudbenicima, rekli bi nekad za vreme komunista, mučenicima, nadničarima i napoličarima, tihim i nevidljim, nečujnim ljudima čijih slika nema na naslovnim stranama novina, na televiziji, niti na Instagramu, nego jutrom, kao da ih je sramota, prođu ulicom ili seoskim sokacima, pronesu krampu ili lopatu, sekiru ili motornu testeru i uveče se, kad Sunce odavno zađe, vrate istim putem. Umorni i preumorni, jedva prekorače kućni prag, ujutru, sve iz početka, istim putem.

Ovo je, ustvari, njihov praznik, samo što oni nemaju kad da slave.

Ima tih ljudi dosta. Lako ih je prepoznati, kad ih sretnete obično ruke, dlanove, tvrde i žuljevite, ispucale kao hrastova kora, kriju pod stolom ili u džepovima, kad ih pitate kako su – uvek su dobro, kad ih upitate – jesu li se umorili, nikad nisu, nego su uvek odmorni.

Njih ne zovu na državne prijeme, ustvari, oni i nemaju svečane toalete za takve prilike, za njih nema državnog ordenja, njihove brige nikoga se ne tiču, one su samo njihove. Njihov  hleb je tvrd i suv, sa devet kora, kažu pesnici, svaki dinar krvavo zarađen.

Posao od koga kosti pucaju

Braću Kneževiće, Darka, Dragana i Petka, ima tome podosta godina, sreo sam u planini Vučiji iznad Nove Varoši, a planina je tog popodneva bila strašna, jeziva, ni kurjak u njoj da zanoći. Sukljao je severac, ledio krv u žilama, od zapada nadvijao se crn oblak, blato do kolena na sve strane, uskoro je krenula i kiša, krupna i hladna... Oni, njih trojica, pojavili su iz nekog potoka, ogrnuti pelerinama, mokri do gole kože, ispred njih konji natovareni teškim bukovim cepanicama...

Darko, Dragan i Petko, radili su najteži posao na svetu. Godinama i godinama, a taj posao zove se samaraški, tovarili su na konjske samare, i iz najdubljih dubodolina, potoka, sa najstrmijih kosa, iznosili do kolskih puteva bukova i hrastova drva i od tog posla, od kog kosti pucaju, živeli.

Onog popodneva, ostali su mi ta slika i zvuk urezani u pamćenje, i pre neko što su se braća Kneževići pojavili na drumu, čuo sam pesmu iz dubine šume, grlenu i mušku, jedan glas, pa još jedan, onda i treći...

Vetar je donosio fragmente stihova:

"Nema braće rodbine, sestara..."

Pa onda:

"Iz detinjstva najboljih drugara..."

"... stare majke ona je daleko..."

Onda je šumu pokrila kišna zavesa, ugasila pesmu, na putu se pojavilo desetak konja, natovarenih mokrim bukovim drvima, njih trojica zastali su samo na tren da me pozdrave, onda počeli da sa samara skidaju bukove cepanice, sirove i teške, slažu ih u vrstu... Spremao se mrak.

Prvi mi je prišao momak širok kao bukva kraj puta, ispod šatorskog krila preko kog se u mlazevima spirala kiša videle su se samo plave oči: "Ja sam Dragan Knežević, iz Mrkonjić Grada u Republici Srpskoj. Ono je Darko, tamo iza je Petko, mi smo braća. Bježi 'vamo pod bukvu, ne kisni", pozdravi me je u sred one šumetine.

Kad dođe muka do oka, mi pjevamo...

Posle smo se blatnjavim putem, više klizajući nego hodajući spustili do kolibe, mrak se uveliko uvukao u šumu, njih trojica poskidali su samare sa konja, uveli ih u štalu koja se jedva nazirala kroz mrak i maglu, nahranili ih i napojili, tek onda smo sva četvorica prekoračili prag kolibe u kojoj nas je čekao široki drveni sto, klupe od debelih dasaka, šporet na drva.

Brzo  je Dragan odnekud izvukao tanjir sira, narezao slanine, odrezao široke kriške hleba koji je ispekao prošle noći.

"Mi smo iz okoline Mrkonjić Grada u Republici Srpskoj! Mi smo samaraši! Iznosimo na konjima, do kolskih puteva, bukovinu iz šume, iz klanaca u koje niko drugi ne zalazi. Nema posla kod nas u Mrkonjić Gradu, ovde, u Srbiji, zarađujemo za život", pričao mi je Dragan još dok smo se odozgo, niza stranu spuštali ka kolibi, a konji išli iza nas u dugoj koloni.

Iza nas, opet se čula pesma.

"To Petko pjeva... A, uz njega i mi... Kad nam muka dođe do oka mi zapjevamo... A šta bismo drugo... Ovde nemamo kome da se žalimo", podigao je i Dragan glavu ispod šatorskog krila.

Onda se i on pridružio Petku, koji je bio negde iza, zaklonjen bukvama, onda i Darko... Jeknula je planina:

"...drvoseča bio u mladosti..."

I nestvaran je, i težak jednako koliko i radostan, tužan, bio taj tren usred Vučije dok je jeka glasova braće Kneževića nestajala po klancima okolo, odbijala, pa se vraćala niz šumu, a Dragan, koji mi je bio najbliži naprezao vratne žile, pevajući iz glasa, mokar do kostiju, lica niz koje su se slivale kapi kiše...

"Još koji dan ovako, pa će i zima. Onda ćemo se malo odmoriti", više za sebe rekao je i Dragan, sav blatnjav, umoran...

"Dade Bog, pa jesen bi lepa, ovo je danas naišla kiša, uhvatila nas u šumi, a posao mora da se završi. Hiljade kubika bukovine preturili smo letos, prošle godine, preko ovih naših ruku... Hiljade tona... I tako godinama... Samo da da Bog da nas zdravlje posluži... Ljetos, kad naiđe kiša i grmljavina, nas trojica bježimo pod tri bukve, što dalje jedni od drugih, ne dao Bog da gađa grom u bukvu, da ne stradamo svi zajedno... Dođemo uveče kući, u našu kolibu u planini, jadni umorni, jedva se malo zgrijemo kraj vatre... Ponekad, krvave i ruke i kolena",  slušao sam posle Dragana i Darka dok smo se u kolibi grejali kraj šporeta i vatre koju je Dragan brzo naložio.

Otac umro mlad, zanat ostavio sinovima

U neko doba ponovo je Petko zapevao, prihvatili su pesmu Darko i Dragan, i dugo je pusta planina u kojoj sem njih trojice nema nikoga ječala...

"Vetar duva sa Previje, nema moje Anđelije..."

Pričao je Dragan dok smo večerali:

"Imao sam 14 godina kad se zaratilo u Bosni... Danima sam se skrivao po šumi sa majkom i braćom, strepeli smo da siđemo do kuća... I eto naše bratske sudbine, čitav život provedosmo po šumi... Braća su ranjavana u ratu, Darko je jedva preživeo, i sad, evo kako zarađujemo za život... Isto k’o i naš otac koji je umro mlad, a zanat nam ostao od njega", pričao mi je.  

Brzo je mrak, onaj jesenji, neprozirni pao na Vučiju. Utihnula je planina, ućutala se, Dragan je upalio fenjer da obiđe i nahrani konje, i samo je, kasnije dok sam odlazo, jedan prozorčić kućice u pustari Vučije, gore visoko iznad Nove Varoši, na kratko zasvetleo treperavim svetlom lampe... Svuda okolo pod vetrom koji je ponovo dunuo šuštale su bukve, savijale se grane... Od zapada ponovo je dolazio oblak, zaklanjao zvezdano nebo, i tišinu je dok sam grabio ka kolima opet prekinula samo pesma, grlena, muška, a tužna:

"Vetar duva sa Previje, nema moje Anđelije..."

Jutros je Darko, znam, u  šumi iznad Mrkonjić Grada, sa sekirom ili motornom testerom u rukama, Dragan i Petko su negde u Austriji, ne znam koliko se tamo slavi Praznik rada, pre bih rekao da su oni jutros, od zore, sa motornim testerama i sekirama, sa komšijama iz sela u šumi, u nadnici, teško će se i setiti da je danas 1. maj, Međunarodni praznik rada.

Kod Radovana nema dangube

Godinama već prolazim pored kuće Radovana Ilića iz sela Tatinac iznad Užica. I za sve to vreme, a nailazio sam i u pet ujutru, i u podne kad ugreje zvezda pa je napolju, na suncu, plus 40 ili 50 stepeni, ili uveče, kad se mrak već navuče na selo, kad pada kiša ili sneg, jednom je i grad padao, nikad još nisam zatekao niti video Radovana dokonog, da sedi, ili da se iležava, da se dokoniše oko kuće.

Jednostavno, bog ga dao takvog. I kad je oko kuće, po njivama i livadama, po dvorištu sve uređeno i sređeno, Radovan nađe sebi kakvog posla, pa čisto sumnjam da će i danas slaviti i proslavljati, nego će verovatno sa motikom u malinjak, da negde nešto okopa, popravi, ispravi, zategne...

Prošle godine, proleće je bilo, zateknem Radovana u malinjaku, desna ruka zavijena, skoro do lakta u gipsu.

Ispričao mi je posle Radovan, šest dana je zaredom od zore dok se smrkne plevio maline, čupao korov i zaperke.

"Sedmu noć, desna ruka i desna šaka stanu mi se kočiti, mislio sam da ću se do jutra šlogirati. I bilo mi žao, ne mene, nego, bojao sam se – ostaće mi maline neoplevljene. Ujutru, poranim doktoru, kad sam mu rekao da sam šest dana, bez odmora, plevio malinjak, izgrdio me ja kao retko ko. Rekao mi je da strogo odmaram, stavio mi gips na ruku, prepisao neke tablete, ja iz bolnice, kud ću na drugu stranu – pravo u malinjak, mogu levom rukom pomalo da plevim, da ne dangubim", ispričao mi je Radovan tog dana.

I, još me je u malinjaku pitao, a ja nisam znao šta da mu odgovorim – "treba li on da legne, da leži i odmara, da pusti malinjak da zarasta u korov"...

Neki dan kasnije zatekao sam ga, već je samoinicijativno bio skinuo gips, kako pomaže komšiji da pokose korov oko kuće, pre toga vazdan je prskao malinjak, pre toga ko zna šta je sve radio.

Radovanu nema veće bolesti od dangube

I kad je crveno slovo u kalendaru, ispričale su mi posle komšije, Radovan ne sedi dok, nego izađe, da obiđe imanje i isplanira šta bi se sutra moglo raditi.

"Nema meni veće bolesti nego dangube. I u noć se često probudim, pa mislim kud ću sutra, šta prvo da uradim a šta posle, kako da organizujem posao da se ne gubi vreme. Računam, ako ne završim posao danas, sutra će biti kasno, sutra me čekaju druge obaveze", još mi je ispričao Radovan.

U njegovim malinjacima površine više od hektar, posla, hvala Bogu, ima svakog dana, ko nije video Radovanove malinjake, taj ne zna šta je, ono što se kaže – "sve pod konac".

Kad se približi vreme berbe, Radovan noćima neće spavati, i to se zna, po svu noć će osluškivati da se ne približava nevreme, da sutradan ne udari grad, zorom će, sa prvom naznakom svitanja, opet u malinjak, i, tako godinama.

"Najlepše je kad noću udari kiša, majska, pa pada po svu noć. Otvorim prozore, gledam, radujem se, prekrstim, zahalim Bogu na njegovom daru", pričao mi je jednom, prisećao se da je u velikoj sirotinji odrastao, kao dečak išao u nadnicu, za decenije rada stvorio mnogo, ali, sve radom i samo radom.

Sad u njegove malinjake dolaze Nemci i Francuzi, da vide kako se to u Srbiji radi.

Zato znam da Radovan ni danas ni jutros neće slaviti, nego će zorom u malinjak, da ovde iščuša travku, ovde zaperak, da obiće, vidi, popravi, zategne, da sve bude pod konac. I, to će mu biti najveća proslava praznika.

Od umora jedva prekorači kućni prag

Komšiju u selu Slobodana Lečića, dečaka još, jutros sam zorom, na 1. maj, video, upregao volove i ode preko sela u šumu. Ni sa njega danas nema praznika i proslave, čitav dan će on u šumi, po vrletima i potocima vući smrčeve trupce, izvlačiti ih do kamionskog puta, uveče će se umoran i preumoran vratiti kući, da jedva od umora prekorači kućni prag.

Njima, ovim ljudima, Draganu i Darku, Petku, Radovanu i Slobodanu zato jutros posebno čestitam ovaj praznik posvećen radu.

I njima, i onim tihim, nečujnim ljudima, šaka ispucalih kao hrastova kora, što će dan provesti u nadnici, pa sutrada, i sutradan ponovo.