Da zastanemo, zaplačemo, ćutimo danima: Jutro nade u danima žalosti

Tračak nade u danu žalosti dok crne veste stižu i prestižu jedna drugu, dok Srbija treći dan zaredom broji mrtve i ranjene. Na desetine. Dok sam jutros u uzanoj uličici obilazio veliko crno vozilo, zaustavljeno u suprotnoj traci, pojavio se iza ugla vlasnik, vozač, ne znam, mladić u crnoj jakni, krupan, kratko podšišan, podigao ruku u znak izvinjenja, onda je spustio na grudi, klimnuo glavom, "oprosti brate", pročitao sam da mi je rekao...

Tračak nade u danu koji počinje vestima o još osmoro mrtvih i trinaestoro ranjenih u Srbiji. 

Može li dan koji počinjemo u suzama, dok nas pred vestima koje se nižu kao na traci hvata panika, dok se monitori telefona, televizora, lap-topova prelivaju u krvi, ma koliko to jutros zvučalo nemoguće, surovo, suludo, teško, doneti novu nadu...

Jesu li nam kao društvu, državi, zajednici, jesu li nam kao ljudima pre svega, ako smo imalo ljudi, ako je išta još ljudskog ostalo u nama, ova dva masakra dovoljna? Jesu li nas dovoljno upozorili, da svako od nas pojedinačno zastane, vidi sam sa sobom, postavi sebi pitanje, jedno jedino, kud smo to, svako od nas pojedinačno krenuli, kud nas vodi ovaj put, gde smo to stigli... Put na kojem nismo sami, nego  smo poveli i svoju decu, svoje unuke rođene i nerođene, svoje rođake, komšije, prijatelje, kumove...

Je li vreme da zastanemo, zaćutimo i ćutimo danima, preispitamo sebe, vidimo sa sobom, možemo li dalje ovako, jer ovo što se pre dva dana desilo u Beogradu, noćas u Mladenovcu nije se desilo tamo nekom, dalekom, nepoznatom, ovo se desilo svima nama, svakom od nas pojedinačno, ovo se desilo našoj deci. Nije ovo njihova tuga, tuga nepoznatih, dalekih ljudi, koje nikad nećemo sresti, videti, upoznati, ovo je naša tuga.

Kako ste?

Možemo li, za početak, koliko danas popodne, kad se vratimo sa posla, da prekoračimo prag komšijama, da zastanemo na ulici, da pitamo te ljude koje smo zaboravili, koje ne poznajemo, čije nas se sudbine ne tiču – "kako ste", a onda da ne protrčimo pored njih, nego da ih saslušamo, da pokažemo da nam je zaista stalo i da čujemo kako su...

Možemo li od toga da počnemo? A onda, možemo li danas, kad smo u kolima, recimo, da ne "legnemo" na sirenu ako neko ispred nas zastane samo na sekundu, ili na semaforu ne startuje vozilo u deliću sekunde?

Možemo li danas, i narednih dana, barem dok traju ovi dani žalosti, da se ne zavadimo sa komšijom koji nas je na trenutak zagradio na parkingu, sa nepoznatim koji nas je isekao kolima na putu? Možemo li da se ne iznerviramo ako starica ispred nas ne pretrči pešački jer mi, eto, žurimo...

Možemo li, barem ovog jutra, prestati gnevom da reagujemo na svaku sitnicu, možemo li prestati da psujemo, pljujemo, etiketiramo, vređamo, sudimo, grdimo, osuđujemo?

Možemo li?

Možemo li danas, u ovom danu žalosti, posle noći u kojoj su još neka deca pobijena, neka ostala bez roditelja, neki ljudi bez sinova i ćerki, sestra bez brata i brat bez sestre samo da ćutimo... Možda, ne sa gnušanjem, ne sa gnevom, tek sa tugom, očajni, očiju punih suza, da prođemo pored kioska na kome su naslovne strane pune krvi, pune ispovesti, "detalja"? Možemo li da isključimo TV aparat dok na njemu novinarke saslušavaju dečicu od desetak godina koja su preživela masakr u centru Beograda? Ne da grdimo, ne da psujemo, pljujemo, zgražavamo se, ne, samo da isključimo televizor, da zaplačemo i da plačemo dugo, dugo, sve dok suza imamo.

Tragovi dobrote

Možemo li išta učiniti, barem danas, suočeni sa ovim užasom koji nam kuca na kućna vrata da nam kuće i stanovi ne budu, kako to reče juče moj drug Mihailo Medenica, "prenoćišta", "musavi hoteli s kraja grada", nego gnezda ljubavi, sigurnosti, sreće, radosti, Božje blagodeti... Možemo li, je li šta snage ostalo u nama, da se suočimo sa lažju koju živimo? A, ništa lakše nego sam sebe lagati i oprostite mi na reči, folirati. O, kako je to divan život, kad sami sebe ubedimo kako smo dobri, najbolji, kako nam je u kući, u zgradi, u ulici sve u redu. 

Možemo li barem danas, u ovom danu žalosti, nekom svom, dragom, umesto smajlija da damo pravi osmeh, da ga nazovemo, progovorimo reč?

Možemo li barem danas, u ovom danu tuge, da preskočimo stranice na portalima sa kojih danima, ne danima, nego godinama i decenijama unazad i unapred, pljuska krv, naša krv, kojima nikad nije dosta nesreće, jada, ispovesti, novih "detalja", nastavka priča...

Možda da od ovih par sitnica krenemo, možda će nam svima biti bolje. Makar da pokušamo. Neće nas ništa koštati.

Možda, da svako od nas ovih dana zaviri u svoje srce, u svoju dušu, da proveri, da li je još išta ljudskog ostalo u nama, dok stičemo, grabimo, dok nam nikad nije dosta. Možda, da proverimo, da li smo, dok namičemo dan na dan, dinar na dinar, dok se borimo za gole živote, za koru hleba, za opstanak, dok idemo u pocepanim cipelama, dok nadničimo, prestali, možda, da budemo ljudi, izgubili i poslednje tragove ljudskog u nama, postali teški, nervozni, neuračunljivi? Da li smo izbrisali i poslednje tragove onog, dobrog u nama, onog sa čime smo se rodili?

Ili su možda tragovi te dobrote ostali u nama, samo ih valja naći, obnoviti, ponovo potpaliti vatru, suzama zaliti ono dobrog što nam je ostalo, možda se primi, možda ta dobrota počne da se umnožava, da raste u nama, možda svako od nas, sam, iznutra, rodi sebe novog i obnovljenog?

Da čujemo jedni druge

Šta mislite, da od ovog krenemo? Šta mislite, da svako od nas, pojedinačno, pokuša da uradi bilo šta, mrvicu, samo nešto malo kod sebe da promeni, poboljša, da pokušamo da zaustavimo ovo što nam se dešava i što će nam se tek dešavati, što se čini da je nazaustavljivo?

Oprostite mi, a šta mislite da makar u ovim danima žalosti, prestanemo da virimo komšijama u dvorište, da prestanemo da se upoređujemo sa tim istim komšijama, kolegama, prijateljima, nego da probamo, da se barem jedan jedini dan uporedimo sami sa sobom, da vidimo jesmo li za iskru bolji nego juče, ili smo gori, pokvareniji, sebičniji, vladaju li dobrota ili zavist i pohlepa nama?

Možemo li makar u ovim danima žalosti, ne da pričamo jedni sa drugima u kući, nego da čujemo jedni druge, da se jedni drugima u kući, u zgradi, u ulici radujemo, da nas duša i srce zabole nad tuđom nevoljom, iskreno, da se još iskrenije obradujemo tuđoj radosti, uspehu...

Ovo je davno počelo, neće se samo od sebe zaustaviti. Vidimo li ovaj mrak koji nas guta, ili ćemo da se pravimo da je oko nas svetlo, da se ovo nas ne tiče? Imamo li snage, je li išta ljudsko još u nama ostalo, da ovog jutra, danas, da u ove dane žalosti rodimo u sebi novu nadu? Vidimo li da smo bez te nade na kraju puta, mislimo li jutros šta tek čeka nas, našu decu, unuke? Šta donose naredni dani? Ili ćemo samo okrenuti glavu, to se nas ne tiče, dobro je jer je meni dobro, jer su moja deca živa i zdrava, na sigurnom?

A jesu li? Jesmo li sigurni?

(I, oprostite mi što ovo pišem jutros. Što vam uzimam vreme. Znam da nam je svima dosta svega. Pišem jer sam u panici, uplašen, a ništa čoveku ne ume okaljati obraz kao strah. Pišem, slab u veri, ovakav kakav sam, jer ne znam šta ću dalje, kako, kuda, kojim putem? Pišem zato što se bojim za ljude oko sebe, za one koje volim! Pišem jer nemam snage da se suočim sa ovim sa čim se valja suočiti. Pišem jer se bojim, ne znam, da li sam išta dobro u sebi uspeo sačuvati, svestan da se samo dobrotom možemo suprotstaviti ovome što nam se dešava i što nam se tek sprema. Praštajte.)