Danas je državni praznik u Republici Srbiji – Dan pobede, deveti maj. U vreme SFR Jugoslavije poznat po vojnim paradama, čija je učestalost sa godinama opadala, dok se zemlja polako raspadala, danas se on proslavlja radno. A obeležava se polaganjem venaca na spomenike onima koji su poginuli u toku borbi u Drugom svetskom ratu koje su dovele do poraza nacističke Nemačke, čiju je kapitulaciju, u ime saveznika, ratifikovao sovjetski maršal Georgij Žukov 9. maja 1945. godine.
Nesumnjivo je reč o velikom datumu koji simbolizuje istorijsku pobedu nad nacizmom, kaže za RT Balkan istoričar i član Srpske akademije nauka i umetnosti Slavenko Terzić. On dodaje da je ta pobeda decenijama posle Drugog svetskog rata imala istaknuto mesto u istorijskom sećanju srpskog naroda, koji je bio velika žrtva nacističke ideologije.
"Nastupilo je vreme 'novog tumačenja' istorije Drugog svetskog rata, a zapravo njene revizije, koja predstavlja svojevrsnu rehabilitaciju i relativizaciju nacizma. Krajnji cilj je negiranje presudnog doprinosa SSSR-a u pobedi nad nacizmom, koji se zamagljuje histeričnom rusofobijom. Ponovo smo pred velikim iskušenjima", ističe Terzić.
Kontinuitet pohoda na istok
Kad je reč o percepciji i načinu proslavljanja Dana pobede u Evropi, od Irske do Urala, vlada izrazito raznoglasje, napominje profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, istoričar Miloš Ković u izjavi za RT Balkan.
"Očigledno je da Zapadna i Centralna Evropa vide to na jedan način, a zemlje koje su odigrale odlučujuću ulogu u pobedi nad nacifašizmom, a pre svega mislim na Rusiju, stvari vide na drugačiji način. I u Rusiji, ali i u srpskim zemljama sazreva svest o tome da je nacistička agresija i pre svega invazija na istok Evrope bila deo jednog dugoročnog procesa koji traje nekoliko vekova i koji čine periodični pohodi Zapadne Evrope na Istočnu Evropu", ističe Ković.
Kako dodaje, nekada su imali formu krstaških ratova, poput pohoda Poljaka, Šveđana, tevtonskih vitezova na Rusiju, kasnije pohoda tzv. civilizovanog Zapada recimo u vreme Napoleonove agresije na Rusiju, da bi u Hitlerovo vreme taj rat bio vođen u ime superiorne germanske rase koja je stvorena da bi vladala inferiornim Slovenima, navodi naš sagovornik.
"Danas je došlo do toga da se pohod nastavlja ovog puta u ime slobodnog tržišta, ljudskih prava, multikulturnog društva. Izgovori se menjaju, ali volja za moć, kako je to govorio Niče ili Mišel Fuko, ostaje. Zašto Zapad ima potrebu da juriša na Istok Evrope, to je pitanje", kaže Ković.
Naš sagovornik smatra da se na Istoku Evrope, pre svega u Rusiji, ali i u Srbiji, stvara sve pouzdanija predstava o tome šta se događalo od 1941. do 1945, dok u Zapadnoj Evropi dolazi vreme kompromisa sa istorijskom istinom i istorijskom svešću.
"Na sva upozorenja koja dolaze iz Rusije o povampirenju nacizma, recimo u Ukrajini, pribaltičkim republikama, ili u Hrvatskoj, upozorenja koja dolaze od nas, tamo se reaguje negiranjem. Jer je reč o tome da neko na Zapadu danas pokušava da iskoristi taj povampireni nacifašizam, da bi ga ponovo okrenuo protiv ruskog ili srpskog naroda", navodi naš sagovornik.
Ideološka dimenzija
Govoreći o Danu pobede i njegovom doživljavanju u Srbiji, istoričar Nemanja Dević kaže za RT Balkan da je ideološka dimenzija i danas prisutna, kako napominje, do te mere da ponekad negira važnost antinemačkog otpora i antifašističke borbe.
"Građanski rat je zaista povremeno odnosio prevagu nad oslobodilačkom borbom. I što je najvažnije, nije bio završen 1944. godine sa proterivanjem Nemaca, već se produžio kroz osvetu komunista i revolucionarni teror, odnosno kroz građanski rat u miru. Stoga su ostale duboke ideološke posledice i jednostrano tumačenje da je antifašizam jednako komunizam", naglašava Dević.
On, međutim, ističe da danas kada pokušavamo da obnovimo sabornost i jednim svesrpskim stanovištem sagledamo događaje iz 1945. godine, Dan pobede nad fašizmom ima za nas sve veći značaj.
Dević podseća da su u Srbiji ratne operacije bile najvećim delom okončane oslobođenjem Beograda 20. oktobra 1944, a u potpunosti, što se tiče centralne Srbije, krajem 1944. godine. Ipak, drugi srpski krajevi, kako dodaje, nisu bili oslobođeni u to vreme i za njih je proleće 1945. mirisalo na pobedu.
"Nije se nazirao samo slom Nemačke, već i slom NDH. U tom smislu za nas je važan poraz Nemačke, ali i svih njenih satelita na ovom prostoru i mislim da bi trebalo stvoriti jedan zajednički narativ oslobodilačkih pokreta u Srbiji od 1941. do 1945, a posebno njihovog nasleđa. Jer priča o fašizmu, nacizmu i njihovom povampirenju nije završena 1945. godine. To se pokazuje i u Evropi i kod nas", naglašava Dević.
Stari saveznici novi savez
Zemlje koje su tada bile na istoj, nacističkoj strani, danas su okupljene ne samo u politički savez, oko Evropske unije, već i u vojni savez, oko NATO-a, poput Nemačke i Hrvatske. A uz njih, članice su i one koje su pripadale silama saveznicama. Poput Francuske.
"Ujedinjena Nemačka koja se vrlo brzo pojavila kao najjača država u EU pobrinula se za svoje stare saveznike iz dva svetska rata. Države koje su dobrovoljno služile 1941. nacifašizmu i danas imaju karte za ekspresni voz u EU. Dok one koje su se suprotstavljale, poput Rusije i Srbije, doživljavaju se kao neprijatelji", kaže Ković.
Nesporno, Francuska je bila neprijatelj imperijalne Nemačke i nacističke Nemačke u Prvom i Drugom svetskom ratu, dodaje on.
"Ali često se zaboravljaju tužne činjenice iz istorije Višijevskog režima koji je veoma voljno sarađivao sa nacistima. Zaboravlja se postojanje čuvene SS divizije 'Karlo Veliki' koja se sastojala od Francuza, i za koju se prijavilo toliko dobrovoljaca da Nemci nisu mogli sve da ih prime. To su bili dobrovoljci za pohod na Rusiju, nekoliko hiljada njih nisu mogli da budu primljeni u redove. Francuska je, radi zajedničkih interesa unutar EU, odbacila svoje tradicionalne saveznike iz dva svetska rata, među kojima smo i mi“, ističe Ković.
Nemanja Dević takođe naglašava da se radi o istorijskim konstantama.
"Uz Nemačku kao dominantu silu u Evropi i danas su mnoge balkanske države koje su se 1941. borile rame uz rame sa njom, bilo da se radi o razbijanju i okupaciji Jugoslavije ili o okupatorskim jedinicama na Istočnom frontu", kaže Dević.
On naglašava da se na grub način istorije falsifikuje i prekraja.
"I onda se dešava, da kada se slavi stogodišnjica pobede u Prvom svetskom ratu da su tu pored sila pobednica, zbratimljene Francuska i Nemačka, a da su odmah iza njih predstavnici tzv. Kosova, dok je mesto za Srbiju rezervisano u poslednjem redu. Kada praznujemo godišnjicu pobede u Drugom svetskom ratu, na paradama u Moskvi često imamo predstavnike Hrvatske, dok srpske delegacije često nema. Ideološka magla pomutila je naše poglede na značaj pobede iz 1945, za koju može da se kaže da je i srpska pobeda", naglašava Dević.
Žrtva proglašena za zločinca
Svakako najveća manifestacija povodom Dana pobede održava se tradicionalno u Moskvi. To i ne treba da čudi, s obzirom na razmere stradanja u Drugom svetskom ratu. Čestitajući Dan pobede, zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev rekao je da današnja Evropa i njeni "jadni lideri" imaju vrlo kratko pamćenje i podsetio ih da je više od milion sovjetskih vojnika "žrtvovalo svoje živote za mir i slobodu od fašizma u Evropi".
Pa ipak, na obeležavanju Dana pobede u pojedinim evropskim zemljama, ne samo da je zabranjeno isticanje ruskih zastava, već su prokažene i one sovjetske. Vlasti ovih zemalja obrazlažu da ta obeležja vide kao podršku Rusiji u sukobu u Ukrajini.
Marginalizovanje uloge SSSR-a u Drugom svetskom ratu u pojedinim evropskim zemljama počelo je mnogo pre aktuelnog sukoba, a danas smo stigli do toga da se Rusija optužuje za neonacizam jer je s vojskom prešla granice Ukrajine, pri čemu se zanemaruju svi njeni višegodišnji napori da se pregovara i da do toga ne dođe.
"Mi smo to osetili na svojoj koži i pre Rusa. Bilo je potrebno da onog ko je žrtva proglase za zločinca. Onog kojeg je trpeo genocid da proglase za genocidnog. Onog ko je bio glavna žrtva nacifašizma, sada treba proglasiti za saveznika nacifašizma", napominje Ković.
On navodi da je reč o propagandnoj mantri koja je prodrla i u akademski diskurs, a da je sve počelo odavno sa tzv. teorijom totalitarizma u okviru koje su izjednačeni nacizam i komunizam.
"To je već bila prva relativizacija. Kad čitate Hitlerove tekstove on se ne divi komunističkom Sovjetskom savezu i ne vidi u njemu bilo kakvog ideološkog sabrata. Ali se divi imperijama poput Velike Britanije, rasističkom poretku koji su SAD uspostavile na svojoj teritoriji", ističe Ković.
Dan Evrope
Paradoksalno je da je u tom tonu, o novom diktatoru Evrope u svetlu starog, koji je došao iz njegove zemlje, govorio prošle godine na Dan pobede i nemački kancelar Olaf Šolc. On je izjavio da to što Rusija izjednačava "svoj varvarski rat agresije sa borbom protiv nacionalsocijalizma" predstavlja falsifikovanje istorije dodajući da je uveren u ukrajinsku pobedu: "kao što su sloboda i bezbednost trijumfovali nad potčinjenošću, nasiljem i diktaturom pre 77 godina" tako će pobediti i "rusku diktaturu".
Nemački kancelar o "ruskoj diktaturi" i slavi savezničkog oružja govorio je 8. maja – na godišnjicu dana, kada je nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel potpisao kapitulaciju Trećeg rajha, overenu dan kasnije. To je datum kada Evropska unija proslavlja godišnjicu kraja Drugog svetskog rata, dok je 9. maj proglašen za Dan Evrope u znak sećanja na usvajanje Šumanove deklaracije 1950. godine.
"To možemo da gledamo kroz ideološke konstrukcije kojima su evropski lideri skloni i koje nam potom predstavljaju kao projekte nastale iz plemenitih pobuda. Kad je u pitanju Prvi svetski rat, servira nam se da ne proslavljamo 11. novembar kao Dan pobede, a i to je bila jedna, između ostalog, srpska pobeda, već kao Dan primirja, a deveti maj koji je dugo slovio za Dan pobede nad fašizmom predstavlja nam se da treba da ga slavimo kao Dan Evrope", ističe Dević.
Kako dodaje, u oba slučaja radi se pre svega o francusko-nemačkom, a potom i jednom uslovno rečeno pomirenju drugih evropskih naroda, budući da su sva evropska društva bila protkana i unutrašnjim sukobima i građanskim i ideološkim ratovima.
"Sve to je stavljeno pod jednu ideološku kapu Dana primirja u Prvom svetskom ratu, odnosno Dana Evrope. Zanemaruje se takvim tumačenjem i nemački militarizam i višedecenijska politika prodora na Istok, zanemaruje se i sve ono što su bile protivrečnosti u Drugom svetskom ratu. Na Rusiju, čak i na pravoslavne narode koji se često jednoznačno tumače kao mali Rusi, gleda se ideološkim očima iz vremena Hladnog rata", kaže Dević.