U 25. epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović je sa kliničkim socijalnim radnikom, psihoterapeutom i edukatorom Milanom Damjancem razgovarala o tome zašto misli da ovo društvo puca po šavovima, zbog čega ni jedno od ponuđenih rešenja neće rešiti problem, kako niko nije primetio da nešto nije u redu sa učenikom sedmog razreda K.K, koji je počinio zločin u osnovnoj školi na Vračaru i zašto smatra da ovo neće biti poslednji takav slučaj.
Šta je sa nama, da li smo traumatizovani kao društvo, pita se autorka emisije nakon dva slučaja masovnih ubistava u Srbiji.
"Deca koja su preživela i njihovi roditelji su sigurno traumatizovani. Društvo je ekstremno uznemireno, ovo je uzdrmalo naš svet i psihički sistem ne zna šta da radi sa ovim što se desilo", kaže Damjanac.
On ističe da se društvo u prvom momentu leči razgovorom o tom događaju, a ne senzacionalizmom i navodi da mu je smetalo što se prenosila svaka rekla-kazala informacija, narativ da je dečak bio zlostavljan, da je bio psihopata "o čemu ne znamo ništa", snimanje roditelja koji idu sa kovčegom, kao i paušalne procene njegovih kolega.
Mediji koji nisu bliski vlasti žele da optužiš vlast i rijaliti programe, a mediji koji su bliski vlasti žele da optužiš dečaka, primećuje gost emisije i ocenjuje da je "i jednima i drugima do te dece stalo kao do lanjskog snega".
Jesmo li svi krivi?
Nismo svi krivi, ali smo svi odgovorni, navodi Damjanac i objašnjava da ipak ne misli da je srpsko društvo samo po sebi odgovorno, jer je u pitanju zapadno-globalni fenomen koji nas je zahvatio.
"Mene kao terapeuta guraju u to da opravdavam jedno društvo koje puca po svim šavovima, društvo koje do te mere promoviše hiperindividualizam, potrošački mentalitet, uspeh i sve što nema veze sa empatijom i drugim ljudima – društvo ne sluša struku, već je zloupotrebljava da bi se opravdao jedan politički narativ i onda se struka pita kad eskaliraju problemi, a ona ne zna šta da radi sa tim, jer ovo nije psihološki problem", poručuje.
U tom smislu smo odgovorni, jer u tome učestvujemo, održavamo to društvo, dodaje Damjanac.
"Ali tu nešto ozbiljno ne štima, ljudi ozbiljno pate i to se prikriva pričom kako ljudi danas više rade na sebi, mentalno zdravlje...To prosto nije tačno. Svi terapeuti su prezauzeti, ljudi dolaze jer im nije dobro, jer su usamljeni i mentalne bolesti su u porastu", ističe sagovornik Ljiljane Smajlović i dodaje da mentalne bolesti imaju više veze sa socijalnim kontekstom, nego što bismo hteli da priznamo.
U slučaju Osnovne škole na Vračaru sve je planirano vrlo brižljivo, sa velikom mirnoćom.
"Ne znam da li je on zlostavljan, ali to ne može biti okidač. Iz sve literature koja postoji o tome, ne može biti da se njemu nešto desilo, zbog čega je on pukao. Prvo, on nije pukao, nego je nešto planirao, pa zato možemo da govorimo o svesnoj nameri nekoga ko je bio po svim društvenim uzusima. Zašto ga nismo primetili? Pa zato što je po svim društvenim uzusima", objašnjava on.
Dodaje da kada ljudi ne mogu kroz svoj identitet da reše probleme, kad ih je previše, prosto odu u suprotnost, a nekad i u ekstremno. To traje neko vreme, a onda osete krivicu, pa shvate da to tako ne može.
Psihopatija nije urođena
"U slučaju škole na Vračaru to nije slučaj, ovaj momak nije otišao ni u šta suprotno od onoga što je on inače", kaže Damjanac.
Ali, objašnjava, ljudi to obično trpaju u dve kategorije kad se ovako nešto desi. Prva - "bio je zlostavljan", pa onda ako ne zlostavljaš ovo neće da se desi, a druga je priča o psihopatiji, "to je urođeno, mi o tome ništa ne znamo", što nije tačno, jer psihopatija ne podrazumeva urođenost.
Empatija nije urođena, ona je uslov preživljavanja, kaže sagovornik i podseća da je empatija prvi znak civilizacije.
"A sad je znak civilizacije da me baš briga za tebe i niko ne primećuje da je to problem. Da li je njega (dečaka koji je počinio zločin u školi) neko učio empatiji, da li se ovde negde meri empatija? Ne, jer ti ne treba", kaže Damjanac.
Navodi da se definicija toga ko je psihopata, a ko sociopata menjala tokom vremena.
"Sad bi sociopate bili ljudi koji svesno krše društvene norme, nemaju preveliku empatiju, ali imaju sposobnost da je imaju. Psihopate bi bili ljudi bez empatije koji planiraju akcije", objašnjava.
Dodaje da ne veruje da je ovo poslednji slučaj, ali "daj Bože da se varam".
"Iz onog 'ćuti – trpi' otišlo se u suprotnost: 'nemoj ništa da trpiš' i 'sve je trauma'. A ako je sve trauma, onda nema trpljenja frustracije", kaže sagovornik.
Damjanac navodi da sve što je socijalno prihvatljivo, neko će kopirati. Iako se društvo užasnulo, počinilac nije kažnjen i to je, kako kaže, vrlo važna stvar. Međutim, kazna može da reguliše samo jednu vrstu problema.
"Oštrija kaznena politika bi promenila stvar kod ovog sa Vračara, ali ne i kod ovog iz Mladenovca, koji radi stvari iz afekta. A ovi poslednji su većina", ističe.
Dostupnost oružja je važna kod ovih koji deluju u afektu, ali kad je u pitanju neko ko planira zločin, on će naći način.
Šta ćeš da prodaš zadovoljnom čoveku?
Damjanac prenosi reči koje mu je uputio klijent sa psihopatijom:
"Ti stalno pokušavaš da otkriješ šta se meni desilo, pa sam ja ispao ovakav, a ja se pitam šta se tebi desilo pa nisi ovakav kao ja. Zašto se opterećuješ tim emocijama, to ti ništa ne treba."
Sa pravom psihopatijom teško da nešto može da se uradi, jer to nije psihološki problem, objašnjava sagovornik i dodaje da smo sve opasnosti po društvo strpali u kategoriju bolesti.
Mi ne znamo kako te stvari nastaju, da li su takvi rođeni ili su to naučili, navodi. Kako da ih lečimo, kad ne znamo od čega su bolesni?
"Oni koji bi mogli da budu dijagnostifikovani kao antisocijalni poremećaj su samo našli način da budu socijalno neprimećeni, bilo da su u politici ili biznisu, gde god. Ovo potrošačko društvo njima daje mnogo više mogućnosti da se uklope, jer ti šalje poruku: 'ako si psihopata i ako imaš manjak empatije, ti ćeš više da uspeš', ocenjuje.
Razoružanje nije rešenje
Razoružavanje i svi predlozi koji su se čuli neće biti rešenje, jer je pravo rešenje promena sistema vrednosti, kaže Damjanac i dodaje da mi to ne možemo da promenimo sami, tako da je ovo zapravo pokazalo koliko smo nemoćni.
Smatra da grešimo što mislimo da deca imaju kapacitet da razumeju šta se ovde dogodilo i dodaje da će oni ovo negde da potisnu, pa će kasnije to shvatiti i da će "dugoročne psihičke posledice biti nesumnjive".
Razgovarajte sa decom je lep izraz koji ništa ne znači, navodi Damjanac i podseća da ovo nije pitanje razgovora, već socijalizacije.
On upozorava da narcizam i depresija ekstremno bujaju u poslednjih dvadeset godina i da postoje bolja i srećnija društva od naših, ali da to nisu zapadana društva, već ona u kojima su ljudi više zadovoljni i žive smisleniji život, sa manje mentalnih problema.
"Ljudi dolaze kod nas jer nisu srećni na nivou na kom društvo kaže da treba da budu srećni: očekuju idealnog partnera, idealan posao, život bez problema. Čim ti neko ne odgovara nađi drugog. Nema bliskosti", objašnjava.
Najzad, kome je u interesu da stvara ovoliko nezadovoljnih ljudi?
"Pa onome koji ima nešto da im proda. Šta ćeš ti da prodaš zadovoljnom čoveku?", zaključuje Damjanac.