Sada već davne 2012. godine, na mestu predsednika i premijera bili su funkcioneri Demokratske partije socijalista, a Milo Đukanović je bio gospodar života i smrti u Crnoj Gori. Sve poluge vlasti držao je režim, a dešavala su se brojna ubistva koja su do danas ostala nerasvetljena.
Ili si bio sa njima ili je mogao da te pojede mrak.
U takvim okolnostima Nova srpska demokratija, Demokratska narodna partija i Pokret za promene prave opozicioni savez koji nazivaju Demokratski front. Prilaze mu i mnoge nestranačke ličnosti, a za lidera biraju Miodraga Lekića.
U pitanju su bile stranke koje nisu imale isti stav o svim političkim pitanjima, poput glasanja za Ustav Crne Gore ili članstvo zemlje u NATO-u, ali to ih nije sprečilo da se ujedine protiv istog političkog protivnika.
Slede godine velikih borbi protiv sistema koji ih nimalo nije štedeo, pa su u tim godinama hapšeni, nepravedno osuđivani, na njih je bacan suzavac, dobijali su batine od policije, a režim je išao čak dotle da ih proglasi za državne neprijatelje i teroriste.
Prošlo je 11 godina i savez od juče više ne postoji, jer su partije proglasile da su svoj cilj - smenu Đukanovića - ostvarile, te da je trenutak da svako ode svojim putem. Ali, krenimo redom.
Hektolitri popijenog suzavca
Da će Demokratski front postati ozbiljna pretnja režimu Mila Đukanovića bilo je jasno već te 2012. godine na parlamentarnim izborima. Posle DPS-a koji je imao najbolji rezultat, DF je bio sledeći sa više od 20 odsto glasova uprkos neravnopravnom položaju u izbornoj trci.
Đukanović je opet seo u premijersku poziciju, ali se DF spremao za predsedničke izbore 2013. godine kada je u trci učestvovao njihov kandidat Lekić nasuprot Filipu Vujanoviću.
Obe strane proglasile su pobedu, ali je ona na kraju pripala Vujanoviću vrlo spornim rezultatom od 51,21 odsto naspram 48,79 odsto.
Slede nove četiri godine apsolutne vlasti DPS-a u kojima Demokratski front nije posustajao u svojoj borbi. Savez je 2015. godine pozvao ostale opozicione partije na proteste, međutim, niko od njih se nije odazvao. Poziv su odbile i Socijalistička narodna partija i Lekić koji je u međuvremenu osnovao svoju partiju, ali i Aleksa Bečić koji je vodio Demokrate Crne Gore. Tako je Front ostao usamljen u borbi protiv daleko jačeg protivnika.
Zahtev protesta bio je jedan - ostavka vlade Mila Đukanovića i formiranje prelazne koja bi pripremila nove fer izbore. Protesti su počeli krajem septembra i trajali čak 21 dan.
Predstavnici Fronta su odlučili da ostanu ispred Skupštine sve dok njihov zahtev ne bude ispunjen. Postavili su šatore i poručili: pobedili smo strah, borimo se za demokratiju i fer izbore.
Protesti će kulminirati 24. oktobra, kada je jedan od lidera Fronta Milan Knežević uputio zahtev Đukanoviću i predsedniku parlamenta Ranku Krivokapiću da u roku od 45 minuta odgovore na njihove zahteve. Kako odgovora nije bilo, Mandić je pozvao poslanike da uđu u Skupštinu.
Međutim, policija nije htela da omogući ulaz u parlament, i tada dolazi do velikog sukoba demonstranata i policije. Pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice će brutalnim napadom na demonstrante rasturiti do tada mirne proteste.
Policajci su cele noći jurili ljude po ulicama Podgorice, bacali suzavac i šok bombe. Uhapšeni su jedan od lidera Demokratskog fronta Andrija Mandić i poslanik Slaven Radunović. Vlast je proteste ocenila kao rušenje države, a predstavnike Demokratskog fronta proglasila za državne neprijatelje. Ovi protesti bili su početak revolucije koja će srušiti Đukanovića.
Jedini koji su smeli da kažu Đukanoviću u lice: "Milo, lopove"
U Skupštinu Crne Gore u maju 2016. dolazi premijer Đukanović da predstavi nove ministre u svojoj vladi. Tek što je pokušao da izusti pred govornicom, poslanici DF su ustali i počeli da skandiraju "Milo, lopove". Bio je to uobičajeni slogan na protestima, ali do tada niko nikada Đukanoviću to nije izgovorio u lice.
Na to je Đukanović odgovorio: "Bravo kreteni", ali je skandiranje nastavljeno, pa je umalo došlo do tuče, jer jer poslaniku Branku Raduloviću premijer poručio: "Ćuti idiote".
Da je Đukanović teško doživeo ovaj napad biće jasno nekoliko meseci kasnije, na parlamentarnim izborima u oktobru te godine. Tada će režim odlučiti da upregne sve poluge svoje moći da se obračuna sa Demokratskim frontom.
Za te izbore Front je spremio slogan "Mi ili on" sa slikom Đukanovića.
Međutim, tek što su otvorena birališta 16. oktobra, izveštaje o izlaznosti prekidaju vesti kako je u zemlji pokušan državni udar i da su pojedini članovi organizacije uhapšeni. Bio je to početak obračuna u kojem je režim iskoristio poluge u sudskoj vlasti.
Uz lažne svedoke sumnjive kriminalne prošlosti, pohapšeni su ljudi čija je jedina krivica bila što su se uoči izbora našli u Podgorici. Napravljena optužnica po kojoj su organizatori nemira koji se nikad nisu ni desili bili lideri Demokratskog fronta Andrija Mandić i Milan Knežević.
Međutim, optužnica je začinjena i obračunom sa Rusijom, pa su tako navodni organizatori bili Rusi čiji identitet nije do kraja utvrđen, osim nekih kopija pasoša čiju verodostojnost niko nije mogao da potvrdi.
Navodno, plan je bio da se nekoliko stotina ljudi usprotivi policiji koja broji 5.000 pripadnika, da upadnu u Skupštinu i ubiju Đukanovića. Ostalo je misterija zašto bi Đukanović u noći izbora bio u parlamentu umesto u izbornom štabu, kako je moguće da šačica ljudi razbije policiju, kao i gde je oružje kojim bi izvršili ovaj udar.
Organizovan je javni prenos suđenja, prvi put u istoriji Crne Gore. Na početku procesa sudija je pitala okrivljene da se izjasne koje su nacionalnosti, a zanimljivo je što su svi do jednog bili Srbi.
Hapšenja su pomogla su da DPS opet pobedi na izborima, jer su sebe predstavili kao branioce države.
Slede mučne godine suđenja u kojima nije poštovana prezumpcija nevinosti. Umesto da tužioci dokazuju da su okrivljeni krivi za navodni državni udar, javnost je već pripremljena za osuđujuću presudu, pa su pripadnici Fronta morali da dokazuju svoju nevinost. Osuđeni su na višegodišnje zatvorske kazne, ali je slučaj vraćen na ponovno suđenje.
Četiri godine kasnije, tadašnji glavni specijalni državni tužilac Milivoje Katnić je u penziji, a njegov pomoćnik Saša Čađenović je uhapšen pod sumnjom da je član kriminalnog klana. Svedok saradnik koji je optužio lidere DF-a da su planirali državni udar Saša Sinđelić je na izdržavanju višegodišnje zatvorske kazne u Hrvatskoj zbog ubistva.
Misija je završena uspešno
I dok su pripadnici Fronta proglašavani državnim neprijateljima, niko od njih nije posustao u otporu režimu. U takvoj atmosferi pritisaka, hapšenja čak i članova njihovih porodica, dočekali su sledeće parlamentarne izbore, 30. avgusta 2020. godine kada je režim Đukanovića napokon smenjen.
Na pitanje šta je u borbi bilo najteže, za RT Balkan jedan od lidera Demokratskog fronta Milan Knežević kaže da mu je najteže bilo kada su mu uhapsili majku, jer su čekali da napusti Crnu Goru, a ona ostane sama.
"Cilj je ostvaren uz velike žrtve, ali sloboda nikada nije pevala kao sto su sužnji pevali o njoj", kaže Knežević koji je u zatvoru proveo četiri meseca jer je politički osuđen. U Spužu je napisao i zbirku pesama "Robijaški refreni".
Ubeđen je Knežević da ova knjiga ne bi nikada bila napisana da nije bio u zatvoru i da nije imao iskustva sa kafkijanskim procesima u kojima se našao zajedno sa svojim kolegama iz Demokratskog fronta.
Represija Đukanovićevog režima poslužila mu je kao inspiracija i za knjigu "Obala nesanice" o zaslepljenoj naciji, opčinjenoj ljubavlju prema Velikom vođi i misiji jednog malog naroda.
Na pitanje kako misli da će istorija pamtiti taj politički savez, Knežević odgovara: "Definitivno smo ostavili trag u istoriji jer smo jedini savez koji je svojim životom svedočio političku borbu".
Istoričar Aleksandar Raković kaže za RT Balkan da je Demokratski front nosio borbu protiv Đukanovićevog režima u najteže vreme, te da ne bi bilo nikakvih političkih promena u Crnoj Gori da nije bilo tog saveza.
"Kada niko nije smeo da govori protiv Đukanovića, kada su mnogi postali poslušnici njegovog aparata zbog straha za sebe i svoje porodice, Front je nosio baklju slobode i bunt koji je otvarao oči građanima", kaže Raković.
Dodaje da se seća početaka tog saveza, jer je i sam bio jedan od retkih ko je smeo javno da ih podrži iz Beograda i govori protiv Đukanovića.
"Oni su cilj ostvarili, oni su pobedili Đukanovića 2020. iako im zapadni međunarodni faktori nisu dozvolili da budu u izvršnoj vlasti", kaže naš sagovornik i napominje da je potpuno prirodno što je sada došlo do kraja tog saveza.
Kao novi prioritet Raković vidi to da srpski narod u Crnoj Gori dobije svoje predstavnike koje je do sada imao u Demokratskom frontu.
"Sada je vreme za neku srpsku koaliciju, koja će voditi računa o statusu srpskog naroda u Crnoj Gori. Demokratska narodna partija i Nova srpska demokratija imaju vlast u većini opština i vreme je da se sa novim idejama krene u ostvarivanje prava Srba u Crnoj Gori u novom kontekstu", kaže naš sagovornik.
Sa DPS-om pomirenja neće biti duže vreme, tvrdi Raković i dodaje da je važno kako će se Pokret Evropa sad i Demokrate odnositi prema DNP-u i NSD-u.
"Pitanje je da li će ove stranke kao nosioci glasova srpskog naroda biti, u skladu sa izbornim rezultatima, deo nove vlasti, ili će postojati prepreke od zapadnog faktora da se nastavi sa politikom da ne budu deo u novoj Vladi Crne Gore", kaže Raković.
U susret parlamentarnim izborima zakazanim za 11. jun, Raković kaže da očekuje da će na njima zajednički nastupiti DNP, NSD i Radnička partija. Biće to izlazak na izbore u više kolona, a kakvi će rezultati biti, ostaje da vidimo.
Jedno je sigurno, nakon poraza na predsedničkim izborima i odlaska Đukanovića u penziju, u prošlost odlazi i njegov najveći protivnik - Demokratski front.
Nastaje nova politička era u Crnoj Gori, nadamo se mnogo vedrija.