Arhimandrit Mihajlo: Malo nas je ostalo u Prištini, ali ipak dovoljno da to bude srpski grad

U pogromu 17. marta 2004. godine, albanski ekstremisti su srušili kupolu i spalili crkvu Svetog Nikole u Prištini u kojoj je danas, uz prisustvo vernika, služena liturgija

U crkvi Svetog Nikole u Prištini, uz služenje liturgije kojoj su prisustvovali raseljeni Srbi koji su grad morali da napuste 1999. godine, ali i Srbi iz okolnih mesta, obeležena je danas hramovna slava.

Liturgiju je uz sasluženje sveštenika Eparhije raško-prizrenske služio iguman manastira Sveti Arhangeli arhimandrit Mihajlo.

On je u besedi poručio da, iako je mali broj pravoslavnih Srba ostao u Prištini, ipak je dovoljan da on bude srpsko mesto.

"Kao što se obnavljamo mi ljudi kada padnemo u greh i iskušenja, uz pomoć Božiju za spasenje naše, Bog nam da snage. Tako je i ovaj hram bio uništen i spaljen i mislilo smo da nikada neće biti života u njemu, ali svedoci smo da ga ima, i da dokle god i koliko nas ovde ima, iako je mali broj ljudi, pravoslavnih Srba, koji žive u ovom gradu, ipak je dovoljan broj da bude srpski grad i mesto, i da ovo bude mesto gde se naše sestre i braća okupljaju da slave Gospoda, da se služi liturgija", kazao je arhimandrit Mihajlo.

Kako je dodao, svedoci smo vremena u kojem živimo, i da ono što se dešava u svetu utiče na sve, prenosi "Kosovo onlajn".

"Možemo mi da se čuvamo, da bežimo ili da sedimo sa strane, ali svedoci smo svih stradanja i svih muka. U ovom vremenu, braćo i sestre, moramo da pokažemo jesmo li hrišćani, jesmo li na putu gospodnjem ili nekom drugom putu, prema stranputici", dodao je arhimandrit Mihajlo.

Dragan Radević, nekadašnji žitelj Prištine, kaže da je u tom gradu proveo najbolje trenutke svog života.

"U poslednjih nekoliko godina dolazim stalno u Prištinu. Ovde sam živeo od 1963. do 1999. godine. Onaj najlepši period, i znam Prištinu od jedne kasabe oko božura do modernog grada kada smo ga napuštali, koji je bio ogroman, retko lepo mesto za život. Nikada neću prežaliti što smo morali da odemo, neću prežaliti tu Prištinu koja je bila puna dobrih ljudi. Baš sam dirnut, srce me zaboli, to je tako moralo da bude, verovatno", kazao je Radević.

Slavica Milanović iz Prištine je otišla 1999. godine, a kako kaže, ne bi mogla da prepozna ulicu u kojoj je nekada živela.

"Svake godine dolazim na praznik. Priština se mnogo promenila, mnogo se izgradilo, ne bih ni ulicu gde sam živela prepoznala, da me sada neko spustio avionom. Lepo je danas biti ovde, srce mi je puno", kazala je Milanović.

Osadesetosmogodišnja Ružica Marković danas je prisustvovala liturgiji u Prištini. Kako je kazala, godine joj ne smetaju da poseti manastire i da danas bude u Prištini.

"Živela sam na Sunčanom bregu 40 godina sa suprugom i dvoje dece. Sada smo kud koji, ali ne oskudevamo, snašli smo se. Ipak smo mi borbeni narod, mi smo izdržljivi i strpljivi", poručila je Marković.

Nakon liturgije prerezan je slavski kolač. Ovogodišnji kolačar bio je Miodrag Živić, koji je kolač za narednu godinu predao Lazaru Veliću.

Crkva Svetog Nikole u Prištini nalazi se u starom istorijskom delu grada na uzvišenom mestu nekadašnje Varoš-mahale, koju su nastanjivali isključivo hrišćani.

U pogromu 17. marta 2004. godine, albanski ekstremisti su spalili crkvu i srušili kupolu. Vredan ikonostas koga su vešte ruke debarskih majstora urezbarile u orahovom drvetu, tada je potpuno izgoreo u vatrenoj stihiji.

U periodu 2005. do 2008. godine crkva je spolja i iznutra restaurirana i konzervirana, porta sređena i ponovo stavljena u funkciju.