Kao u filmu "Čarlston za Ognjenku", muškarci su gotovo potpuno nestali i u albanskom gradu Bajram Curiju. Razlog za njihov nestanak nije bio nikakav rat, već odseljavanje muškog dela stanovništva te države u Evropu. Sudeći po opisima "Fajnenšel tajmsa" izgleda da će i albanski Deda Bisa emigrirati ka Londonu, a uz snalažljive i sposobne žene ostaće samo muškarci koji osećaju da im je novostečena emancipacija žena "oduzela muškost".
Samo prošle godine brodovima je u Veliku Britaniju otputovalo 12.310 migranata iz Albanije, a ogromnu većinu među njima činili su upravo muškarci, koji su se na daleki put usudili, kako zbog toga što nemaju posla, tako i jer se u zavičajima dosađuju i osećaju beznadežno.
"Fajnenšel tajms", međutim, zaopaža da ovaj egzodus muškaraca u potpunosti transformiše živote napuštenih albanskih žena i majki. Ukratko, izgleda, da su žene prodisale i procvetale, od kako su "glave" njihovih kuća otišle na Zapad.
"U radnji u Bajram Curiju, žene se okupljaju da spremaju hranu, proizvode ručno tkanu odeću i nakit i crtaju planinarske mape koje prodaju meštanima i posetiocima. Održavajući ognjišta, stvorile su upravo ono što je falilo njihovim muškarcima: društveni život, izvor prihoda i nadu", beleži ovaj list.
Glasine o nešto lakšem načinu života, ljude, ili preciznije rečeno većinski žene, privukle su malim urbanim centrima poput Bajram Curija.
Gerta, koja je sada menadžer sajta prodavnice, na selu je živela gajeći povrće i uzgajajući ovce. Ali, kada je još 2007. godine njen otac rešio da se porodica preseli u grad, nije uspeo da nađe posao i gotovo da su svi poumirali od gladi. Jer, u Albaniji su plate male, troškovi veliki, a tranzicija na tržišnu ekonomiju duga je i teška.
"U ovim slučajevima je uobičajeno da žene postanu hraniteljske porodice koristeći 'veštine u zatvorenom prostoru' poput čišćenja ili vođenja prodavnica. U međuvremenu muškarci sede okolo i piju rakiju, osećajući se kao da im je oduzeta muškost" objašnjava Ketrin Bone, Amerikanka italijanskog porekla koja živi u ovim planinama.
Žene su u doba komunizma bile aktivne na tržištu rada, ali su devedesetih patrijarhalne norme vaskrsle i žene gurnule nazad u kuću.
Sada je vreme da izađu, jer su muškarci ti koji izmiču. Mnogi od njih samo odu do grada i ne vrate se.
"Muškarci često porodici ne šalju novac godinama zbog toga što duguju trgovcima belim robljem, ili jednostavno ne mogu da dovoljno zarade od svog rada. Žene koje su ostale same moraju da nastave", kaže Bohne.
A baš to ih vodi osvajanju novih sloboda ili emancipaciji.
Sagovornica "Fajnenšel tajmsa" Gerta, tako je naučila kako da vodi sajtove, i sledeće godine upisaće fakultet.
Druga Albanka, Lida, bila je zatvorena u kući sve dok se nije rešila muža koji je otišao da traži posao u Belgiji.
"Sa četvoro dece koju je sama odgajala, pravila je nakit za prodaju i stekla dovoljno samopouzdanja da na kraju prestane da mužu šalje poruke u kojima mu traži dozvolu da izađe iz kuće", navodi "Fajnenšel tajms".
Radnja u Bajram Curiju sad planira da napravi i mrežu žena koje zarađuju za život uzgajajući ili sakupljajući borovnice, kupine ili kestenje.
Ranije su im za tri dana ovog posla isplaćivali samo po deset evra, a sada je plan da se, umesto sirovih proizvoda, spremaju džemovi koji po loncu koštaju pet evra.
Na svaku priču o uspehu idu i one o ženama koje gladuju, postaju žrtve modernog ropstva ili moraju da otplaćuju dugove za sina koji je čamcem otišao u London.
"Ipak, ima tu i pozitivnih stvari za sledeću generaciju. Majke koje očekuju da im sinovi odu, sada se češće fokusiraju na to da im ćerke studiraju. U 2021. godini, 71 odsto upisanih na univerzitete u Albaniji bile su žene, u odnosu na 58 odsto deceniju ranije", beleži "Fajnenšel tajms" navodeći primer osamdesetdevetogodišnje Naze, čiji su sinovi i unuci u Londonu, dok joj unuka uči kako bi, kad poraste, postala "predsednica Albanije".
Albanija je, prema izveštaju Ujedinjenih nacija treća zemlja u svetu po broju stanovnika koji su se odselili u inostranstvo. Više od 30 odsto Albanaca sada je negde preko granice.
Žene koje su ostale, međutim, žive sve bolje.
Čini se da je bilo potrebno da se gotovo pola albanske populacije iseli, kako bi i ovu zemlju, napokon, u 21. veku, zahvatio talas emancipacije žena.