Suzavac štipa oči, duga i teška noć pred Srbima na severu KiM

Tone sever "Kosova" večeras u dugu, tešku, neizvesnu, u noć punu straha, zebnje i iščekivanja. Na ulicama, u centrima Zvečana, Zubinog Potoka, Leposavića večeras su kosovski specijalci sa dugim cevima, na ulicama su njihova oklopna vozila. Na ulicama tih gradova večeras nema ljudi, suzavac štipa za oči. Na ulicama ovih gradova svi večeras pitaju – šta nosi noć koja dolazi, šta donosi sutrašnji dan, nedelja, ponedeljak, hoće li se i gde će se zaustaviti, gde će i hoće li stati... Šta za sutra smeraju, šta planiraju...

Težak i pretežak je dan iza Srba na severu Kosova i Metohije. Dan pun suza što od suzavca od kog se u Leposaviću usred bela dana, danas popodne prst pred okom nije video, dan pun suza od tuge, od jada, od čemera, od neizvesnosti, od straha za decu, za budućnost, za život, straha šta će doneti sutrašnji dan... Dan pun suza od eksplozija, od rafala koji su odjekivali kroz Leposavić, Zvečan, pa se  nije znalo odakle pucnjava dolazi. Šta je cilj eksplozija koje su danas tresle Zubin Potok, Zvečan Leposavić?

Na putu od Leposavića do Kosovske Mitrovice večeras su teško naoružane patrole kosovske policije, duge cevi, panciri. Na putu od Leposavića ka Kosovskoj Mitrovici večeras je samo onaj ko mora, noćas na tom putu neće biti skoro pa nikoga, sem ponekog koga na magistralu natera neka teška nevolja.

Tako se ovde večeras živi, i ne samo večeras. Godinama, decenijama unazad. I tome nema kraja.

Tuga je večeras u srcima Srba na severu Kosova i Metohije. A šta li je u srcima onih koji su prethodne noći, jutros, otišli u Beograd, na veliki miting, a ovde ostavili porodice, sa kakvom li su oni danas zebnjom čekali, čitali, slušali vesti koje su u salvama stizale sa severa Kosova. Vesti o sukobima, eksplozijama, rafalima...

Presekla je danas kao nožem kroz živo meso sirena za uzbunu koja se iznenada, neočekivano, strašno, oglasila Severnom Mitrovicom malo iza podneva.

Trčali su ljudi kućama, deci, raspitivali se usput zašto, šta se strašno desilo, gde su udarili, gde će udariti.

Već u to vreme stigle su vesti da su kosovski specijalci pristigli pred opštinu u Zvečanu, pred opštinu u Zubin Potok, da su na putu ka opštini Leposavić.

Ispred zgrade Opštine Zvečan, kad su stigli specijalci okupili su se Srbi. Kad su specijalci prišli, Srbi su podigli ruke u vis, znak da će njihov otpor biti miran, ali da će biti otpora. Da nije u redu da u zgradu uđe gradonačelnik koji je dobio 114 glasova, da on nije njihov gradonačelnik. Specijalci sa puškama, Srbi sa kišobranima.

Džaba ruke u vis, pred  zgradom opštine bačen je suzavac, šok bombe, nije se moglo disati ni gledati, kosovski specijalci ušli su u zgradu, na zgradi istakli kosovsku zastavu, u zgradu su doveli i gradonačelnika sa 114 glasova – Iljira Pecija koji je zakletvu juče položio u albanskom selu Boljetin.

Kroz prozore, Srbi su u zgradi SO gledali prištinske specijalce.

Isti scenario brzo se ponovio i u Zubinom Potoku. Ljudi su stali pred vrata opštine, mirno, da protestuju, da kažu da nije u redu da opštinom vlada čovek sa 196 glasova, džaba... I ovde su bacili suzavac, bacili šok bombe, ljudi su se morali razići, da bi Izmir Zećiri ušao u svoju kancelariju, u pratnji specijalaca.

U Leposaviću pljuštala je kiša. Suzavca je bilo mnogo, eksplozija od šok bombi toliko da se prst pred okom nije video, da su suze išle same, da se nije moglo disati ni u porti crkve Svetog Vasilija Ostorškog preko puta zgrade opštine. Strahovite eksplozije, lom stakala, žestoka rafalna paljba koja je trajala minutima, nesnošljivo dugo, ljudi koji su bežali kud je ko stizao jer na trgu pred opštinom, prosto nije bilo vazduha, ljudi koji su se nagutali suzavca pa povraćali po uličicama okolo... I kamenice koje su, istina, poletele prema specijalcima.

I bezbroj specijalaca koji su preplavili ceo centar, glavnu ulicu.

Gradonačelnik Ljuljzim Hetemi stigao je tek kad se suzavac dobro razišao, u policijskim kolima. Dok je okružen specijalcima žurnim korakom trčao do zgrade SO, do kancelarije u koju ulazi sa 100 glasova, suzavac je i njega štipao za oči. Posle se pojavio na prozoru najvišeg sprata zgrade SO, istakao kosovsku zastavu, smejao se odozgo, mahao specijalcima i uglavnom prištinskim novinarima koji su stajali ispred.

Kolege novinari iz Prištine ispred zgrade SO Leposavić za to vreme su pravili zajedničku fotografiju, za uspomenu.

U 17 časova kroz onu tišinu, kroz onaj suzavac oglasila su se zvona sa crkve Svetog Vasilija Ostroškog. Težak, tužan trenutak... Prosuo se njihov zvuk niz ulice pune suzavca. Zvona su u kućama slušali ljudi očiju punih suza.

A narod, naroda, Srba iz Leposavića nije večeras bilo na ulicama. Na trgu, po okolnim ulicama ni jednog. Oni su na nasilje, na suzavac, na šok bombe, večeras odgovorili ćutanjem. Dubokim i teškim.

Odgovorili su tugom. Odgovorili su suzama.

I pitanjem – ima li ovome kraja, jesmo li mi ljudi, šta smo kome učinili, šta smo skrivili da nam deca rastu pod suzavcem, rafalima, šok bombama... Važe li ljudska prava za nas? A, i ti Evropo, gledaš li, vidiš li, žmuriš li, je li te sramota'?

Pitali su, pričali su danas, večeras, Srbi u svojim kućama po Leposaviću, Zubinom Potiku, Zvečanu... Sve džaba.

Njihova suza, prosto je to tako, nema roditelja.