Srbija i Balkan
Godišnjica raketiranja mosta kod Varvarina: Dan kada je Luftvafe ponovo ubijao u Srbiji
Na Svetu Trojicu avioni NATO-a su u dva naleta ubili deset i ranili 30 nevinih ljudi
Britanski "San" je preko cele naslovnice prvog dana NATO agresije 1999. godine slavljenički izvestio da su "Luftvafe i RAF u bici rame uz rame". Bi-Bi-Si je pod naslovom "Istorijski dan za Nemačku" izvestio da je ona "prvi put posle Drugog svetskog rata učestvovala u borbenim akcijama" i da su "nemački lovci Luftvafea leteli zajedno sa avionima britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF) da napadnu srpske vojne ciljeve.
Kako pišu "Večernje novosti", nemački piloti su pokazali šta su zaista njihovi ciljevi u nedelju 30. maja 1999. kada su u podne, tokom pazarnog dana, po odličnoj vidljivosti bombardovali centar Varvarina krcat ljudima.
Sanja Milenković(16), Milan Savić(24), Vojkan Stanković (31), Zoran Marinković (33), Ratobor Simonović (38), Ružica Simonović (55), Milivoje Ćirić (66), Stojan Ristić (56) Tola Apostolović (74) i Dragoslav Terzić ubijeni su na današnji dan pre 24 godine, kada su NATO avioni reketirali most na Velikoj Moravi u Varvarinu. Toga jutra bili su u porti Crkve Uspenja Presvete Bogorodice: slavila se Sveta Trojica.
Kada su videli da posle prvog naleta građani trče u pomoć unesrećenima, hladnokrvno su ponovo napali, da uvećaju broj žrtava. Nakon "incidenta" u Varvarinu oglasio se i general-potpukovnik Majkl Šort, komandant vazduhoplovstva NATO:
"Pilotima je naređeno da ne napadaju mostove tokom dana, vikendom, pazarnim danima ili praznicima. Nema odkaza da je vreme napada na Varvarin bilo presudno za uništenje cilja. Napad nije bio usmeren posebno protiv vojnog saobraćaja".
Hjuman rajts voč u izveštaju navodi da se "danonoćno bombardovanje u ovom i drugim slučajevima pre čini kao deo strategije psihološkog ratovanja i uznemiravanja preduzet bez obzira na veći rizik za civilno stanovništvo".
Da zločin u Varvarinu nije ispad ostrašćenih nemačkih vojnika već politike njihove države, pokazalo je maratonsko suđenje od 2001, kada su porodice žrtava tužile vladu SR Nemačke i tražile odštetu. Prvostepeni sud u Bonu odbio je tužbu 2003, a žalbu porodica je odbio i viši sud u Kelnu. Na kraju je 2013. Ustavni sud Nemačke odbio tužbu porodica uz cinično obrazloženje da "obeštećenje mogu zahtevati države, ali ne i privatna lica".
Majka i sin, Ružica i Ratobor Samonović iz Donjeg Katuna, nastradali su u prvom reketiranju mosta. Bili su u vozilu i, već mrtvi, potonuli u reku.
"Ružicu su našli odmah, bratanac je isplivao posle pet dana. Bolna su to sećanja. Svake godine odlazim u Donji Katun na groblje. Do mosta nikada nisam više išla, ni posle toliko godina", kaže za "Novosti" Danica Obradović, Ratoborova tetka.
Živadinka je izgubila sina, Milana Savića, koji je nastradao kada su drugi put gađali most, samo zato što je pritekao da pomogne. Za sinom Zoranom, žali i Milanka Marinković. Otišao je do pijace i nikada se nije vratio kući. Sanja je bila najmlađa žrtva, odlična učenica Matematičke gimnazije. Došla je u rodni Katun. Svi su verovali da je u malom mestu sigurnije nego u Beogradu.
"Bila je sa drugaricama u crkvi, u 13 sati su krenuli kući preko mosta i našli su se baš na sredini kada je pogođen. Prvi udar su sve tri preživele. Neki trenutak kasnije, kada su ljudi već počeli da pritrčavaju, ponovo su gađali most. Tako ranjena, prebačena je do kruševačke bočnice, ali nije bilo nade", kaže Milanka Marinković.
Svog oca, protu Milivoja Ćirića (66), ćerka Verica našla je u kapeli. Niko nije imao snage da joj kaže da je tu.
"Svuda sam ga tražila, od crkve do Doma zdravlja, videla sam i da se našim autom prevoze ranjeni ljudi. Kada sam ga ugledala, ležao je među drugim telima, kao da je kod kuće, kao da je živ.
I porodice Apostola Apostolovića, Stojana Ristića, Dragoslava Terzića znaju svaki trenutak tog 30. maja, 1999. Znaju ih svi u Varvarinu. Varoš nikada nije zacelila posle stradanja njihovih prijatelja, komšija, rođaka. Trifesetoro ljudi je povređeno tog dana. U vreme vazdušnog napada na most, samo je kod crkve bilo više od 1.000 meštana. Dan je bio vedar, bez ijednog oblaka. Blizu ubijenih i ranjenih nije bilo vojnih ciljeva.
Istog 30. maja 1999. noću, po treći put od početka agresije napadnuti su i civili u varošici Surdulici. Stradali su starci, bolesnici i izbeglice: bombardovan je gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Ubijeno je 20 civila, a 88 ljudi je povređeno.
