Donela jutros majka svom Igoru bombone, čitavu šaku, stavila ih na grob, zapalila sveću, pa je dugo, dugo stajala nad grobom i gorko, tiho, sama, plakala.
A Igorov grob razrušen, razvaljen, razbijen spomenik, prepolovljen, sve je okolo razbacano. Porazbijano maljevima, čekićima, besom, neobjašnjivim, neljudskim...
"Igor mi je imao samo 12 i po godina kada je umro, sahranili smo ga ovde, na našem groblju... Ovde negde, na groblju, 1999. ubijen mu je i otac", pričala mi je dok su okolo ljudi kao senke prolazili, sa torbama i svećama u rukama, tražili grobove najmilijih.
Nekoliko desetina metara dalje, sve preko spomenika poobaranih i zaraslih u travu, korov, Gradimir Đoković izašao na grob ćerki Jasmini, imala je samo osam godina kada je preminula.
Zapalio sveću, ćutao kraj groba, a grob razrušen, spomenik u obliku srca na kome piše samo "Jasmina", prepolovljen, prepolovljena i tabla na kojoj piše – "Neutešni roditelji Ratka i Grado i brat Jovica", slomljena vaza za cveće, neko izlupao čekićem, išarao Jasmininu sliku, a ona bila samo detence kovrdžave kosice...
Okolo slike strašne, jezive, čitavo groblje razoreno, oskrnavljeno, zatrto skoro, poobarani spomenici, ponegde otvoreni i grobovi, na spomenicima čekićima i maljevima polomljene i satrvene slike, polomljeni krstovi. Vire iz trave lica pokojnika sa fotografija, odlomci prezimena i imena... Sa nekih grobova poskidane ploče, unutra zjapi mrak...
Malo je danas Srba iz Severne Mitrovice, iz Zvečana, iz okolnih sela, iz centralne Srbije izašlo na groblje u južnom delu Kosovske Mitrovice. Njih tek nekoliko desetina. Organizovanog prevoza nije bilo, a među narodom na severu Kosova i Metohije, još od upada specijalaca u zgrade opština, od ponedeljka i sukoba u Zvečanu, mnogo, mnogo straha...
Straha koji odavde ne odlazi već godinama, decenijama.
"Hajde što diraju žive, što im mi živi smetamo, ali šta su im naši mrtvi skrivili, što njih diraju, što nam groblje zatiru", kaže čovek dok na grobu na kome je spomenik razbijen u desetak komada pali sveću.
Na grobu pored, pobarani svi spomenici.
"Podigao bi ih, ali, ne vredi, bojim se da će ih ponovo poobarati", kaže čovek dok oko spomenika čupa travu.
Otac Nenad Stojanović, koji sa porodicom, petoricom sinova i suprugom živi u Južnoj Mitrovici - jedini su Srbi u tom gradu - krenuo jutros od groba do groba... Preliva grobove vinom, glas mu drhti dok čita molitvu...
"Ne znam šta im je moj Igor skrivio", kaže majka dečaka dok plače kraj razbijenog groba.
Oko groblja bilo je juče kosovskih policajaca. Za svaki slučaj...
Grada Đoković i njegov brat Đorđe izašli na grob i ocu Milutinu i majki Krstini. Oba spomenika polomljena, komadi razbacani okolo. Poneli rakije, pršute i malo sira, pite od zelja, kuvanih jaja, pa stavili na grobove.
"Valja se, da popijemo rakiju i pomenemo naše mrtve", vele.
I ćute. A šta da kažu...
Okolo spomenici, sve jedan stariji od drugog. Živi dokaz da Srbi u Kosovskoj Mitrovici nisu od juče, nego vekovima.
Damjanovići, Jeremići, Stanisavljevići, Cvetkovići, Živkovići, Jevđovići, Radulovići...
Mnoga prezimena i imena i ne vide se, spomenici davno zarasli u korov.
Ove godine groblje je pokošeno, pa su rane, tragovi nečoveštva još vidljiviji.
Ono malo Srba koji su se usudili da jutros dođu do južnog dela grada, kao senke prošli su grobljem, zapalili sveće, sačekali oca Nenada da prelije grobove, onda tiho, da se ne vide i ne čuju, nestali ka severnom delu grada.
Otišli sa groblja na kome ni mrtvi nemaju mira. Kad su otišli, na groblju je ostala samo tišina. Strašna i jeziva. Tišina od koje kosa dupke stoji na glavi.
Opominjuća.