Kad sam prekjuče u Lipljanu, u porti stare crkve Svetih Flora i Lavra i hrama Vavedenja Presvete Bogorodice, meštaninu Nikoli Cvejiću postavio pitanje, kakvo se, valjda, više nigde u svetu ne postavlja – smeju li njegova deca na ulicu, da se igraju, Nikola se samo nasmejao, teško, sarkastično, duboko uzdahnuo. I, ne znam šta nam je bilo da nastavimo da pričamo o deci, o tome kako Nikolina ni 50 metara od kuće do škole ne smeju sama, o tome kako ne izlaze iz dvorišta, kad su Nikoli udarile četvorostruke suze, i zaplakao je čovek, pokrio lice rukama, zatresao se iz temelja...
Dugo, dugo nije mogao da se smiri, plakao je kao dete, rukama brisao suze, a ja niti sam znao šta da mu kažem, ni kako da ga utešim, samo me je bilo sramota što sam ga išta pitao, što sam mu žive rane otvorio, što sam pitao, a znao sam šta će mi reći i kakav će biti odgovor.
Boji se Nikola, ne za sebe, za dečicu, za suprugu, i nije njegov strah imaginaran, izmišljen, nego stvaran, strah koji boli, koji se nožem može preseći, osetiti u vazduhu koji diše.
Ima pet-šest dana, Nikola je bio u prodavnici, tu u Lipljanu, sedeo sa komšijama, pričao mi je prekjuče, kad je na vrata banuo Albanac i pravo sa vrata pitao Nikolu: "Je li, kad ćeš ti da ideš u Srbiju više",a Nikola, onako prosta srca i dobre duše, mislio da se onaj što ga je pitao šali.
Posle je Albanac nastavio da nasrće na Nikolu, da psuje i preti, uhvatio ga za kragnu, Nikola je tek tada ustao sa klupe, shvatio da se komšija ne šali.
"Sad ćeš ti da vidiš", rekao mu je još Albanac, izašao iz prodavnice, seo u svoj kombi i otišao. Izašao je iz prodavnice i Nikola, da ne "ispadne veći problem", da "ne izaziva", veli, da se njegovo prisustvo u prodavnici ne shvati pogrešno, i mislio, bilo, prošlo, neće više. Nije događaj ni prijavio policiji. Dobra duša, merio svet prema sebi.
Nekoliko dana kasnije, Nikola je, pričao mi je prekjuče, vodeći dete za ruku krenuo niz ulicu, do rođaka, kada se sa kolima pojavio onaj isti Albanac, zastao pored, ponovo pitao – "Je li, zar već nisi otišao u Srbiju", počeo da preti, sve pred detetom. Nikola mislio, nije mu ništa dužan, nije mu ništa skrivio, nije se ničim o komšiju ogrešio, može da nastavi ulicom. Držao je dete za ruku kad je Albanac izašao iz kola, nastavio da preti, "je li, još za Srbiju nisi otišao, p... ti materina", "sekirom ću ja tebe zaklati"... Nikoli se dete uplašilo, mnogo, veli.
Neki Nikolini prijatelji Albanci, rekli su mu posle, kad su čuli šta se desilo, da je sve odmah trebalo da prijavi policiji.
Onda je Nikola tako i uradio, otišao do policijske stanice, od tada, policijska patrola često je blizu njegove kuće, razgovarao je sa komandirom policije, ovaj mu je rekao da ne brine. Onog Albanca su priveli, saslušali, odredili mu zadržavanje do 48 sati.
Kaže, sad mu je lakše kako je policija često blizu kuće, ali brine, šta će biti kad onaj Albanac izađe iz pritvora.
Ne za sebe, za decu i ženu... Hoće li mu Albanac ponovo pretiti, pred decom, šta deci da kaže, kako da ih zaštiti...
Bile su zato njegove suze prekjuče, dok smo sedeli u porti crkve u Lipljanu teške kao crna zemlja, pune i jada i čemera i nemoći i patnje, iskrene.
Prema popisu iz 1981. godine, u Lipljanu, gradu u centralnom delu Kosova, 16 kilometara od Prištine, živelo je više od 3.150 Srba. Po poslednjem popisu, onom iz 2011. u Lipljanu je bilo 5.864 Albanaca i 452 Srba. Srba je sada još manje, u gradu su njihove kuće uglavnom oko crkve Svetih Flora i Lavra. Danas ih je u gradu manje od 300, pet procenata od 5.000 Srba koliko ih je, kako se procenjuje u Lipljanu bilo neposredno pred bombardovanje.
Ovih dana, dok Nikola Cvejić ni kriv ni dužan proživljava svoju dramu, brine šta će biti kad Albanac koji mu je pretio izađe iz pritvora, još jedan incident duboko je potresao onih nekoliko stotina Srba koliko ih je ostalo u Lipljanu. Tokom noći, "neko" je upao u portu crkve, skinuo sa zvonika crkvenu zastavu, odneo je. Istraga je u toku.
Sve se poklopilo i sa događajima na severu, koji se, po pravilu uvek preliju na Srbe koji žive u enklavama južno od Ibra, ali, i sa još jednim događajem, priča prekjuče u porti crkve u Lipljanju paroh Dragiša Jerinić.
Mesec dana ranije, lokalna televizija u Lipljanu došla je, priča sveštenik , slikala crkvenu zastavu na zvoniku a onda su objavili da se "u sred Lipljana vije zastava Srbije", i seme mržnje još jednom je posejano i još brže niklo. Iz crkve tada su, nastavlja otac Dragiša odgovorili da to nije zastava Srbije nego zastava Srpske pravoslavne crkve, zastava koja može da stoji i u Parizu, i u Beogradu, u Njujorku, u Londonu, svuda gde Srpska pravoslavna crkva ima svoje vernike, ali, bilo je džaba pričati i džaba demantovati i objašnjavati.
Uoči Trojica, kod crkve će, veli otac Dragiša, postaviti zastavu SPC sa grbom srpske Patrijaršije koja se postavlja samo na velike praznike kad se oko ove crkve okupi ono malo Srba što je ostalo u Lipljanu i okolnim enklavama.
I još, pričao mi je posle otac Dragiša dok smo sedeli u porti crkve, kao da se nekome pravda, Srbi su ovde miroljubiv narod, svakoga su dočekali, ni prema kome nisu bili agresivni, gledali da se ni o koga ne ogreše.
Kao znak da će da ostanu u Lipljanu, nastavlja priču otac Dragiša, ono malo preostalih Srba prošle godine pokrenuli su akciju da dovrše hram Svetih Flora i Lavra, da se unutrašnjost svetinje freskopiše, da se napravi novi ikonostas, nove ikone i da dogodine proslave 90 godina crkve Svetih Flora i Lavra.
Veli sveštenik da ih neće pokolebati i slomiti im volju sitne provokacije do kojih će "sigurno doći". Ocu Dragiši iz policije su obećali da će patrole, tokom praznika, na Trojice, i sutra na Druge Trojice stalno biti u blizini crkve i to je dobro.
Posla u Lipljanu, kaže, slabo ima i za Albance i još slabije za Srbe.
Pitao sam sveštenika i sme li da se slobodno progovori srpski u Lipljanu, otac Dragiša kaže da u delu bliže crkvi i sme, srpski jezik i ne iznenadi mnogo Albance, ali, ako se zađe dublje u grad, i oni stariji koji znaju srpski, pribojavaju se od ekstremista da progovore na jeziku koji dobro znaju.
Srbi ovde dobro pamte i martovski pogrom 2004. godine. Situacija u gradu bila je do 17. marta te godine koliko-toliko mirna, Srbi su mogli da se kreću kroz grad. Tog 17. marta nekoliko hiljada Albanaca oko 17 sati uveče krenuli su u pravcu porte lomeći sve pred sobom. Bacili su bombe na jednog starijeg čoveka koji je bežao pred masom kao i na sveštenika koji je bio u crkvenoj porti, posle su obojicu optužili da su oni, u stvari, bacili bombe.
U novinskim izveštajima iz tog vremena stoji da su pripadnici Kfora išli ispred mase i naređivali ljudima da napuste kuće jer ne mogu da ih zaštite. Evakuacija Srba tada je napadačima omogućila da na miru pljačkaju i pale srpske kuće a češki i finski pripadnici Kfora uspeli su da spreče potpuno razaranje stare crkve.
Deo Srba iz Lipljana tada je izbegao prema Lapljem Selu, Gračanici i Suvom Dolu, opljačkano je i spaljeno oko 30 srpskih kuća...
Sinoć je iz Lipljana stigla vest da je na zvonik crkve u centru grada ponovo postavljena crkvena zastava.
Danas i sutra Srbi koji žive u kućama oko crkve okupiće se u porti da obeleže veliki praznik i pošalju poruku svetu da ih još ima, da su živi, da je ovo i njihov grad.