Kako je NATO akcija "Strela" pretvorena u kašu: Planiran brz i munjevit upad u Srbiju

Posle petodnevnih teških pregovora, u noći između 9. i 10. juna 1999. godine, potpisan je Kumanovski sporazum kojim je stavljena tačka na NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Na 24 godine od parafa koje su na Vojno-tehnički sporazum na vojnom aerodromu kod Kumanova stavili britanski general i komandant Kfora Majkl Džekson, general-pukovnik Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović i u ime SRJ, general-potpukovnik policije Srbije Obrad Stevanović, proslavljeni komandant Prištinskog korpusa tokom bombardovanja SRJ general Vladimir Lazarević za "Politiku" se priseća poslednjih dana maja i početka juna.

Tih dana vodile su se najžešće borbe, a namera snaga NATO-a potpomognutih teroristima tzv. OVK bila je da realizuju brzu operaciju "Strela", osmišljenoj u centrali Pentagona.

"Akcija je podrazumevala brz i munjevit upad u našu zemlju, preko Paštrika ka Prizrenu, sa namerom da se izvrši rasecanje odbrane jedinica Prištinskog korpusa i upad na jugoslovensku teritoriju kako bi naša zemlja bila okupirana i primorana na kapitulaciju", navodi Lazarević.

Otpor i snaga legendarnog Prištinskog korpusa, međutim, bili su veličanstveni, o čemu je, prema rečima komandanta, pisao "Vašington post" u tekstu "Nemoć - operacija NATO pod imenom 'Strela', planirana u Pentagonu, pretvorena je u kašu".

"Zbog naše uspešne odbrane i priznate nemoći agresora, NATO i UN pokrenuli su inicijativu da se hitno održi sastanak njihove i državne delegacije SRJ. Već za 5. jun dogovoren je susret na neutralnom terenu, na krajnjem severu Makedonije i nedaleko od naše karaule "Đeneral Janković". Na deo naše delegacije, koja je krenula iz Prištine, u kojoj sam bio i ja, kroz Kataničku klisuru, u zoru tog 5. juna, međutim, teroristi OVK su izvršili napad i pokušali da nam onemoguće prolaz. Uspeli smo da razbijemo teroriste, a u borbi je poginuo jedan naš oficir i dvojica su ranjena. Ni danas se ne zna kako su i od koga teroristi saznali da smo krenuli na pregovore", objašnjava sagovornik "Politike".

Kaže da je zbog ugrožene bezbednosti od državnog rukovodstva Srbije tražio da napuste zonu KiM, o čemu je i Slobodan Milošević bio upoznat. 

"Odobreno je da odemo. Prebacili smo se na potez između Preševa i Kumanova, gde je direktno iz Beograda stigao ostatak naših državnika. Uz konstataciju da je 'situacija vrlo teška, tu mi je pokazan dokument na engleskom jeziku u kojem se navodi zaključak da je neophodno da se naša vojska i policija odmah izmeste sa teritorije KiM. Za mene je to bilo neprihvatljivo i dobio sam dozvolu da se vratim na komandno mesto u Prištinskom korpusu i da rukovodim daljom odbranom zemlje", priča general Vladimir Lazarević.

Nekoliko dana kasnije, 6. juna su u vojnom šatoru ograđenom bodljikavom žicom, u vojnoj bazi na Aerodormu "Adži Tepe", započeli su pregovori koji su završeni pre 24. godine na današnji dan.

"Pripadnici Kfora i NATO-a nisu mogli da veruju kakva je bila besprekorna disciplina, kako su bile uredne kolone i sastav naših snaga. Jer, sve vreme tokom 78 dana NATO agresije, oni su obmanjivali svetsku javnost, ali i sebe, da je srpska vojska uništena. Tek je 2018. godine američka administracija Donalda Trampa obelodanila izveštaj da "od 24. marta do 9. juna i Kumanovskog sporazuma, srpska vojska nije pretrpela štete ni 5 odsto svoje ukupne ratne tehnike", rekao je čuveni komandant vojske SRJ.

Do današnjeg dana, naša zemlja ispunjava sve svoje preuzete obaveze iz Kumanovskog sporazuma, kao i sve one iz kasnijeg perioda, dok se druga strana kao da nije obavezala, navodi Lazarević.

Odredbe Kumanovskog sporazuma

Ključne odredbe postignutog sporazuma podrazumevale su: Prekid neprijateljstava između NATO formacija i snaga SRJ, odnosno Vojske Jugoslavije i Policije Srbije, potom povlačenje snaga SRJ sa prostora Kosova i Metohije u roku od 11 dana. Sporazum je odredio i uspostavljanje zone bezbednosti uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom unutar centralne Srbije i Crne Gore, i to zona vazdušne bezbednosti, od 25 kilometara, i zona kopnene bezbednosti, pojas širine pet kilometara. KFOR se obavezao na razoružanje tzv. OVK i garanciju mira. Precizirani su detalji sprovođenja.

Prema Sporazumu, međunarodne snage su "ovlašćene da preduzimaju sve neophodne mere s ciljem uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane".

Pošto je Havijer Solana, tadašnji generalni sekretar NATO-a, sutradan, 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili tokom agresije NATO na Srbiju pali su na području sela Kololeč, nedaleko od Kosovske Kamenice, u 13.30, i na kasarnu u Uroševcu oko 19.35.

Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ.

NATO agresija na SRJ je počela 24. marta 1999, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.

Savet bezbednosti UN usvojio je 10. juna 1999. Rezoluciju 1244, a na Kosovo i Metohiju je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da obezbede mir, bezbednost i povratak izbeglih.

Dva dana potom, 12. juna 1999. počelo je povlačenje snaga Srbije i SRJ, a Kumanovskim sporazumom je definisan rok za njihovo povlačenje od 11 dana. Povlačenje je okončano četiri dana kasnije.

Sporazumom iz Kumanova predviđen je i povratak određenog broja pripadnika osoblja SRJ i Srbije, što je potvrđeno i Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Međutim, povratak pripadnika osoblja SRJ i Srbije na KiM nikada nije realizovan.

Povratak vojske SRJ u Kopnenu zonu bezbednosti omogućen je 2001. godine, a vazdušna zona bezbednosti ukinuta je 2015. godine.