Kada je 2001. godine verska nastava vraćena u škole, ostalo je da se narednih meseci i godina reši radno-pravni status veroučitelja kako bi i oni, poput drugih prosvetnih radnika, mogli da dobiju stalno zaposlenje u školi, a ne da svake godine potpisuju novi ugovor, na određeno vreme.
Dvadeset dve godine kasnije ne samo da nije pronađeno odgovarajuće rešenje tog problema, već su u međuvremenu nastali i novi: uredbama i propisima prosvetnih vlasti njen položaj u školskom sistemu toliko je izmenjen da bi posmatraču sa strane izgledalo kao da neko pokušava da je izbaci iz škola, da je učini suvišnom. Promenjeno je mnogo toga: od statusa izbornog predmeta koji je postao izborni program, preko formiranja grupa za pohađanje verske nastave, do njenog položaja u rasporedu časova, načina na koji se đaci opredeljuju za nju.
Da pohađa versku nastavu odlučuje se oko 60 odsto đaka, dok oko 40 odsto bira drugi ponuđeni izborni predmet, sada takođe izborni program, građansko vaspitanje, kaže za RT Balkan sveštenik Stevan Jovanović, pomoćnik predsednika Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. On dodaje da je odziv na veronauku najveći u završnim razredima srednje škole, a najmanji u prvim razredima osnovne škole.
Kako se u priči o veronauci i njenom položaju u obrazovnom sistemu, iz stavova u delu medijske javnosti i društva često stiče utisak da to Srpska pravoslavna crkva traži neke posebne povlastice za sebe, treba podsetiti i na ono očigledno. Verska nastava se od prvog dana uvođenja organizuje za sve zainteresovane đake svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica, dakle, uz pravoslavne, i za katolike, protestante, muslimane, Jevreje. Pod istim uslovima, naravno.
Nepostojanje odgovarajuće komisije
Koren svih problema leži u tome što godinama unazad nije formirana Komisija za versku nastavu, telo zaduženo za sprovođenje verske nastave u školama. Staroj je istekao mandat, a nova nije imenovana, objašnjava sveštenik Stevan Jovanović.
Komisiju za versku nastavu čine predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji, kao i dva člana iz resornih ministarstava jednog zaduženog za prosvetu i drugog zaduženog za veru (u ovom sazivu vlade to je Ministarstvo pravde, odnosno Uprava za saradnju s crkvama i verskim zajednicama).
Ovo telo odobrava nastavne planove i programe za versku nastavu, udžbenike, liste veroučitelja, stara se o sprovođenju nastave. Da je ono postojalo u vreme kada je Ministarstvo prosvete donosilo odluke koje se tiču veronauke, ovaj izborni predmet svakako danas ne bi bio ovde gde je sada.
"Rešenja su donošena na nivou Ministarstva prosvete i ona ne samo da nisu u skladu sa Uredbom o organizovanju i ostvarivanju verske nastave iz 2001. godine, nego krše i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Pre svega, 2018. godine veronauka je postala izborni program – nije više bila izborni predmet", objašnjava otac Stevan Jovanović.
Crkve i verske zajednice tada su dobile uveravanja da se radi o čisto semantičkoj izmeni, da se njome ne menja ništa, ali pokazalo se da nije tako.
"Veronauka je automatski stavljena na listu B, listu slobodnih aktivnosti i izbornih programa, a tih godina uvedeni su brojni drugi izborni programi, poput 'Ruke u testu' i veronauka je praktično izjednačena s njima. Govorili su nam da će građansko vaspitanje i veronauka imati privilegovan status u odnosu na druge izborne programe, a koliko je privilegovana najbolje vidimo po tome koji su sve praktični problemi počeli da se javljaju posle ove izmene", kaže naš sagovornik.
Jedan veroučitelj, četiri razreda i 37 đaka
Tako je Ministarstvo prosvete donelo još jednu odluku koja je u suprotnosti sa uredbom iz 2001. godine: o načinu formiranja grupa za versku nastavu. Po uredbi grupe se formiraju isključivo na nivou odeljenja, bez obzira na broj đaka koji se opredele za veronauku. To je, međutim, izmenjeno i sada se grupe formiraju na nivou razreda i to ne čak jednog, nego i više njih, jer imaju propisano koliko najmanje đaka mora da čini jednu grupu.
"U praksi se dešava da grupe za veronauku imaju po 35-36, pa i 40 učenika, da su to đaci različitog uzrasta. Dešava se da imate četiri odeljenja u jednoj grupi. Veronauka je obrazovno-vaspitni predmet, ali pre svega vaspitni i njene ciljeve je nemoguće ostvariti ako niste u odeljenju razvili atmosferu bliskosti i poverenja", ističe jerej Stevan Jovanović.
Na stranu što je vrlo teško predavati bilo šta grupi koja je sastavljena od petaka, šestaka, sedmaka i osmaka, na primer, a broji više od 30 dece.
Problemi su nastali i u rasporedu časova. Verska nastava i građansko vaspitanje postale su "peti točak" među školskim predmetima.
"U pojedinim beogradskim osnovnim i srednjim školama, a to je još izraženije u unutrašnjosti, veronauka se organizuje u vidu blok nastave i to u suprotnoj smeni. Koliko đaka je motivisano da sedi na blok nastavi iz izbornog programa i to u smeni suprotnoj od one u kojoj ima časove? Kao da je sve učinjeno da se veronauka i građansko vaspitanje izbace iz nastave", ističe Jovanović.
On napominje da je ove školske godine tadašnji ministar prosvete Branko Ružić poslao izričit nalog direktorima škola da časovi veronauke i građanskog vaspitanja budu u okviru rasporeda časova, ali, uprkos, tome, blok nastave je i ove školske godine bilo u nekim beogradskim obrazovnim ustanovama.
Najdiskriminisaniji u državnom sistemu
Nerešeni status veroučitelja, hronični je problem verske nastave. Oni ne mogu da budu zaposleni u školi na neodređeno vreme, iako su deo školskog kolektiva i moraju da ispune sve uslove kao i drugi prosvetni radnici u pogledu stručne spreme i svih zahtevanih uslova za obavljanje nastavničkog poziva.
"Ali veroučitelji imaju i jedan uslov više: moraju da imaju blagoslov ili odobrenje svoje crkve ili verske zajednice kako bi mogli da predaju u školi. Isto tako, nad njihovim radom se sprovodi jedna kontrola više, ne samo ona prosvetnih vlasti, nego i nadležnih crkvenih organa koji mogu da povuku veroučitelja iz nastave ako utvrde da je narušavao učenje crkve ili principe tolerancije, poverenja, dobre volje...", napominje Jovanović.
U odnosu na svoje kolege, oni dakle, kad su u pitanju obaveza imaju jednu kontrolu više, dok su što se tiče radno-pravnog statusa u odnosu na druge prosvetare degradirani.
"Veroučitelji su najdiskriminisanija grupa u čitavom državnom sistemu", zaključuje Jovanović.
Pet zahteva tradicionalnih crkava i verskih zajednica
Prošle godine, Odbor za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke dobio je 58 prijava nepravilnosti za osnovne i srednje škole kada je izvođenje veronauke u pitanju. One su se odnosile na neodgovarajuće anketiranje roditelja i dece za koji predmet žele da se odluče, sugerisanje zaposlenih u školi koji predmet treba da se odabere, obeshrabrivanje ili zabranu da se predmet promeni u okviru jednog obrazovnog ciklusa (što je zakonom dozvoljeno đacima), a najdrastičniji je bio primer prebacivanja dece na građansko vaspitanje bez njihovog i znanja roditelja.
Obeležavajući dvadeset godina od vraćanja veronauke u školski sistem, tradicionalne crkve i verske zajednice uputile su u novembru 2021. dopis nadležnim organima, predsedniku republike, premijeru, predsedniku narodne Skupštine i ministru prosvete sa pet zahteva.
U suštini, tražili su da se poštuje uredba iz 2001. godine jer gotovo svi zahtevi se tiču onoga što je njome već bilo propisano, pa u međuvremenu promenjeno: da se organizuje obavezno predstavljanje veronauke učenicima, da joj se vrati status predmeta (i u nazivu uredbe piše da je verska nastava alternativni predmet), da se nastava organizuje na nivou odeljenja, da crkve i verske zajednice imaju mogućnost da vrše samostalan nadzor nad verskom nastavom u onom delu koji se tiče verskog učenja, da se reši radno-pravni status oko 2.100 veroučitelja.
Jedina krupnija promena od tada je to što su 8. juna, i to ove godine, prosvetne vlasti uputile dopis Arhiepiskopiji da imenuje svog predstavnika u Komisiji za versku nastavu.
"To je tek početak", kaže sveštenik Jovanović.