Na današnji dan pre 20 godina Srbiji obećana "evropska perspektiva": Šta je to?

Na današnji dan navršava se 20 godina od kada je Evropska unija na Samitu u Solunu zvanično "otvorila svoja vrata" zemljama Zapadnog Balkana i prihvatila njihovu evropsku perspektivu.

"EU naglašava svoju bezrezervnu podršku evropskoj perspektivi i zemalja Zapadnog Balkana. Budućnost Balkana je u Evropskoj uniji", piše u zajedničkoj deklaraciji Samita, koju su potpisali lideri tadašnjih 15 članica EU, 12 zemalja koje će to postati 2004. godine, kao i predstavnici Albanije, BiH, Makedonije, SCG i Hrvatske.

Samit u Solunu predstavljao je kulminaciju procesa koji je započeo dve i po godine ranije, u novembru 2000. godine, kada je na Samitu u Zagrebu prvi put pomenuta "evropska perspektiva" Zapadnog Balkana, doduše još uvek u kontekstu Procesa o stabilizaciji i pridruživanju.

Od Samita u Solunu prošlo je punih 20 godina, a "evropska perspektiva" za većinu država Zapadnog Balkana danas deluje samo kao pusti san. EU je godinu dana nakon Samita primila 10 novih država članica koje su svoje procese integracija započele još početkom devedesetih, dok su 2007. u Uniju ušle i Bugarska i Rumunija. Jedina država iz originalne "zapadnobalkanske petorke" koja je stekla punopravno članstvo u EU je Hrvatska, koja je to učinila 1. jula 2013. godine.

"Tada (2003) je u Uniji postojala neka vrsta osećanja da ona može tako da se proširi po čitavoj Evropi, osim Rusije. Te godine je već odlučeno da se primi 12 novih država, koje će postati punopravne članice 2004. godine, što je značajno poremetilo sistem upravljanja u samoj Uniji. Pre svega budžetsko planiranje, pošto su te zemlje bile manje razvijene i pretendovale su za dobijanje novca iz evropskih fondova, što je ostavilo manje sredstava za stare članice", objašnjava za RT Balkan profesor Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić.

Od Haga do Ohrida - dve decenije uslova za Srbiju

Put Srbije ka Evropskoj uniji je od samog početka bio je opterećen stalnim uslovljavanjima, koja si često izlazila iz okvira opštih uslova za članstvo propisanim na Samitu u Kopenhagenu 1993. godine. Tokom prve decenije to je bila saradnja sa Haškim tribunalom, dok je poslednjih desetak godina to postao proces "normalizacije odnosa" sa tzv. Kosovom.

"U svakoj deceniji imate neke nove razloge i neka uslovljavanja zbog kojih nije moglo brže da se napreduje. Na početku je to bilo isporučivanje optuženika Haškom tribunalu, na primer Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Tu je bio i raspad zajedničke države sa Crnom Gorom, proglašenje nezavisnosti 'Kosova', što je dovelo do dodatnih uslova. Novi problemi su nespremnost EU da primi nove članice, kao i unutrašnja situacija u Srbiji. Stalno je nešto bilo na dnevnom redu nešto što je sprečavalo da Srbija napreduje", kaže za RT Balkan Slobodan Zečević iz Instituta za evropske studije.

Srbija je prvi konkretan korak na putu ka članstvu napravila 2008. godine, kada je, nakon mnogo peripetija, konačno stupio na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Status kandidata je dobijen početkom 2012, dok su pristupni pregovori započeti 2014. godine. Ipak, poslednjih devet godina nisu doneli nikakav značajniji napredak u procesu evrointegracija kako Srbije, tako i drugih zemalja na Zapadnom Balkanu.

Proces evrointegracija Srbije je specifičan u odnosu na druge države Zapadnog Balkana i zbog specifičnog pitanja Kosova i Metohije, odnosno činjenice da se od nje praktično traži da se odrekne dela svoje teritorije. Reč je, naravno, o slučaju bez presedana u istoriji evropskih integracija, podseća Slobodan Samardžić.

"Kosovo i Metohija su bili jedan momenat koji je Unija koristila kao uslov, iako on nije postajao ni u kriterijuma iz Kopenhagena iz 1993, ni u kriterijumima iz Madrida 1995. godine, da se od Srbije traži da se odrekne teritorije", kaže on.

Poslednji u nizu takvih uslova predstavlja tzv. francusko-nemački, odnosno evropski plan za "put na normalizaciji odnosa između 'Kosova' i Srbije", za koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da je "faktički postao deo pregovaračkog okvira". Reč je o sporazumu u kom se od Srbije, između ostalog, traži da "poštuje teritorijalni integritet 'Kosova'", kao i da "se ne protivi njegovom članstvu u međunarodnom organizacijama".

"EU nema jasnu strategiju oko Kosova. Čak i da Srbija ispuni sve uslove i liši se KiM, ona ne bi mogla da postane članica Evropske unije, pošto sama Unija nije u stanju da se proširi."

Takva ocena dodatno je ojačana činjenicom da druge države, koje su bezrezervno ispunjavale sve uslove nametnute iz Brisela, nisu napravile nikakav zapažen iskorak prema punopravnom članstvu u toj organizaciji. Primera radi, Severna Makedonija je prihvatila manje više sve "specijalne" zahteve koje je Unija postavila, uključujući i promenu sopstvenog imena, ali je na otvaranje pregovora morala da čeka do 2022. godine, punih osam godina nakon Srbije.

Zato nije iznenađujuće što je entuzijazam za članstvom u Evropskoj uniji u toj državi, kao i u Srbiji, na najnižim granama u poslednjih dvadesetak godina.

Dok se iz Brisela često moglo čuti da balkanske zemlje kaskaju u sprovođenju reformi i ispunjavanju uslova za pristupanje, poslednjih godina je postalo jasno da ni sama Unija nema kapaciteta da se proširi i primi nove članice. Glavni uzrok za to je veliki broj kriza koji je poljuljao tu organizaciju u poslednjih petnaestak godina.

Evropa u krizi

Optimizam unutar EU doživeo je veliki udarac kada je 2005. godine, nakon neuspešnih referenduma u Francuskoj i Holandiji, propao projekat reforme Unije poznat kao Ustav Evrope. Krize su se nakon toga nizale kao na traci: Grčka dužnička kriza, kriza evrozone, migrantska kriza, bregzit, pandemija korone i najnovija energetska kriza izazvana sukobom u Ukrajini. Svaka od njih je Uniju učinila slabijom, podeljenijom i disfunkiconalnijom.

"Pre dvadeset godina nije bilo percepcije da EU zbog velikog proširenja 2004. godine može da uđe u krizu, prvo zbog neuspelog projekta Ustava, a onda i zbog ekonomske krize. Ona ne može da reši ni jedan veći problem, od imigracije, energetike, kovida i ukrajinskog problema. U te probleme su je pre svega uvalile SAD i NATO", naglašava Samardžić.

Pojedini evropski zvaničnici sada otvoreno govore da novih proširenja neće biti sve dok se sama Unija ne reformiše, odnosno dok se ne promene pravila odlučivanja. Glavni, ali i najkontroverzniji predlog reforme predstavlja predlog ukidanja jednoglasnog odlučivanja u telima Unije u oblastima spoljne i bezbednosne politike. Drugim rečima, to bi predstavljalo ukidanje prava veta država članica i dalja federalizacija Evrope.

"Reforma je stalno na dnevnom redu, međutim države članice nikako ne mogu da postignu dogovor zato što imaju različita shvatanja kako bi ona trebalo da izgleda. Neke države, poput Nemačke, smatraju da treba proširiti upotrebu kvalifikovane većine. Drugo viđenje imaju zemlje poput Mađarske, Poljske i Češke, koje smatraj uda će time biti ugrožen nacionalni suverenitet. Tu je suštinska razlika, oni oko toga ne mogu da se dogovore", objašnjava Slobodan Zečević i dodaje da se kvalifikovana većina već koristi u ekonomskoj sferi, ali ne i u oblasti spoljne politike i strateškog odlučivanja.

"Još uvek nema jasne perspektive da može doći do reformi ugovora", smatra on.

Evropljani su tokom poslednje decenije pokretali nekoliko novih oblika saradnje kojima bi zamaskirali potpuno nepostojanje evropske perspektive za zemlje Zapadnog Balkana: od Berlinskog procesa Angele Merkel, preko "nove metodologije" pristupanja do Evropske političke zajednice koju je prošle godine pokrenuo francuski predsednik Makron.

Takve inicijative, ipak, mala su uteha za zemlje koje svoje parče "evropskog kolača" čekaju duže od dvadeset godina. Samim tim nije iznenađujuće to što su mnoge od njih, među kojima Srbija nesumnjivo prednjači, počele da razvijaju bliske odnose i sa zemljama van Unije poput Kine, Rusije, Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata. Jer kako stvari stoje, pre će Vladimir i Estragon dočekati dolazak Godoa nego Srbija i zemlje regiona ispunjenje "evropske perspektive" iz Soluna.