Proboj "Koridora života": Međunarodna zajednica žrtvovala bebe, Srbi se izborili za život (VIDEO)

Međunarodno ratno i humantarno pravo, običaji rata kao ni Ženevske konvencije za Srbe u Posavini nisu važili kada su u maju 1992. godine hrvatsko-muslimanske snage u potpunosti odsekle srpske krajine od matice Srbije i kao taoce držale više stotina hiljada Srba, govore za RT Balkan učesnici proboja koridora kroz Posavinu.

"Banjalučka regija, Zapadna Slavonija, Kordun, Banija, Kninska Krajina, sve je došlo u poziciju 'zaglavljenog lifta'. Svi putevi su vodili nigde. Jedina normalna veza je bila preko Posavine", ukazuje Branislav Božić, novinar i izveštač koji je pratio ova dešavanja i sa terena. 

Još u martu 1992, pre početka rata u BiH, Hrvatska je svoje regularne trupe i deo paravojnih formacija ubacivala u Posavinu, sa leve na desnu obalu Save.

"Uz domaće Hrvate i delom Muslimane, Hrvatska je formirala grupaciju od 25.000 ljudi koji su praktično zaustavili svaki život u regijama koje sam nabrojao", navodi Božić, dodajući da su time presekli Republiku Srpsku na dva dela, ali su je i odsekli od Srbije.

U potpunom okruženju, izolovan narod, bez osnovnih životnih namirnica, ali i lekova i kiseonika za bolnice, shvatio je da se mora brzo organizovati kako bi pružio otpor.

General Boško Kelečević, načelnik štaba korpusa i ujedno zamenik komandanta 1. Krajiškog korpusa, kaže da su prva zverstva počinjena još u martu, čim je agresor kročio na tlo BiH.

"Hrvatsko-muslimanske snage su iz pravca Slavonskog Broda ušle u Bosanski Brod u selo Sijekovac, gde su odmah počinili velika zverstva", navodi general Kelečević, ističući da je u prvih nekoliko dana u malenom Sijekovcu ubijeno 26 osoba, a primer porodice Zečević koja je masakrirana na kućnom pragu posebno je ulivao strah u kosti Srbima koji su preživeli.

Između marta i oktobra 1992. godine, kada je agresor u potpunosti poražen, pripadnici Hrvatskih odbrambenih snaga i Armije Republike Bosne i Hercegovine su u Bosanskom Brodu, koji je poslednji oslobođen, izvršili više zločina nad civilnim stanovništvom srpske nacionalnosti. Na prostoru grada je delovalo nekoliko koncentracionih logora, a procenjuje se da je u njima bilo zatočeno oko 2.000 srpskih civila.

Da cilj nije bilo samo zauzimanje teritorija, već i nestajanje naroda sa okupiranih prostora govori i činjenica da su širom Posavine formirani logori u koje su odvođeni Srbi.

"12 zvezdica" - kako je međunarodna zajednica dopustila da umru bebe

Strašne sudbine nisu bile pošteđene ni tek rođene bebe, kao ni pacijenti koji boluju od najtežih bolesti. Naime, kada su hrvatsko-muslimanske snage odsekle krajine od Srbije i kada je počelo da nestaje svega, najugroženiji su bili pacijenti u bolnicama, ali i bebe u inkubatorima, jer su i lekovi i kiseonik počeli da nestaju.

Upućeni su mnogi apeli za pomoć, ali iako su predstavnici UNICEF-a i ostalih međunarodnih humanitarnih organizacijama bili dobro upoznati sa ovim problemom, avion sa bocama kiseonika je nekoliko dana čekao dozvolu za poletanje koju na kraju nije dobio. Ni Srbija, zbog sankcija, nije mogla da pošalje kiseonik vazdušnim putem.

"Slušali smo 'Radio Krajinu' kada je javljeno da je umrla 11. beba. Posle te vesti niko od nas više nije drugačije ni razmišljao, već: Mi moramo završiti to, bez obzira šta će se desiti nama", naglašava zamenik komandanta i poslednji komandant jurišne jedinice "Vukovi sa Vučijaka" Miro Šikarac.

Da je u njima proradio specifičan bes i onaj "srpski inat" koji brani da Srbin bude žrtva, govori i major Željko Zorić, komandant 1. bataljona Vojne policije 1. Krajiškog korpusa.

"Čitao sam međunarodno ratno i humanitarno pravo, poznavao sam ga, poznavao sam i Ženevske konvencije, u kojima su opisani običaji rata: šta se sme raditi, šta se ne sme raditi, šta je vojno osoblje, šta je nevojno osoblje, ko su civili, ko nisu civili. Međutim, u ovoj situaciji kada su nam umirale bebe za Srbe nije važilo Međunarodno humanitarno pravo", ukazuje Zorić i dodaje: "Međunarodna zajednica nije nam dala pravo na život koji je svim ljudima zagarantovan."

Zbog nedostatka kiseonika umire ukupno 12 novorođenčadi na Klinici za dečje bolesti u Banja Luci. Iako su doktori pokušali da upotrebe "industrijski kiseonik" koji su dobili od Vojske Republike Srpske i nekoliko privatnih preduzetnika, to je bilo nedovoljno da se bebe spasu.

General Momir Talić, komandat ove operacije, tada je naredio generalu Novici Simiću hitno probijanje koridora, navodi za RT Balkan general Boško Kelečević.

"General Talić tada je rekao: 'Neka bude, Simiću, neka bude bar kozija staza'", podseća se Kelečević, objašnjavajući koliko je pravac po kojem su delovali bio složen za napad, kao i kako su delovale četiri taktičke grupe koje su formirane.

U ovoj istorijskoj operaciji snage Vojske Republike Srpske, vojske Republike Srpske Krajine i Jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine krenuće u napad na agresora 24. juna 1992. godine i za samo 2 dana, nakon žestokih borbi, izvršiti proboj koridora.

Sedam dana od smrti poslednje bebe, 26. juna 1992. godine Vojska Republike Srpske zajedno sa jedinicama Srpske Vojske Krajine uspostavlja koridor sa Srbijom, kojim se od tada kiseonik redovno mogao dostavljati i omogućeno je bolje snabdevanje zapadnih srpskih zemalja.

Prema svedočenjima preživelih boraca, u borbe se odlazilo pevajući, iako su znali da se mnogi od njih neće vratiti. 

Ono što su branili bilo je značajnije od zdravlja, pa i života, te su mnogi srpski borci, iako ranjeni, nekoliko dana nakon ranjavanja napuštali bolnicu i vraćali se na položaje, kako bi oslobodili koridor.

Kako ističu naši sagovornici, u borbama nisu učestvovali samo borci, već i nevojno osoblje, majke, sestre, starci i deca, koji su činili šta je do njih - donosili hranu, odeću, lekove, vojnicima na front, jer ovo je bila borba za život.

Najteže im je palo, kažu, kada pogine drug, a u ovim borbama koje su trajale od maja do oktobra 1992. godine, ističu da su sa saborcima postali i više od drugova, da su postali kao braća.

Borbe su trajale sve do 7. oktobra, kada su agresorski vojnici do nogu potučeni i kada je oslobođen Bosanski Brod.

Nažalost, srpske snage iz Republike Srpske Krajine do danas ni u Srbiji ni u Republici Srpskoj nisu prepoznate, niti su učesnici oslovađanja koridora iz Krajine dobili status boraca, o čemu svedoči Krsto Žarković, komandant Zapadnoslavonskog odreda.

Žarković navodi da su još pre rata, budući da je Vojska Republike Srpske formirana tek 18. maja 1992. godine, kada je došlo do upada hrvatsko-muslimanskih snaga u Posavinu, jedinice iz RSK zahtevale da dođu u RS i pomognu, jer su i sami bili izolovani, ali da se čekala vojno-politička odluka, koja je usledila nekoliko meseci kasnije. 

"Ovo se, donekle promenilo u Republici Srpskoj", kaže Žarković, budući da je u martu ove godine rukovodstvo RS na čelu sa predsednikom Miloradom Dodikom odlučilo da se, nakon 31 godine od proboja Koridora krene u proces priznavanja boračkog statusa i učesnicima iz Republike Srpske Krajine.