Na današnji dan pre 24 godine, 27. juna 1999, pripadnici terorističke tzv. Oslobodilačke vojske Kosova kidnapovali su i ubili 17 meštana sela Dojnice kraj Prizrena. Među nestalima bilo je i devet starijih žena. Tela pobijenih, 16 Srba i jednog Bošnjaka, do danas nisu nađena, niko za strašni zločin niti je, niti će, sve su prilike, ikada odgovarati.
Nema živih svedoka da opišu, ispričaju, prepričaju kakva je strašna sudbina dan uoči Vidovdana 1999. zadesila mirne meštane sela, uglavnom starce i starice. Znaju samo njihove dželati, kidnaperi. Tog vremena u Prizrenu i oko Prizrena na sve strane bili su otvoreni privatni logori u kojima su Srbi mučeni, silovani, ubijani... Teško je i pomisliti šta su zločinci tog dana radili sa nedužnim ljudima.
Pretpostavlja se tek, nagađa, da su neka od tela pobijenih u jednoj od masovnih grobnica blizu Prizrena. Proteklih godina bilo je, u nedostatku proverenih, potvrđenih informacija i bilo kakve istrage, glasina da su neki od kidnapovanih Srba kasnije bili žrtve trgovine organima.
Pripadnici KFOR-a, međunarodnih snaga čiji je mandat trebalo da bude i zaštita Srba na Kosovu i Metohiji, bili su već stigli u Prizren, neka od okolnih sela, kada su Srbi iz Dojnice, mahom stariji, odlučili da ostanu, verujući da će ih strani vojnici zaštititi. Verovali su takođe da su nedužni, da se ni o koga nisu ogrešili, da nikom ništa nisu krivi niti dužni. Verovali su komšijama Albancima...
Đuro Spasić, sin tog dana otetog Jefta Spasića, pričao je pre nekoliko godina da je njegov otac dve nedelje ranije, 9. juna 1999. razgovarao sa komandantom OVK Ekremom Redžom o zaštiti srpskih civila u selu Dojnice, da je na razgovorima bio i Rifat Suljejmani, bivši oficir Jugoslovenske narodne armije. Srbi iz Dojnice verovali su, nadali se.
Pošto su 27. juna u selo upali teroristi UČK, trojica Srba iz sela, među njima i Srećko Đekić, N. B. i S. M. uspeli su nekim čudom da pobegnu, sakrili su se u jedan kanal, tu su ih našli pripadnici KFOR-a koji su ih prebacili do Bogoslovije u Prizrenu, tu ih stavili pod svoju zaštitu. Par dana kasnije, Srećko Đekić iz Bogoslovije je krenuo do sela Skorbište, takođe kraj Prizrena, da se vidi sa poznanikom, da se raspita o sudbini otetih rođaka, komšija, od tada ga niko više nije video, nestao je i on.
Ono Srba što su našli u selu, teroristi su pohvatali i odveli, bez traga i bez glasa. Nesrećne ljude hvatali su po dvorištima, mučili, vezivali, silovali, sam bog zna koliko su bestijalnosti po selu trajale.
Uglavnom, od tada do danas posmrtni ostaci ni jednog od kidnapovanih nisu nađeni. Nije pokrenut ni postupak pred sudskim organima, ni od strane tzv. kosovskih vlasti ni od strane međunarodne zajednice. Zločinci slobodno šetaju Prizrenom, okolnim selima, Kosovom... Iz godine u godinu, godišnjica strašnog zločina prolazi u tišini. Sećanje na nesrećne ljude, nestale i pobijene na pravdi Boga čuvaju samo njihovi najmiliji.
Dostupni podaci govore i da opštinske vlasti u Prizrenu godinama odbijaju potavljanje bilo kakvog spomen obeležja koje bi bilo svedok teškog zločina.
Samo na području Prizrena, od 1998. godine pa do 2000. OVK je otela, ubila više od 350 Srba, Bošnjaka, Roma. Među žrtvama je 19-oro dece, među njima i šestomesečna Zorica Dimić, šestomesečna Samira Kastrati koja je oteta sa sestricom, četvoromeseični Sava Mladenović, bebica koja je spaljena sa majkom u porodičnoj kući u centru Prizrena.
Dve nedelje pre zločina u selu Dojnice, 14. juna 1999. godine, bio je ponedeljak, ulice Prizrena - opis je Prizrenca Miroslava Todorovića - bile su prepune izbezumljenih ljudi, plača... Oko podne, kolona duga više kilometara u kojoj je na traktorima, u autobusima, kolima bilo više od 10.000 Srba krenula je u neizvesnost. Iza sebe ostavili su svoje kuće, svoja sela, svoje njive i svoje živote.
U Dojnici je 1991. godine živelo 90 Srba, danas selo ne postoji. Uništeni su i pravoslavno groblje i crkva. Na današnji dan pre 24 godine u selu je ubijeno četvoro Stojkovića, troje Stevanovića, po dvoje Spasića, Radivojevića, Đekića i Anstića, jedan član familije Nikolić.
Iz sela Dojnice, 27. juna 1999. oteti su i nestali Milica Stefanović (70), Slavica Stevanović (40), Čeda Antić (70), Mara Antić (70), Božidar Nikolić (75), Vasiljka Nikolić (70), Draga Đekić (70), Srećko Đekić (50), Jefta Spasić (70), Bosiljka Spasić (70), Tomislav Radivojević (70), Moma Radivojević (70), Mirko Stojković, Živka Stojković, Trifun Stojković (90), Natka Stojković, Bogdan N, Natkin brat iz sela Vrbičane. Tog dana otet je i nestao i jedan Bošnjak iz sela Grnčare.