Znate li da je danas Vidovdan? Svedočenje čoveka koji je bio uz Miloševića kada je bilo najteže

Na današnji dan pre 22 godine, nekadašnji predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević, iz Centralnog zatvora isporučen je u Hag. 

"Znate li da je danas Vidovdan, Srbi?" prema jednom svedočenju bila je poslednje rečenica Slobodana Miloševića pre nego je zauvek otišao iz Srbije.

Iako su ga, prema svedočenju nekadašnjeg poslanika SPS-a i učesnika odbrane Vile "Mir" Bore Drakulovića, mnogi izdali, on je ostao uz svog predsednika i njegovu porodicu i posle Miloševićeve smrti. 

Boro Drakulović je, na poziv Slobodana Miloševića, u Vilu "Mir" došao još u novembru 2000. godine i u njoj ostao do predaje bivšeg predsednika. Znali su kaže, da se sprema "to čudo da ga hapse, da ga otmu, da ga kidnapuju", zato je tamo i otišao. 

"Doći tamo gde voliš – to nije teško. Ja sam prosto u obavezi da kažem istinu, po cenu života, jer i tamo sam založio život za njega i nije mi žao. Žao mi je samo što ga nismo odbranili", poručuje naš sagovornik.

Bilo je tamo dobrih ljudi koji su ga branili, navodi Drakulović, a bilo je i onih koji baš i nisu zasluživali da budu uz njega.

Već u novembru 2000. godine došlo je do formiranja "Štaba" u rezidenciji Slobodana Miloševića, koji je bio zadužen za bezbednost u samoj Vili "Mir", ali i organizuje, ukoliko zatreba, spoljašnju odbranu.

"Tamo je predsednik 'Štaba' bio Bogoljub Bjelica i bilo je tamo još ljudi koje ja nisam poznavao, ali sam znao Minju Milovanovića, tada je dolazio nekoliko noći i Bajatović. Dolazila je i bila je u 'Štabu' i bivša ministarka Slavica Đukić Dejanović i drugi ljudi", priseća se Drakulović.

Narod, takozvana "Narodna odbrana" počeo je da se okuplja ispred Vile "Mir" u martu 2001. godine, kada je već bilo jasno da se neće odustati od hapšenja bivšeg predsednika. 

Otac i sin na različitim stranama

Ispred Vile "Mir" poslednjih dana Miloševićeve slobode vodili su se žestoki okršaji policije i naroda koji ga je branio. U jednom momentu postalo je toliko napeto da su za hapšenje zadužena specijalna policija, koju je vodio Milorad Luković Legija.

"Šta je, po meni, rešilo problem da ne izginemo svi: moj sin, drugi po redu, je u SAJ-u, Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, tada kod Legije u JSO-u. Dostavljen je spisak 17 ljudi da zameni Slobino obezbeđenje unutra. Ja sam pogledao spisak, na trećem mestu je bio moj sin. Ja sam tog momenta shvatio da to nije ta Šesta uprava koja obezbeđuje rukovodioce države, nego da je JSO, da su to Crvene beretke ili kako god hoćete da ih nazovemo", navodi Drakulović, koji je tada rekao Miloševiću: "Predsedniče, imamo problem".

Na njegovo pitanje kakav problem sada imaju, naš sagovornik je objasnio da je u pitanju prevara.

"Ovo što dolazi da zameni vaše obezbeđenje nije zvanično obezbeđenje, ovo je JSO. Znači, to je prevara, oni hoće da uđu da vas uhapse, da vas zarobe", rekao je Miloševiću njegov verni pratilac i saborac.

Drakulović svedoči da je tada objasnio da može doći do krvavog okršaja, a na Miloševićevu opasku da može da se dogodi da sin i otac pucaju jedan na drugog i Slobino: "Pa, možeš sina ubiti", on je rekao: "Može da se desi, u pucanju to može da se desi. Ja sam na to spreman. Ja sam se vama zakleo da ću poginuti za vas, ako treba. Evo, dokazujem…"

Drakulović kasnije saznaje da je u jedinici njegovog sina, nakon saznanja da mu je otac gore, postojao dogovor - ako dođe do međusobne vatre, da Boru rane snajperskim hicem, kako bi ga izbacili iz borbe, a da ostane živ. 

"Doneli su odluku da jedan od njih, neću izgovarati ime, dobar snajperista, ako se krene u napad, da mene snajperom izbaci iz borbe. Ne da me ubiju, nego da me izbace, da me rane, ne znajući da bi naneli najveću bruku najveću bruku na moj obraz da ja ostanem živ, a oni svi poginu. Zamislite to. Znači da sam ja izdao, drukčije ne može da se tumači", sa rezignacijom se priseća naš sagovornik.

Do krvoprolića, na svu sreću, nije došlo. Borin sin se javio i rekao mu da njegov šef - Legija želi da ga čuje. 

"Legija pita da li ja, ili mi možemo da garantujemo njemu da mi nećemo pucati prema kapiji i prema njima, ako oni budu ulazili, da dođu gore", priseća se naš sagovornik koji kaže da su on i Legija jedan drugom tražili čvrste garancije da neće pucati jedni na druge, što su i dobili.

Milošević: Idite dole i neka dođe Legija gore

Slobodan Milošević odobrio je Legijin dolazak, a ovaj je, pri pozdravljanju sa bivšim predsednikom, prema rečima našeg sagovornika i zaplakao.

"Legija je došao pred Slobu strojevim korakom četiri-pet metara i udario petu o petu, praktično kao da predaje raport. Rekao je: 'Druže predsedniče, ja neću vas da ubijem i neću vas izdati nikada. Vi ste za mene predsednik. Nažalost, ja imam sada pretpostavljene iznad mene i traže da to uradim'", navodi Drakulović, dodajući:

"On (Slobodan Milošević) je rekao tada ono što ja nisam znao: 'Lukoviću, za sve što si uradio za Srbiju, ono što ja znam, svaka ti čast! A za ono što ja ne znam – odgovaraj kao i svi drugi'. I zagrlili su se! Zagrlili se zaista i pošle su suze Legiji niz lice…"

Zna on, kaže, da je Legija i glumac i vešt čovek, može da odglumi suze: "ali meni je to delovalo vrlo iskreno".

Milorad Luković Legija tada je posavetovao bivšeg predsednika da ispred kuće okupi što više pristalica, kako bi se sprečilo njegovo hapšenje.

Dezinformacije da je uhapšen širile su se medijima, a prekinuo ih je sam Milošević, kada se, pred okupljenim pristalicama pojavio ispred vile u Užičkoj ulici.

Prema svedočenjima našeg sagovornika ključnu ulogu u širenju dezinformacija koje su značajno odmogle Miloševiću imali su visoki funkcioneri SPS-a, koji su ljudima i pre predaje Miloševića javljali da ne dolaze, jer je, navodno, već uhapšen. 

Visoki funkcioner SPS-a Branislav Ivković ubrzo je došao sa Čedomirom Jovanovićem, kako bi Miloševića ubedili da se preda. 

"U tri-četiri sata ujutru, tačno ne znam koliko je bilo kada je predsednik baš meni rekao: 'Boro, dođi da ti kažem. Nemam ja pravo da uzmem život tebi od tvoja dva sina i ja ću da se predam…'", Drakulović je tada pokušavao da ga odgovori, ali bezuspešno. Milošević nije dozvolio da iko strada. 

"Ja neću da neko pogine zbog mene i ja idem i ti ideš sa mnom do CZ-a", rekao je pomirljivo Milošević, priseća se sagovornik RT Balkan.

Uz "čvrste garancije" i potpise najvišeg državnog rukovodstva da neće završiti u Hagu, Slobodan Milošević pristao je da krene u Centralni zatvor, a sa njim je kao verni pratilac krenuo i naš sagovornik.

Tada je Marija Milošević, njegova kćerka, pucala, ali, kako kaže, "u vazduh, a ne u Čedu".

"U tom momentu našeg odlaska, čuli smo pucanj, bio je pucanj i reče Slobo: 'Boga mi, bojim se da nam Marija nije napravila neku glupost', što je bilo tačno. Ona je pucala u vazduh, nije pucala u Čedu kao što su pričali… Da je pucala u Čedu ona bi ga ubila. Mislim, to su priče za malu decu. Ali da je pucala – jeste, to je tačno", navodi Drakulović.

"Ušli smo u CZ, i moj telefon kod mene, zove Sloba Miru i pita: 'Šta je bilo?' i baš to kaže:'Mira mi je rekla da je pucala Marija'", dodao je on.

Marija je, kako kaže, "njih sve isprepadala, svi su zalegli bili gde se ko našao, jer bojali su se oni da ih ne poubija".

Uprkos garancijama da u Hag neće biti isporučen, neke nove vlasti odlučile su da Slobodana Miloševića pošalju u kazamat u Ševeningenu. 

U Haškom tribunalu sudili su mu za navodne ratne zločine, a odatle se neće vratiti živ, budući da je 11. marta 2006. godine tamo preminuo.