Tako je govorio deda Đorđe Mihailović: Zejtinlik je naša, srpska istorija

Đorđe Mihailović rođen je deceniju posle završetka Prvog svetskog rata, a skoro ceo život je proveo kao čuvar na Srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku, gde počivaju ostaci oko 8.000 srpskih heroja Velikog rata, poginulih tokom bitaka na Solunskom frontu.

Popularni "deda Đorđe" preminuo je u nedelju.

Prvi čuvar groblja bio je Đorđev deda, solunski dobrovoljac Savo Mihailović, Srbin iz Grblja kod Boke Kotorske, koji je takođe sahranjen na Zejtinliku. Nasledio ga je Đorđev otac Đuro Mihailović. Kad je Đuro umro, 1961. godine, sahranjen je uz svog oca, a dužnost čuvara groblja pripala je Đorđu.

"Pre je čuvar bio moj otac, pre oca bio je deda. Ja sam treća generacija, treće koleno. Svaki dan dolazim, živim ovde, spavam ovde na groblju", rekao je Đorđe Mihailović prilikom dobijanja nagrade "Majka Srbija".

U maju 2022, zbog narušenog zdravlja, odstupio je sa dužnosti.

Za svoju posvećenost službi, Đorđe Mihailović je odlikovan Ordenom srpske zastave drugog stepena i Ordenom Svetog Save prvog stepena.

Bio je grčki državljanin, ali je 2020. primio državljanstvo Republike Srbije.

Deda Đorđe preminuo je kao što je i želeo: u svojoj kući, okružen porodicom, suprugom i ćerkom.

Poslednji čuvar Zejtinlika iz loze Mihailovića

O svom dedi, prvom čuvaru Zejtinlika, Đorđe je govorio:

"To što je časna starina nosila u krvi ne da se naučiti, ne može se odglumiti. S tim se rađa. Deda Savo iz Grblja u Boki Kotorskoj uzeo je pušku i dobrovoljno krenuo sa srpskom vojskom. Prevalio je i Albansku golgotu i Solunski front. Sudbina mu je namenila da skuplja kosti hiljade srpskih vojnika. I kada se, konačno, Veliki rat okončao, ostao je u Solunu, da na Zejtinliku čuva ove svete grobove, gde sada i sam počiva."

Svoje prve korake Đorđe je napravio "među sedam i po hiljada grobova, pamteći imena uklesana na belim krstovima, na mermernim pločama. Gledao je od "oca Đura šta znači biti Srbin i kako se čuva srpstvo u tuđini".

"Sve počinje sa mojim dedom, koji po završetku rata ostaje ovde, u Solunu. Deda Savo bio je prvi čuvar Zejtinlika, pa zatim moj otac i, onda, ja."

"Ceo život sam proveo na groblju," rekao je jednom prilikom deda Đorđe.

Od heroine Milunke Savić do "druga Tita"

Više od pola veka Đorđe Mihailović je dočekivao i ispraćao posetioce, pokazivao im gde su pohranjene kosti njihovih predaka i čuvao humke.

"Prvo su dolazili vojnici - veterani rata, da zapale sveće svojim stradalim drugovima, braći, kumovima... Kasnije, kako su godine prolazile, a oni poumirali, počeli su da dolaze njihovi potomci", govorio je Đorđe.

Posetioce je dočekivao pod maslinom, obavezno sa punom čašicom rakije, od kojih se prva, prema običaju, ispijala za duše sahranjenih srpskih ratnika.

Zašto je Mihailović tako posvećeno čuvao vojničko groblje?

"To groblje je naša istorija", rekao je jednom.

"Nastalo je na mestu gde je bila glavna poljska bolnica naše vojske. U kripti ima skoro 6.000 duša, a van nje je još oko 1.500. U sklopu kompleksa, imate i italijansko, englesko, francusko i rusko groblje. Mi imamo centralno mesto, najlepše, sa najviše posetilaca. Oni drugi su zaboravili, ubedljivo najviše ima Srba među posetiocima. Svi dolaze da obiđu mesto gde im leže pradedovi", govorio je, prisećajući se i onih koji su dolazili da obiđu svoje stradale saborce.

Kako je govorio Đorđe, Srbi nikada nisu dolazili praznih ruku, već uvek sa duvanom, voćem, rakijom, hlebom. "Bilo je i onih koji su donosili i ono što je tada bilo najdragocenije, zbog čega se i jurišalo kroz Solunski front - zemlju iz Srbije. Među onima koji su dolazili, bila je i heroina Milunka Savić."

Za 60 godina službovanja, čika Đorđe je ugostio veliki broj delegacija, političara, poznatih ličnosti, umetnika, državnika, sveštenika... Među posetiocima koje je dočekao Đorđe bio je i nekadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito.

"Ovde je bio Tito sa Jovankom", rekao je jednom prilikom Đorđe. "Tito je bio veliki i hrabar borac. On je doneo venac na kojem je pisalo: 'Palim Jugoslovenskim borcima'. Bio je ovde i (Svetozar) Marović, on je iz Gornjeg Grblja, ali Milo Đukanović nije", otkrio je Đorđe.

Amanet za Srbiju

"Svih ovih godina poštovali su me svi - Srbija, naš konzulat ovde u Solunu i svi naši ljudi koji obilaze groblje."

Poslednja želja deda Đorđa je da i sam bude sahranjen na Zejtinliku:

"Ovde na groblju, pored naših vojnika, kraj kojih smo sve godine proveli, sahranjeni su mi i deda i otac. Sad samo jednu želju imam - da budem sahranjen tu, pored njih, među našim vojnicima. I obavezno da me sahrane u našoj, srpskoj uniformi, u kojoj sam ceo život proveo. Nadam se da će mi Srbija tu želju ispuniti, to joj ostavljam u amanet", rekao je pred smrt deda Đorđe.