Gost Ljiljane Smajlović u 33. epizodi emisije "Relativizacija" je umetnik Uroš Đurić, koji za sebe kaže da pripada tradiciji narodne kulture "koja je u našem slučaju, pogotovu u doba romantizma, bila vrlo emancipatorska i prihvaćena kao emancipatorska od vrsnih autoriteta kao što su bila Braća Grim ili Gete".
"Mi imamo kult narodne borbe i narodnosti uopšte kao humanističkog koncepta emancipacije svih. To nije nešto što je kod nas došlo kao imperativ, već je deo opstanka zajednice od srednjeg veka do danas", ističe on.
Smajlović podseća da muzej "Albertina" u Beču ima sedam njegovih dela u stalnoj postavci.
Pokušavam da ostanem priseban u celoj toj priči, kaže Đurić.
"Uspeo sam da oblikujem jedan autentični autorski jezik koji će se ispostaviti kao relevantan i izvan sredine u kojoj nastaje – univerzalno razumljiv, što je najveći uspeh jednog autora", objašnjava.
Istorija je uzbudljiva, može da vam razjasni dosta toga što se danas dešava
Priča o Đurićima je zanimljiva, ističe gost Ljiljane Smajlović i navodi da je njegov deda krajem 19. veka izučavao šnajderski zanat kod Mađara, da bi zatim otišao u Zagreb u momentu kada Srbi i Hrvati zajedno postaju moćna politička koalicija. Tu je, dodaje, ušao među socijaldemokrate.
"Kod brata ima ta slika prvomajskog štrajka krojačkih radnika u Zagrebu, iz 1907. godine, svi sređeni i sa karanfilima. Tu stoji neki klinac i moj deda je govorio: 'To vam je Đuro Salaj, mi smo znali još u to vreme da će biti revolucionar, stalno se svađao sa gazdama i brisao sa posla kad god je bilo moguće'", kaže Đurić.
Dodaje da je slika porodičnog stabla vladara iz evropskih kuća s početka 20. veka učinila da shvati da u to vreme postoji samo jedna republika – Francuska, a da su sve ostalo feudalne države.
"To nije moglo da opstane. Moj deda i njegovi prijatelji su hteli u Južnu Ameriku jer su tamo narodne republike", nastavlja priču Đurić.
Priseća se i kako je deda ratovao za Austrougarsku, u Besarabiji, a u logoru je dočekao kraj rata. U Mađarskoj, u kojoj je do tada živeo, kreće hiperinflacija i mađarska revolucija, pa deda prelazi u Kraljevinu SHS, gde se useljavaju u kuću u Mutapovoj 13.
"Istorija je uzbudljiva, može da vam razjasni dosta toga što se dešava danas, važno je da je ne zloupotrebljavate i ne interpretirate za potrebe aktuelnih sporova", ističe Đurić.
To što zovete srpski svet - to je srpski polusvet
Kaže da je generalno razočaran srpskim intelektualnim elitama, jer "oni stalno maše".
"Vi nikad nećete razumeti kolika sam ja Srbenda, zapravo", poručuje Đurić.
Smatra da priče srpskih nacionalista nisu čak ni retrogradne, već, po njegovim rečima, "stupidne".
"Čak i taj retrogradizam - ako se pravilno shvati kako ga je Lajbah shvatio - može da stvori jednu izuzetnu monumentalnu autorsku priču. Pitanje je šta vi birate u toj retrogradnosti. Ako birate jedan patetični, duboko pogrešni nacionalni kič… Ako ste istinski srpski tradicionalista i nacionalista vi biste morali da znate ko je Teodor Janković Mirijevski. Vi biste morali da znate šta čini taj srpski svet u koji verujete. Jer, iz moje vizure, to što zovete srpski svet - to je srpski polusvet", ocenjuje sagovornik Ljiljane Smajlović.
Teodor Janković Mirijevski je, pojašnjava, prvi pedagog u istoriji: on je prvi uveo pučke škole, na srpskom jeziku, napisao ustav škole na narodnom jeziku i to u vreme Marije Terezije.
"On bi trebalo da ima lik, a ne Sveti Sava", smatra Đurić.
Smajlović objašnjava zašto se njoj dopada termin srpski svet: zato što ništa ne sme da se nazove srpskim i što je to u startu stigmatizovano. Taj prefiks "srpski" se ljudima čini toksičan, da mislim da treba ohrabrivati ljude da govore da je nešto srpsko, dodaje autorka emisije.
Ne mogu da podržim srpstvo koje nije bazirano na pozitivizmu, nego na mitovima, objašnjava Đurić i navodi da ne prezire mitove, naprotiv, ali da "to srpstvo mora da ima pozitivističke elemente".
Ako mislite da ste Srbi, potrudite se da naučite šta je to
Ističe da se ovde stalno meša istorija naroda i istorija države.
"Ja sam najveći borac mita 'petsto godina pod Turcima', ja prezirem tu priču. Mi smo u formiranje nacionalnog identiteta ušli ranije nego evropski narodi. Mnogo toga iz istorije se ovde ne zna, kao da se Karađorđe pojavio odjednom. Naši nacionalisti znaju samo za Svetog Savu i za Karađorđa. Užas!", ističe Đurić, dodajući da je "uvređen time".
Smatra da je bitno da se stvori pametna grupa ljudi koja bi osvetlila dve ključne tačke: jedna je državnost Srba u prednemanjićkom periodu, a druga period od pada Smedereva do Prvog srpskog ustanka. "Tu ima veličanstvenih stvari", ocenjuje Đurić.
Naglašava da su na ovom području svi pogodni za instrumentalizaciju spolja.
"Mi imamo na ovom području ogroman uticaj Turske, Italije i Nemačke, posebno Austrije i dan danas. On je nekada bio pre svega putem crkve, koja se ispostavila kao toksična u sve tri situacije - koliko god da je bila zaštitnička na nekom nivou, na drugom je bila toksična - i dan danas je, posebno kroz svoje radikalne forme. Zatim preko političkih interesa, time što se postavljaju ljudi kojima je jako stalo do statusa i za taj status su spremni da urade sve", objašnjava sagovornik Ljiljane Smajlović.
Đuriću nije jasno da se i dan danas pričaju priče o "Kosovu", a tamo je i dalje Bondstil.
"Teritorija je onoga čije je vojska, šta tu nije jasno? Čija vojska brani teritoriju 'Kosova', je l brani srpska vojska? Ne bih rekao", pojašnjava svoj stav.
On navodi da ljudi treba se ugledaju na Đokovića, Jokića ili Marinu Abramović, jer su oni "izvanredan dokaz politike mogućeg".
"Ti se ne takmičiš u igri koja je ista za sve na način na koji to rade oni koji imaju drugačije mogućnosti", poručuje Đurić.
Ovaj narod, po njegovim rečima, ima fascinantnu istoriju i ne zna koliko ima fascinantnu kulturu, koja, kako kaže, zahvata mnogo više područja nego što je država ikad zahvatala.
"Ako mislite da ste Srbi, potrudite se da naučite šta je to", poručuje Đurić.