Za oca Dejana po Mitrovici naveliko se pričalo da nije živ. Da se zbog toga ne zna gde je, da mu se slošilo, da je mrtav i da nama nije rečeno. Do tog stepena ide ta nemoć. Ne znaš gde je, ne znaš kako je, ne znaš je li živ...
"Naš život se posle hapšenja oca pretvorio u pakao. Teško je i opisati šta smo za ovo skoro osam meseci preživeli i prepatili. Mi smo samo jedna obična radnička porodica, niko od nas nikada nije imao problema sa zakonom, Dejan je običan čovek, još malo pa penzioner. Živeo normalnim životom. Živeli smo u južnom delu Kosovske Mitrovice, 1999. smo proterani, ovde smo u Severnoj Mitrovici našli neko utočište. Dejan ima troje dece, dve starije ćerke, ja sam najmlađi, troje unučadi, i sve je to bio jedan običan, normalan život do tog dana. Treće unuče moj otac još nije ni stigao da vidi, prvo pritvor, pa onda kućni pritvor ovde, a sestra sa detetom živi u Beogradu", opisuje za RT Balkan svoj i život svoje porodice u poslednjih skoro osam meseci, od hapšenja oca Dejana, njegov sin Predrag Pantić.
Predrag kaže da njegov otac nikada nije imao ni najmanji problem sa zakonom: "Nikada se nije potukao, nikada ni saobraćajni prekršaj nije napravio".
"Uvek je bežao od gužve, konflikta, sukoba, imamo jednog malog psa i to mu je bio hobi, po tome su ga znali u gradu, da izađe, prošeta psa, jednom rečju, miran povučen čovek. Dejan je rođen u Kosovskoj Mitrovici, tu se školovao, završio srednju Ekonomsku školu, posle se zaposlio kao policajac, saobraćajac ovde na Kosovu. Kad se naša policija integrisala u kosovski sistem, tada je prešao u KPS. U kosovskoj policiji radio je u istražnom delu, ali samo administraciju, arhivu, neku statistiku, nikada nije bio na nekom položaju, nikakve bitne informacije nisu prolazile kroz njegove ruke da bi se moglo povezati sa onim što se posle dešavalo", kaže Predrag.
Samog dana odlaska iz južnog dela Mitrovice, proterivanja porodice, Predrag se, nastavlja, i ne seća, bio je mali, više se seća 2004. godine, pogroma, dešavanja na Ibarskom mostu...
"Mi smo tada bili u severnom delu Mitrovice, ali, ni ovde nismo bili sigurni, imao sam devet godina, otac je pokupio i nas i komšijsku decu, stavio nas u kola i odveo nas sve u Zvečan, malo dalje, gde je sigurnije. Sećam se tog stresa, kako nas je sakupio, stavio u kola, kako je bio zabrinut", priseća se Predrag.
Sam dan hapšenja oca promenio je život njegove porodice iz korena. Sve se desilo odjednom, nenajavljeno, neočekivano, kao nožem presečen je i promenjen dotadašnji način života.
"Majka me pozvala, plakala je, rekla je da hitno dođem, mislio sam da se desio neki udes, oni su tog dana išli u Rašku po namirnice i lekove. U povratku su ga uhapsili, moja prva misao bila je da je neka greška posredi... Kad su ga odveli, majci su rekli samo – 'ne brinite ništa, nije ništa strašno, on je naš kolega, da je nešto strašno ne bi ga ovako privodili, samo neki razgovor'. Mi se sve nadali, verovali, samo će neki razgovor biti, možda je nešto oko posla u pitanju, oni su tada uniforme razduživali kad su napuštali kosovski sistem, možda nešto od opreme nije vratio", seća se Predrag početka decembra prošle godine i hapšenja oca.
Onda su, kaže, videli Svečljin status na Fejsbuku i shvatili da Dejana optužuju za "teroristički akt"...
"E, to je bio trenutak, težak, ne dao Bog nikome. Šok, tada smo shvatili koliko je to opasno, šta se dešava, da ga optužuju za najgore zločine. Tada je krenuo pravi pakao, shvatili smo kolika je opasnost po Dejana, koliko su optužbe teške, strašne. Odjednom neprospavane noći... Čovek je živeo mirnim, skoro penzionerskim životom, sa svojom suprugom, mi deca smo otišli svojim putevima... Išao da vidi unučad, 60 godina čovek, i odjednom takve optužbe. Odjednom suočavanje sa svim tim. I pitanje koje ide kroz glavu – zašto baš njega? Posle nam je postalo jasno – cilj je bio zastrašivanje naroda, ljudi na barikadama govorili su nam tih dana – 'kad su njega uhapsili i optužili onda mogu bilo koga, u bilo koga mogu prstom da upere'", kaže Predrag.
Njegov otac, nastavlja Predrag, "punih 17 dana bio je – otet".
"Punih 17 dana, mi njegovi najbliži, supruga, deca, nismo znali ništa o njemu. Nije čak imao ni pravo poziva... Ceo svet tih dana pričao je o tome, o barikadama, o njegovom hapšenju, a on nije imao pravo na jedan običan, najobičniji poziv. Nismo znali ni je li dobro, ni ima li lekove, tek 15. ili 16. dan dobio je pravo da se čuje sa advokatom, a 17. dan sa majkom", kaže Predrag.
Svih 17 dana Dejan Pantić, ispostavilo se kasnije, bio je na Jarinju u kontejneru namenjenom policajcima i službenicima koji rade na administrativnom prelazu.
"Tek kad je otac došao kući, u kućni pritvor on je nama, u stvari, ispričao gde je bio sve te dane. Prvih dana spavao je na stolici, nije imao ni krevet, imao je da jede, a sve te dane imao je lisice na rukama, skidali su mu ih samo kad bi išao do toaleta. Kad bi morao do toaleta, morao je da pita, jedan od njih bi ga pratio, skidao mu lisice, kad izađe, lisice bi mu vraćao na ruke. Spavao je sa lisicama na rukama, na stolici, prvih gotovo nedelju dana", navodi on.
"Tek kad je Euleksovi lekari došli da ga vide, i to najavljeno, dali su mu krevet i malo bolje uslove, skinuli su mu lisice. Znači on je pet – šest dana imao stalno lisice na rukama. Tek posle toga dobio je i lekove, kad smo kumili i molili, apelovali preko svih mogućih medija. Dobili smo informaciju od advokata da je dobio lekove, dok u tom trenutku šef Euleksa izlazi i kaže da ne zna gde je Dejan, da ne zna kako je, i da ne zna da li je dobio lekove. Toliko o tome koliko oni prate i koliko smo mogli da se oslonimo na Euleks", dodaje Predrag.
Šta je Dejanu za sve to vreme najteže palo?
"Kako može da bude čoveku koji je nevino optužen, to je verovatno najveća patnja i najveća bol. Dejan je sve to vreme, posle nam je pričao, samo mislio – 'deca su mi dobro, hvala Bogu, ja sam star, nek se slomi koplje na mene, bolje da sam ja uhapšen nego da su mi sina odveli, ja sam koliko toliko proživeo, sa mnom nek bude šta bude'...", priča Predrag.
Od hapšenja oca do danas, nastavlja Predrag, glavni je osećaj i njegov i u porodici, osećaj nemoći.
"Država jeste stala iza nas, mislim na državu Srbiju, i imali smo sreće da je sve medijski podginuto na visok nivo, da je narod podigao barikade, da se sve to nije desilo, on bi još bio u pritvoru možda bi već bio i osuđen. Ovako, imali su makar malo obzira da ga puste u kućni pritvor i da nisu do sada podigli neku tešku optužnicu, da sad ne znaju šta će sa njim, jer sve prati i međunarodna zajednica", kaže on.
"Nemoć, međutim jeste ogromna. U civilizovanom svetu, bilo gde, u pritvoru si pa ti dođe poseta, pa imaš advokata, pa imaš lekove, hranu, novac... Ja nisam razmišljao prvih dana o njegovoj krivici nego samo kako da mu lekove dostavim. Par meseci pred hapšenje on je imao infarkt, operisan je u Valjevu, stavljen mu je stent, sedam dana sam samo kukao, molio, išao na administrativni prelaz samo da mu lekove dam", dodaje Predrag.
Sećajući se tih dana Predrag kaže da je po gradu već bila krenula priča da je njegov otac mrtav.
"Da se zbog toga ne zna gde je, da mu se slošilo i da je mrtav i da nama nije rečeno. Do tog stepena ide ta nemoć. Ne znaš gde je, ne znaš kako je, ne znaš je li živ... Prošlog meseca bio je hospitalizovan, njegovo zdravstveno stanje je jako loše. Za svaku kontrolu moramo da pišemo dopis, da dođu policajci da ga vode u bolnicu i da ga vrate kući. Sve je to nova patnja, svaki put vode ga u bolnicu u policijskom vozilu... Vode ga i prate kao najvećeg kriminalca", kaže Dejan.
U početku je, dodaje, pokušavao da shvati zašto se njegovoj porodici sve ovo dešava...
"Život ljudi ovde je pakao, stalni strah... Hapse bez pokrića na svakom koraku, vidite šta se ovde dešava. Biraju određene ljude, da se svako zapita hoće li se to desiti njemu, njegovom detetu, ocu, suprugu. Sve je ovde manji problem kad neko može da dođe i uzme ti slobodu. Ne vidim toliko krivicu u njima koji to rade koliko u međunarodnoj zajednici. Glavna je krivica međunarodne zajednice i onih koji prate te slučajeve i koji koordiniraju", kaže Predrag.
Sada mu je glavna nada će sve što se tiče sudskog procesa dobro proći.
"Nadamo se da će se svo ovo smiriti, da će se nekako rešiti situacija koja nikad nije bila gora. Nadamo se da niko neće imati potrebu da ide odavde, ovde smo rođeni, ovde proveli život, i gde bismo više voleli da živimo nego ovde", kaže Predrag.