Papinim potpisom zaustavljen je uzlet duhovnog poglavara fašističke i kolaboracionističke NDH Alojzija Stepinca među svetitelje, ali je zato, hrvatski obrazovni sistem rešio da ovu "nepravdu" ispravi i svoje mlađe generacije nauči "istini", proglašavajući ustaškog vikara za "simbol otpora nacizmu i komunizmu".
Ova "činjenica" iz hrvatske istorije završila je i kao deo testa na državnoj maturi. Naime, u obrazovnom sistemu Hrvatske, kao izborni predmet polaže se i veronauka, pa je u okviru tog ispita đake dočekalo i pitanje o Stepincu koji je inače simbol desničarsko-klerikalne scene te države.
"Kako se zove hrvatski blaženik, rodom iz Krašića, koji je tokom i posle Drugog svetskog rata postao simbol otpora ateističkim sistemima nacizma i komunizma?", glasilo je pitanje, a "tačan" odgovor bio je upravo Alojzije Stepinac.
Čovek koji je podržao zloglasnu NDH koja je samo u Jasenovcu ubila oko 35.000 mališana i ćutao dok su ubijani srpski arhijereji, sveštenici i pravoslavni vernici, pretvoren je, dakle, u tren oka, u heroja i otporaša.
Samo jedno pitanje na državnoj maturi Hrvatske bilo je, dakle, dovoljno da se Srbi u toj državi, pa i mnogi Hrvati kojima je poznata kardinalova prljava biografija, zapitaju - "ko je ovde lud"?
"Smatram da to i nije postavljeno 'pitanje' već da se radi o pogubnoj indoktrinaciji dece. Naravno da to nije primereno, to je notorni istorijski revizionizam, pojava koja je česta, gotovo preovlađujuća u hrvatskom školstvu, mada nažalost i ne samo u hrvatskom, jer korov je to koji buja po većini post-socijalističkih država", ističe za RT Balkan generalni sekretar Srpskog narodnog veća u Hrvatskoj Saša Milošević.
Njemu, kaže nisu poznati rezultati mature ni to da li su deca većinski "tačno" odgovorila na pitanje koje im je postavljeno u testu, ali je itekako upoznat s činjenicom da je blaženi Stepinac glorifikovan ne samo oficijelnim državnim politikama (obrazovnom, kulturnom, medijskom .. pa i ekonomskom), već slavljen i neformalnom kulturom (pop muzika, navijači, branitelji), uz katoličku crkvu koja duboko prožima sve sfere društvenog života u Hrvatskoj.
"Malobrojni su i nedovoljno uticajni disonantni tonovi (kritičke inteligencije, nekih medija i nevladinih organizacija) pa su tako i malobrojni oni koji vide mračne strane njegova svešteničkog poslanja", ističe Milošević.
No, ako je tako, čime je onda Stepinac zaslužio titulu "otporaša" nacizmu i komunizmu?
"Stepinac je u okviru Katoličke crkve, proglašen blaženim, i to je ta poslednja stepenica do proglašenja svetiteljem. Hrvati su očekivali da će on vrlo brzo biti kanonizovan, i da se nije pojavio papa Franja (Francisko), to bi se verovatno već i desilo", podseća za RT Balkan predsednik Dokumentaciono-informativnog centra "Veritas" Savo Štrbac.
No, pre desetak godina, kako on navodi, naš blagopočivši partijarh Irinej napisao je papi Francisku pismo da se SPC protivi kanonizaciji kardinala, da on nije svetac, već zločinac kriv za prekrštavanje i fizičke likvidacije stotine hiljada Srba u Drugom svetskom ratu.
"Sarađivao je sa ustašama i Pavelićem, i po funkciji koju je obavljao kao nadbiskup zagrebački, bio i ustaški vikar. Komunističke vlasti su ga i osudile za saradnju sa ustašama za šta je i bio u zatvoru dok nije, pod pritiskom međunarodne zajednice pušten", ističe Štrbac.
Naš sagovornik kaže da se katolici u Hrvatskoj ponašaju kao da je Stepinac kanonizovan i da nema većeg mesta u kome mu nije posvećen ili hram ili ogroman spomenik.
"Oni uče decu, jer tako je u njihovim udžbenicima, da je Stepinac jedna od najpozitivnijih istorijskih ličnosti u njihovoj istoriji. A od učenika onda dobijete onakav odgovor kakav želite, odnosno, kakvom ste ga, tim udžbenicima, na predavanjima, i u medijima naučili", tumači Štrbac.
On podseća i da je stolovanje kontroverznog kardinala usko vezano za pontifikat pape Pija 12 u vreme Drugog svetskog rata.
"Oni koji ga opravdavaju kažu da je Pije spasavao Jevreje, pa tako i ovi koji veličaju Stepinca dokazuju da je on spasavao Srbe od fizičkog istrebljenja kad ih je prekrštavao. Ne sporim ja da on jeste spasio neke Srbe i neke Jevreje, ali ništa ne znači ako spasite pet ili 1.000 ljudi, a 300.000 ili 700.000 njih bude likvidirano uz vašu podršku ili neprotivljenje. A i Stepincu i Piju se stavlja na teret da nisu bili dovoljno glasni u suprotstavljanju fašistima, nacistima u ustašama koji su istrebljivali 'nepoćudne', odnosno nepodobne", podvlači naš sagovornik.
Srpska deca koja idu u srpske gimnazije imaju mogućnost da na svom jeziku uče sopstvenu istoriju, dok, ukoliko pohađaju mešovite škole, moraju učiti iz istih udžbenika kao i hrvatski mališani. Čak iako to znači da im se kao istina plasiraju stvari koje su za njih, njihove roditelje i narod – neprihvatljivi.
"Ako ne odgovore kako piše i kako to traži nastavnik, naravno da će dobiti slabu ocenu. Jedini način da se deca zaštite od toga jeste da upisuju srpske škole, ili da se isele. A taj tihi egzodus Srba traje sve vreme od "Oluje". Zovemo ga 'tihim' zato što to kamere ne beleže, nigde se ne evidentira, iako ljudi beže jer neće da im deca uče slične stvari i da slušaju istoriju koja je po nama nakaradna a po njima ispravna", ističe Štrbac.
On zaključuje da će do pomirenja na Balkanu doći tek kad sve države bivše SFRJ budu imale jedinstven udžbenik iz istorije. A to se, kaže on - neće desiti nikad, jer nijedan od tih naroda, u vezi da ratovima 20. veka nema istovetna mišljenja. Nisu to čak ni približna uverenja, već dijametralno suprotna.
"Sva su deca žrtve naših 'iskrivljenih sistema', ne samo 'iskrivljene istorije'. Svoj se deci, da ostanemo za ovu priliku u hrišćanskoj kosmologiji, gotovo uvek i gotovo svugde, zatajuje novozavetni Hrist sa njegovom ljubavlju, solidarnošću i siromaštvom, a nameće starozavetni Jahve sa svojim šovinizmom, osvetom i neupitnošću. Mi (mi Srbi, mi Hrvati, mi Bošnjaci i Crnogorci …) hoćemo da gradimo nacionalne bastione – tome priliče topovi i vojna disciplina, krv i tlo, a te stvari nemaju veze sa zaštitom, sa pravom, sa obrazovanjem. Treba verovati i raditi za ovo prvo, ma koliko znali da je ovo drugo lakše i bliže", zaključio je Milošević na pitanje kako, u ovakvim okolnostima, zaštititi pravo na obrazovanje srpske dece u Hrvatskoj.