Lica uhapšenih Srba: Zamišljam taj dan, kad moj Goran dođe kući, kad jednom bude slobodan

Kada je oktobra 2021. godine Goran Stanišić iz sela Slovinje kod Lipljana osuđen na 20 godina zatvora za navodni ratni zločin, njegov branilac, advokat iz Kosovske Mitrovice Ljubomir Pantović, ocenio je proces u prištinskom Osnovnom sudu kao "najgori primer nepravičnog suđenja protiv Srba". Advokat je tada rekao da su svedoci tada menjali iskaze, "jedno govorili u istražnom postupku i to neposredno nakon zločina koji se desio, sasvim drugo po hapšenju Stanišića jula 2019. godine".

"Dva odnosno tri ključna svedoka Tužilaštva u istražnom postupku koji je tada vodio UNMIK pa onda EULEKS, rekli su da Goran Stanišić nije učestvovao u izvršenju ratnog zločina. Čak su ti svedoci nabrojali potpuno druge ljude. Međutim, po njegovom hapšenju ti isti svedoci su došli kod tužioca i rekli "da", Goran Stanišić je izvršio krivično delo ratnog zločina“, rekao je tada advokat Ljubomir Pantović.

Pre desetak dana navršile su se pune četiri godine kako je Goran Stanišić u zatvoru. Uhapšen je 20. jula 2019. godine na Jarinju, pred očima supruge i sestre. Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM tada je ocenio da je "očigledna namera Prištine da se, zbog poziva vođama terorističke OVK za Hag, napravi svojevrsna kontrateža, zarad smirivanja sopstvene javnosti, ali i kako bi pred međunarodnim institucijama i medijima ponovo pokušali da stvaraju lažnu sliku o Srbima kao zločincima".

Goranova supruga Sonja Stanišić kaže danas za RT Balkan da čitavu porodicu, Gorana posebno, "ubija činjenica da nevin leži u zatvoru i istina da ništa od onog, za šta za osuđen nije uradio".   

"Sad Gorana mogu da vidim dva puta mesečno, ima pravo i na jedan video poziv, čujemo se telefonom tri puta nedeljno, sredom, subotom i nedeljom. Ne kukamo, trudimo se da budemo čvrsti, jaki, šta da radimo trpimo šta nas je snašlo, nemamo kud na drugu stranu", kaže Sonja.

Godinama već od hapšenja, posle prvostepene presude na 20 godina zatvora, zatim i drugostepene na 15, Goranova supruga uzalud ponavlja da njen suprug za vreme rata "metka nije opalio" a da je osuđen za ubistva civila u njihovom selu.

"Ako postoji neko za koga mogu da garantujem da nikom ništa nažao nije uradio, da je nevin, to je moj Goran. Znam ga 36 godina, toliko smo u braku, čovek koji ni mrava nije zgazio u životu. Nesporno je da se taj zločin u selu desio, to ne može niko da porekne, ko je to uradio niti mogu da komentarišem, niti znam, znam samo da Goran kad se to desilo nije bio u selu, da nije učestvovao u tome. To su nam bili komšije, nikad sa njima nismo imali lošu reč, niti oni sa nama", kaže Sonja.

Albanci se, nastavlja priču Goranova supruga, drže principa da za zločine koji su se dogodili "neko mora da odgovara" da ime njenog supruga nije pominjano ni u nekim ranijim procesima i istražnim radnjama u vezi sa zločinom u selu Slovinje kod Prištine. Podseća, međutim, da je situacija takva "da su svi Srbi iz sela na tapetu"...

"Godinama smo pre Goranovog hapšenja iz Mladenovca gde smo živeli išli na Kosovo, na svadbe, mesec dana pre hapšenja bio je na Kosovu sa mojom svekrvom i ćerkom. O čemu se radi ne znam, zašto su baš njega uhapsili, sudili mu, osudili ga, da nagađam ne mogu, znam da smo pred Bogom čisti, da nije kriv i to je sve", kaže Sonja.

Priča Goranova supruga, od Goranovog hapšenja sve se u njihovim životima "poremetilo", "nema više osećaja bezbrižnosti, zaboravljaju kad su se poslednji put nasmejali,  svako u porodici svoju muku i svoju tugu živi...".

"Ja sam na slobodi, Goran nije, kad izađem, prošetam, ponekad sama sebe proklinjem i što sam samo izašla iz kuće, što sam se možda nasmejala. Eto, takvim mi životima od tada živimo. Pozove nekad nedeljom, mi svi u kući, pita kako smo, deca kažu – „majka sprema doručak“, i sve to boli, strašno boli... Znamo da je njemu teško pa je onda nama još teže. To što se nama desilo i što se dešava porodicama koje imaju slične slučajeve ne dao Bog nikome. Živ si, a kao da nisi živ", nastavlja Sonja.

Goran je, priča njegova supruga, rođen u Slovinju, tu je odrastao, tu se školovao.

"Ja sam iz Gušterice, to je selo samo preko brda u odnosu na Slovinje, znali smo se i ranije, još od školskih dana, uzeli smo se kad sam ja imala 20, on 21, živeli smo u Slovinju. Radili smo oboje u Prištini, zajedno putovali, imali smo veliko imanje na Kosovu, veliku kuću, važili smo za jednu od imućnijih porodica, imali smo i firmu, svekar vozio veliki kamion. Među najuzornijim porodicama u selu, nikad nikome dužni, nikad da smo se sa nekim posvađali, da smo se nekome zamerili. Apsolutno ništa, mirni, radni ljudi, domaćini", priča Sonja o životu u Slovinju do rata.

Onda je došao rat, Stanišići su morali da napuste Kosovo, da ostave zemlju, kuće, štale, svu imovinu sticanu generacijama.

"Odlazak iz Slovinja, bio je težak, ne dao Bog nikom. Između 16. i 17. juna 1999. godine došao je Kfor, Goran je bio vozač, u rezervnom sastavu policije, pušku nije uzeo u ruke. Svi smo bili u strahu, jedni otišli iz sela, drugi nisu, jedni se spremaju za odlazak, drugi čekaju da vide šta će biti. Dešavala su se puškaranja, rane ovog komšiju, rane onog, ja sam sa decom otišla u Guštericu, da deca ne budu tu, sklonili smo se u moje selo, tamo je bilo malo sigurnije. Nadali smo se povratku, međutim, 22. juna kidnapuju nam rođaka Zorana Stanišića, svekrovog bratanca, i onda, šta više da čekaš... Ostavimo sve i krenemo sa Kosova, šta smo mogli da ponesemo, nešto malo stvari stavili na svekrov kamion, od onoga što je godinama sticano", priča Sonja.

Oskrnavljena crkva Svetog Ilije u Varoš Selu kod Uroševca, gde od 1999. nema Srba

U Mladenovac su došli na ledinu, na plac koji je 15-tak godine ranije kupio Goranov otac, počeli sve iz početka, najpre da ozidaju kuću, da pokušaju da nastave život, zadovoljni što su, eto, žive glave izvukli.

"Kuću u Slovinju su nam zapalili, uništili. Pitala sam jednog policajaca kosovskog, našeg Srbina, je li bio do Slovinja, kako izgleda naša kuća, rekao mi je samo: "Nema ništa, poneki kamen i srušeni zid". Dok je imalo da se pljačka – pljačkali su, posle zapalili, srušili, pokupili građevinski materijal, kamen, crep sa kuće. Zemlju u selu nismo prodali, obrađuju je Albanci. Jednom, Gorana su sa lisicama i na rukama i na nogama vodili u Lipljan na sud, nije ni znao što ga vode, ispostavilo se da svedoči na suđenju oko neke njive koju je moj svekar kupio od jednog Albanca. Sad, taj Albanac, neki Feriz ili neki njegovi naslednici, bivši vlasnik njive i drugi Albanac koji sada koristi, obrađuje našu zemlju, sporečkali se oko te njive, čija je, ko ima pravo da je obrađuje, pa Gorana vodili da svedoči da li je svekar kupio tu njivu... Možete to da zamislite? Oni se sude oko naše imovine", nastavlja Sonja tešku priču Stanišića.

Kaže, "najgori je osećaj nemoći koji je svaki dan nemili gost, njihove kuće, osećaj da ništa ne mogu da urade, da promene.

"Više boli ta nepravda od ičega. Pisala sam ne znam kome, molila za Gorana, za pravdu, boli i to što nije bilo jače reakcije na Goranovo hapšenje, na presudu... Šta da radimo ne znam, kažem, da je Goranu živ otac možda bi se još više angažovao od nas, možda bi trčao, molio, klečao, ja sam žena, teško je, nemoćna sam. Ne jednom sam rekla, neka ide imanje na Kosovu, neka ide kuća u Mladenovcu, neka ide sve samo da mi je Goran na slobodi. Ponovo na ulicu da idemo ne bih zažalila ni na tren, samo da smo ponovo svi skupa, da smo zajedno... Samo želim povratak normalnom životu da mogu da se nasmejem, da mogu da se obradujem kao i drugi ljudi, da mogu da živim normalno. Ne želim ništa više, ali, izgleda da je i to za nekoga previše“, kaže Sonja.

Dodaje još, žao joj je "što ljudi, koji su možda i činili zločine sada uživaju na slobodi, a nevini leže u zatvoru".

"Moj Goran kriv je samo što zato je Srbin, samo zato što je rođen i samo zato što ga poznaju u selu. Na sudu je bilo – "poznajete li ga – poznajemo ga", i to je bilo dovoljno za krivicu. Sve drugo što je rečeno i navedeno u toj optužnici nema nikakve veze sa mojim Goranom, nikakvih dodirnih tački sa istinom. Mi smo žrtve, mi smo tamo sve ostavili. Ostaje nam da se nadamo da će se nešto desiti, neko čudo, samo da ga ponovo vidim kod kuće. Zamišljam ponekad kakav će biti taj dan, taj susret, kad izađe... Živimo tako od danas do sutra, niti šta možemo da planiramo niti čemu da se radujemo. Imamo li i mi Stanišići pravo na veselje, na sreću, da se i mi nečemu poradujemo, a ne samo da plačemo", kaže Sonja Stanišić, supruga Gorana, osuđenog na Kosovu i Metohiji na 15 godina zatvora.