Godišnjica progona: Evropo, da li je ovo bio genocid?

Hrvatska vojska započela je na današnji dan, 4. avgusta 1995. godine, kako su je nazvali, "vojno-redarstvenu" operaciju "Oluja". Napad na srpske snage tadašnje "Republike Srpska Krajina" počeo je rano ujutru tog dana, već 5. avgusta hrvatske snage ušle su u gotovo potpuno napušteni Knin koji je prethodnog dana žestoko granatiran.

Tokom akcije ubijeno je ili nestalo oko 2.000 Srba. Iz Kninske Krajine su već 4. avgusta ujutru, posebno tokom noći između 4. i 5. avgusta, krenule kolone izbeglica, čitav jedan narod, na traktorima, kamionima, u automobilima, pešice, na zaprežnim kolima. Put Banjaluke a zatim i put Srbije krenuo je talas od skoro četvrt miliona proteranih ljudi.

Ono malo Srba koji su, verujući u svoju nevinost, da se ni o koga nisu ogrešili, ostali u svojim kućama, narednih dana bili su izloženi žestokom teroru, mnogi su na svojim kućnim pragovima surovo pobijeni, teror je trajao i danima posle formalnog završetka "Oluje".

Oni koji su krenuli put Srbije, u dugim izbegličkim kolonama, vozeći na prikolicama tek nešto malo osnovnih stvari, gladni i žedni, iscrpljeni do krajnjih granica, uplašeni  za živote najmilijih, bili su izloženi stalnim napadima i hrvatske artiljerije i hrvatskog vazduhoplovstva. Tri dana posle početka "Oluje", hrvatski migovi napali su i bombardovali kolonu izbeglica na Petrovačkoj cesti, blizu sela Janjilo, ubili su 13 srpskih nenaoružanih civila, među njima četvoro dece i 21-godišnju devojku koja je bila u drugom stanju.

Kako ljudima iz kolona nije bio dozvoljen ulazak u Beograd, već samo da prođu Bulevarom Arsenija Čarnojevića, nastavili su put Vojvodine, centralne i zapadne, istočne Srbije, mnogi put Kosova.

Usledila je i akcija u BiH, operacija "Maestral", tokom koje su muslimanske i hrvatske snage iz Bosne i Hercegovine prognale još oko 125.000 ljudi, i ubile oko 650.

Hrvatski general Ante Gotovina, komandant operacije "Oluja", uhapšen je 2005. godine u Španiji gde je bio u bekstvu, izručen zatim Haškom tribunalu, izveden na sud po optužnici otpečaćenoj jula 2001. godine.

Godinu dana ranije Haškom tribunalu predali su se hrvatski generali Ivan Čermak i Mladen Markač a protiv njih je podignuta optužnica „za progon, deportacije, prisilno premeštanje, pljačke, za bezobzirno razaranje naselja, za ubistva, nehumana dela, okrutan tretman tokom i posle operacije "Oluja".

Šest godina posle hapšenja Gotovine, 2011, komandant "Oluje" osuđen je pred većem Haškog tribunala na 24, Mladen Markač na 18 godina, dok je general Čermak oslobođen krivice. Prema prvostepenoj presudi Haškog tribunala, "Oluja" je bila "udruženi zločinački poduhvat s predsednikom Franjom Tuđmanom na čelu, smišljen da se protera srpsko stanoviništvo iz Kninske Krajine".

Godinu i po kasnije, novmebra 2012. godine, Apelaciono veće Haškog tribunala poništilo je prvostepenu presudu, generali Gotovina i Markač oslobođeni su krivice, pušteni iz pritvora, a u Hrvatskoj je tih dana bilo veliko slavlje. Malo koji hrvatski grad tog vremena nije Anti Gotovini dodelio titulu "počasnog građanina". Haški tribunal konačno je, u drugom stepenu, presudio da "Oluja" nije bila udruženi zločinački poduhvat", i da za stradanje Srba niko nije kriv.

U Hrvatskoj 5. avgust je "Dan pobede i domovinske zahvalnosti", u Kninu je velika proslava, u Srbiji i Republici Srpskoj ovi dani su dani žalosti, sećanja na žrtve "Oluje" i sećanja na izgubljeni zavičaj.

Direktor Dokumentaciono–informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac izjavio je juče da je već 28 godina prošlo, a "nisu popisane sve žrtve "Oluje", kao i prethodnih akcija hrvatske vojske". Po rečima Štrpca, i danas traje "tihi egzodus Srba iz Hrvatske".

Uvek nekako s početka avgusta, dok komšije dole po Kninu slave, dok iskićenim gradom kruže kolone automobila sa hrvatskim zastavama, a atmosfera u gradu je puna radosti, veselja, uvuče se tuga u dušu Gaja Radmilovića rodom iz Žegara kod Knina, koji sada živi u zaseoku Kolundžije u Žagrovićima, bliže gradu.

Gajo, ponekad u ove dane s početka avgusta, da rastera tugu, uzme gusle pa tek prevuče gudalom preko strune i bude mu malo lakše dok u kući dogoreva voštanica za braću i sestre, za mile i drage izginule i nestale onih dana krvavog avgusta 1995. godine.

Naviru sećanja, ustvari, Gajo se, kaže, manje seća slika, one mu se ređe vraćaju, više zvuci, kuknjava i lelek po selu, plač majke, rika krava ostavljenih u polju, zavijanje ostavljenih pasa, vriska konja. I, sanja komšijinog konja, ogromnog belca kako trči pored one tužne i jadne kolone, zastane pa poskoči u galop i sve tako...

Gajo Radmilović iz Žegara imao je, kad je krenula "Oluja", samo 11 godina, dečačić bio, jedva na svet postao, malo svestan svega što se oko njega dešavalo, nesvestan teške nesreće, jada i čemera čitavog jednog naroda. Seća se ove u dane oko 4. i 5. avgusta, godinama već ponavlja priču, kako su đed Đorđe i baba Đuka potrpali njega i brata Miloša u kola i kad su krenuli da spasavaju žive glave, isto onako kako su mu Đorđe o Đuka bežali 1941. godine krijući se pred ustašama. Navikli i baba i đed, pa im ono što ih je zadesilo 4. avgusta 1995. godine i nije bilo nešto naročito novo, samo još jedna repriza.

U Kninu sutra će biti velika proslava. Na kninskoj tvrđavi biće uz vojne počasti podignuta velika šahovnica, biće počasni plotuni koji će se čuti do Drniša, Benkovca i Obrovca, do Biljana Gornjih i Donjih, do Žegara gde će se ona malo Srba što je ostalo po ovim selima sklanjati u kuće i tamo sami tugovati, lakše im kad niti šta čuju niti šta vide.

Dole u gradu, na stadionu Nogometnog kluba "Dinara" sutra će biti državni vrh Hrvatske, predsednik Milanović i premijer Plenković opet će se gledati popreko, kao i prošle i pretprošle godine, biće postrojene jedinice hrvatske vojske, biće zbor naoružanja i vojne opreme. Grad će biti pun domobranitelja, na glavnom trgu neki će uzvikivati – "Za dom spremni", biće pune kafane, na ulici će biti puno ljudi u crnim košuljama...

U selima ispod Knina u kojima su do avgusta 1995. godine većinom živeli Srbi biće tišina, dogorevaće sveće za duše stradalih, ovde nikome neće biti do slavlja  i tako je to u Kninu i oko Knina godinama već, od kako se slavi "Oluja".

U kući navrh ulice u Kolundžijama u uličici u kojoj je nekad živelo 25 porodica sa po četvoro – petoro čeljadi i u kojoj je sada sem Gajove porodice, dvoje – troje staraca, Gaju naviru sećanja na 4. avgust kada je zapucalo oko njegovih Žegara.

"Ne znam kako se desilo, da li je sam Bog tako uredio, pa smo u kola od sve naše imovine i svega što smo  generacijama sticali stavili samo naše stare nošnje, sablje i kubure, neke stare slike, lična dokumenta... Ikona i kandilo su ostali na zidu kuće, sećam se đedovih reči, kad iz kuće poneseš ikonu i kandilo onda nema dalje, onda se nećeš vratiti. Kad ostaviš ikonu, moraš se vratiti", pričao mi je Gajo prošle godine baš na 4. avgust ujutru dok smo na pripeci sedeli na terasi njegove kuće, slušali zvuke proslave iz Knina koji je ispod, na dohvat ruke, i dok su iz ljutog krša okolo mirisale neke još ljuće travke.

"Sećam se kad je đed klekao na kolena, skinuo kapu i poljubio kućni prag, onako sav sed, star. Ta se slika ne zaboravlja iako sam bio mali i nisam sve do kraja shvatao. Posle se, negde na Petrovačkoj cesti, u kolima porodila strina“, priseća se Gajo tek par scena iz strašne epopeje, epskih slika kada je čitav jedan narod proteran iz svojih kuća i iz svojih sela.

Gajo je tada prvi put video mrtve ljude oko puta, gledao ranjene komšije kako umiru dok su putem odmicale kolone ka Srbiji. Priča o danima u Srbiji kada je svake noći bio u svojim Žegarima, sanjao zavičaj, njive, staze i livade, izvore i puteljke, svoju kuću i dvorište, a danju nije plakao iako je bio mali, samo ga, priseća se, duša mnogo bolela i nešto ga pritezalo ispod rebara.

Seća se Gajo i jednog čoveka koji im je u Banjaluci, dok su žedni i gladni stajali u koloni na drumu i nisu znali na koju stranu da krenu, pružio čašu vode, odveo ih svojoj kući na konak, tamo nahranio i obukao. Proletos je Gajo obukao svoju narodnu nošnju, zapucao u Banjaluku da traži onog čoveka i, našao ga je. Tek da mu kaže hvala, da nije zaboravio, da su mu ona čaša vode i ona večera, konak, onda bili vredniji od života.

Ulica Sedme gardijske i Ulica dr Franje Tuđmana u centru Knina danas će i sutra posebno biti okićene šahovnicama. Hrvatske zastave biće po prozorima, na terasama, na jarbolima, prodavaće se na ulici... Pre „Oluje“ Srbi su u Kninu činili više od 80 posto stanovništva, sad ih je malo ostalo, u Žegarima je bilo 2.700 Srba, sad ih je manje od 300, slično je i u drugim selima oko Drniša, ka Benkovcu...

"Kad smo krenuli, đed i baba otvorili štalu, otvorili obore, torove, pustili stoku na polja, ostaše naše krave, ostaše ovce, konji, osta naše blago, srce da prepukne od tuge. Oca je "Oluja" zadesila na Velebitu, kad je 5. avgusta, dan po našem odlasku došao kući u Žegare, zatekao sve pusto, nije ni znao šta se dešava, posle je uhvatio neki kamion, krenuo za nama", ponavlja  Gajo priču o teškim danima iz avgusta 1995. godine.

Knin će danas nadletati avioni, grad će danas i sutra biti pun i prepun slavljenika koji će stići iz Zagreba, Osjeka, Vukovara, Zadra i Splita, Šibenika, Rijeke, iz čitave Evrope, domobranitelji će novinarima prepričavati detalje svojih podviga, predsednik će deliti ordenje, ulicama će prolaziti postrojbe, uveče će biti koncert.

"Ne valja dijete slaviti tuđu nesreću, ne valja protiv Boga", rekao mi je jedan starac koga sam 4. avgusta prošle godine zatekao na putu od Knina ka Drnišu.

Uzalud sam tih dana špartao putevima oko tih gradova, ka Šibeniku, Obrovcu, po selima u kojima su do "Oluje" Srbi bili velika većina, danima, bukvalno, po dvorištima, na putevima nisam mogao da vidim živa čoveka. I ono malo ljudi koji su u tim selima ostali, ovih dana sklone se u svoje kuće, zatvore vrata i prozore.

Gajo i njegov đed Đorđe u Žegare su se vratili posle punih sedam godina. Našli kuću do pola srušenu i izgorelu i na zidu kandilo i ispod kandila ikonu prislonjenu uza zid. Zidovi kuće izgoreli, samo taj nije. Gajo prve noći, pričao mi je prošlog leta, legao u krevet u svoju sobu, a iznad njega ni plafona ni krova nije bilo pa je ležao tako i svu noć gledao zvezde iznad Žegara. I nikad srećniji nije bio.

"Tri tana i tri noći bio sam kao transu, samo sam obilazio naše njive i livade, naše staze i izvore, zaspim i sanjam da sam još u Srbiji a ja došao mojoj kući", prisećao se Gajo.

Njegovi preci došli su u Knin pre 350 godina, Gajo se po povratku kući oženio, sad gaji troje dece.

Hrvatsku državu i vlast, kaže, poštuje, one koji su mu zapalili kuću i njega i njegove proterali ne mrzi, duboko veruje da onih dana kad se ono dešavalo nisu znali šta rade.

Na 4. avgust u kući Gaja Radmilovića u Žagroviću više se ćuti nego što se priča. A, šta tu ima više i da se priča kad su sve priče o "Oluji" davno ispričane. Mada, Gajo misli da ih stalno treba ponavljati, da se na zaborave.

Prošle godine, na proslavi "Oluje", 5. avgusta, govornici na svečanoj bini stadiona NK "Dinara" ponavljali su da je "Oluja" – "najveća pobeda u istoriji hrvatskog naroda".

Ispod Gajove kuće, zaseok obrastao u trnje, u drač, iz temelja kuća niklo drveće, tek poneka kuća obnovljena.

Dugo smo i prošle i pretprošle godine sedeli na 4. avgust u Gajovoj kući u Žagroviću, nisam za sve to vreme čuo da je Gajo izgovorio jednu jedinu reč mržnje protiv bilo koga.

Jeli smo hleba i sira i pripijali vino i ćutali, uglavnom, a ja, kao kleštima, izvlačio od Gaja poneku reč.

Da se ne zaboravi.