Pre tačno 28 godina Jovana Đaković, tada osmogodišnja devojčica, sa majkom, sestrom i stricem napustila je svoje selo kod Knina. Prema Jovaninim sećanjima, porodica je u jednu plavu putnu torbu spakovala najosnovnije, a devojčice su ponele i po jednu lutku, toliko su vremena i prostora imali, kako bi se sačuvali pred naletom nekih ljudi koji su smatrali da srpski narod ne treba da živi na "njihovoj teritoriji".
U "fići" i sa jednom plavom putnom torbom, sa porodicom je krenula u neizvesno, seća se naša sagovornica koja će večeras govoriti posle patrijarha Porfirija na centralnoj ceremoniji obeležavanja 28 godina od pogroma nad Srbina u Republici Srpskoj Krajini.
Poslednje sećanje koje ima na rodni Knin je Kninska tvrđava u plamenu i nepregledna kolona sapatnika iz Republike Srpske Krajine.
"Na današnji dan 1995. do poslepodnevnih časova bila sam bezbrižna osmogodišnja devojčica", navodi Jovana, prisećajući se da je nju i njenu mlađu sestru majka pronašla na igralištu u momentu kada se njihovim naseljem pronela vest da se kreće u hitnu evakuaciju.
Jovaninog oca nije bilo, u uniformi je pružao otpor i držao odstupnicu, kako bi nejač: žene, deca i starci bezbedno napustili svoja ognjišta.
"Sećam se da sam onim svojim dečjim očima gledala kako Kninska tvrđava gori. Nekoliko dana ranije bili smo na izletu na tvrđavi, da vidimo ličkog medu. I tako su se te dve slike preplitale u mojim očima: slika tog veselja, tog izleta, lepog sunčanog dana ,mede i tvrđave u plamenu", priseća se Jovana i kaže da joj je nastavak puta kroz Knin – sivilo.
Avgust, vrućine, kolona i sad već mnogo više ljudi nego što automobil može da primi, jer su iz "fiće" bili primorani da pređu u drugi automobil - "reno" majčine koleginice i potrpaju se jedni preko drugih...
"Sećam se da smo u tom 'renou' dosta dugo stajali u koloni, da je već pala noć, i da smo bili u nekoj šumi. Bila sam jako žedna, vode nismo imali. Mama je pokušala u koloni da pronađe vodu. Sećam se dece koja su plakala, starih ljudi koji su zapomagali. Jako, jako dugo se tu stajalo, tek pred zoru smo krenuli dalje i izašli na Petrovačku cestu", navodi Jovana.
"Kod crkve u Ključu čujemo da je bombardovana Petrovačka cesta. Tu tek kreće agonija, kreće kuknjava, zapomaganje... Svako je čekao nekog svog", priseća se Jovana dana kada je ubijeno desetoro Srba koji su u koloni krenuli kao i ona, proterani, ne znajući ni gde će ni kako i kada će stići.
Put ih je vodio u Banjaluku, gde su se prvi put nakon nekoliko dana okupali. U sred noći, njena majka je nepoznatoj Banjalučanki zalupala na vrata i zamolila je da okupa decu. Osećaj "da je čista kao sunce", kao i medenjaci koje su ona i sestra dobile od nepoznate dobrotvorke malo su ublažili dečji strah i konfuziju zbog teške situacije u kojoj su se našli.
U Banjaluci, veli Jovana, konačno su se sastale sa ocem. Tada su krenuli put Srbije. A put ih je vodio na više mesta. Izbeglički život sa jednom torbom bio je težak, ali porodica je bila složna i svesna situacije u kojoj se nalazi, pa su i devojčice, iako male, na sve načine pokušale da olakšaju roditeljima težak period privikavanja na "nove okolnosti".
Selidbe od Zemuna, preko Srbobrana, Kruševca, pa do Pančeva trajale su godinama. Uvek su sve gradili od nule i nikada nigde nisu imali osećaj pripadnosti.
Na naše pitanje da li joj je nešto kao devojčici falilo, Jovana kaže da je uvek bila svesna da žive kao podstanari, kao i da joj roditelji rade teške fizičke poslove, pa nikada nije izvoljevala, iako su umele da je zabole sitne dečje pakosti koje tada nije baš najbolje razumela.
"Želela sam samo pantalone – zvoncare. Nismo mogli da ih priuštimo, pa sam se dovijala, pantalone normalnog kroja prekrajala sam u zvoncare. Nije bilo lako, dolazite u školu u malim pantalonama koje ste od nekoga dobili, velikim cipelama i očevom džemperu. Svi znaju da ste izbeglica, ali smo se sestra i ja svojim zalaganjem i trudom u školi brzo istakle i sebi utrle neki put, a roditelje učinile ponosnima", navodi ona sa suzama u očima.
Njena majka, žena za koju kaže da ima zlatne ruke, dovijala se da nešto stvori, napravi.
Jovana kaže da je, kada mama nešto "skrpi ni od čega" umela da joj kaže: "Mama, pa ovo je kao pravo".
Od tada, priznaje, ima traumu, ne voli ništa "krpljeno", ništa spajano, popravljano, trudi se da uvek uzme sve novo, po meri ako može ili nikako ne uzima, jer ožiljci ne blede i kada rane zarastu.
Dok su bili u Kruševcu u nekoj adaptiranoj "kući" i sedeli na podu i bez igde ičega osim stvari iz sad već čuvene plave torbe, pokušavajući porodično da vide gde i šta dalje, priseća se da je čula da im neko lupa na vrata:
"Ja sam tada izašla, a u dvorištu nije bilo nikoga. Pogledala sam dvorište i ugledala kutije, a u njima svega: pribora za ručavanje, posteljina, higijenskih kompleta, namirnica... Neko od komšija je znao da smo tu i želeo je da nam pomogne. Nismo tada znali ko, kasnije smo i saznali. Bilo je svugde naših dobrih ljudi koji su želeli da se nađu onima koji su imali manje srećan život u tom trenutku".
Put ih je nakon više godina "seljakanja" naneo nazad u BiH, u Prijedor, gde su se skućili i od novca koji su dobili prodajom kuće u Kninu – sredili su kuću koju je njen deka, očuh njene majke, počeo da pravi, prema njegovim rečima, "za nju i njenu sestru".
Vredne ruke Jovaninih roditelja, nikad uprljane, iako ogrubele od najtežih nadničarskih poslova, uspele su za Jovanu i njenu sestru da izgrade "novi svet".
Bez obzira na nesrećne okolnosti koje su ih zadesile, jer su jednog dana planirali kakvu će vikendicu imati, a već drugog su bili izbeglice sa "jednom plavom torbom".
Sada, kada je majka četvoro dece, priznaje da se nekada boji da bi tako nešto moglo da se ponovi.
"Ja imam i živim sa ti strahom da je ovo podneblje uvek nekako na oprezu. Mala varnica dovoljna je, ja takav osećaj imam", kaže sa strepnjom Jovana.
Naglašava da bi, ako bi se, ne daj Bože tako nešto opet dogodilo – ona znala kako da reaguje, jer je ispred sebe imala primer svojih roditelja, i zna kako treba postupiti da se sačuva porodica, jer ona je, na kraju krajeva, jedino važno što čovek ima i šta može da ga natera da se bori i ne odustane, kakve god životne okolnosti da ga snađu.