Iskreni prijatelj srpskog naroda iz vremena kada su mu prijatelji bili najpotrebniji, švajcarski forenzičar i doktor hemije na Univerzitetu u Lozani Arčibald Rajs preminuo je pre 94. godine.
Povodom godišnjice smrti čuvenog Švajcarca, predstavnici Vlade i Vojske Srbije položili su venac na spomenik podignut u njegovu čast koji se nalazi u Topčiderskom parku.
Priča Arčibalda Rajsa i Srbije već skoro čitav vek služi kao potvrda izreke da život piše romane, a počinje 1914. godine, kada Vlada tadašnje Kraljevine Srbije traga za nepristrasnim stručnjakom-posmatračem, koji bi posvedočio o zverstvima koja je nad Srbima načinio neprijatelj, posebno tokom kaznene ekspedicije austro-ugarskog generala Oskara Poćoreka, čiji su se vojnici svetili nedužnom narodu za poraz u Cerskoj bici.
Pre dolaska u Srbiju, Rajs već uživa ugled vrsnog stručnjaka — sa nepune 23 godine 1898. on uspešno brani doktorsku tezu iz hemije na Univerzitetu u Lozani, gde biva imenovan za profesora kriminalistike osam godina kasnije, a 1909. postaje šef Instituta za policijske nauke, koji je lično osnovao.
Šampion istine u mračna vremena
U Srbiji radi svoj posao revnosno, i dokumentuje zločine austrougarskih, bugarskih i nemačkih vojnika, a izveštaje šalje natrag u Evropu, koja u tom trenutku Srbe poznaje mahom preko propagande imperijalnog Beča o "varvarima" sa Balkana.
Rajsovo pisanje, međutim dopire do srca velikog broja čitalaca u neutralnim zemljama i Francuskoj, uspešno opovrgavajući prvu masovniju (ali, nažalost, ne i poslednju) medijsku kampanju protiv srpskog naroda.
U moru gnusnih zločina nad srpskom decom, ženama i muškarcima na Rajsa najveći utisak ostavlja nastojanje srpskog seljaka da bude milosrdan "čak i kada bi to moglo najmanje da se očekuje."
"Koliko sam puta, na primer, u toku rata video, kako su dovedeni neprijateljski zarobljenici, iscrpljeni glađu. Umesto da budu grubi prema ovim ljudima koji su zapalili njihove domove i pobili njihove žene i decu, vaši vojnici su se sažalili nad njihovim sudbinama i davali im poslednje parče hleba", pisao bi kasnije Rajs.
Taj trijumf srpske duše nad nezamislivom patnjom možda i navodi Rajsa da se pridruži srpskoj vojsci kao dobrovoljac, i zatim sa svojim sabornica prebrodi Albansku golgotu, a nakon oporavka na Krfu učestvuje u proboju Solunskog fronta, gde je obilazio i brinuo se za ranjene, za šta će zatim dobiti Medalju za hrabrost.
"Prijatelj Srba iz najtežih dana"
Po proboju Solunskog fronta 15. septembra, Rajs ulazi u oslobođeni Beograd rame uz rame sa srpskom vojskom. Pošto je tokom svoje odiseje sa srpskim vojnicima dokumentovao zločine u svim okupiranim područjima, on ih je uobličio u zvanične izveštaje za predstojeću Mirovnu konferenciju u Parizu, na kojoj je učestvovao kao član delegacije jugoslovenske vlade.
Rajs po završetku rata svoj pređašnji život i profesorsko mesto na Univerzitetu u Lozani napušta zarad života u Srbiji. Na Topčideru gradi vilu "Dobro polje", u stvarnosti tradicionalnu kuću u moravskom stilu, a u Ministarstvu unutrašnjih poslova osniva dvogodišnju političku školu.
On takođe postaje i prvi počasni predsednik srpskog, a zatim i jugoslovenskog Aerokluba "Naša krila", a 1926. godine jugoslovenski ministar i general Dušan Trifunović Rajsa proglašava počasnim kapetanom I klase pešadije Vojske Kraljevine SHS.
Iz javnog života će se kasnije povući zbog nesuglasica sa tadašnjom vladom i premijerom Nikolom Pašićem, ne izgubivši, pak, veliko poštovanje i omiljenost u narodu.
Arčibald Rajs umire u "Dobrom polju" 8. avgusta 1929 u 16:40 časova. Uzrok smrti bio je moždani udar kao posledica žučne svađe sa prvim komšijom, bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem koji ga je, prema nekim svedočenjima, opsovao.
Prema njegovim željama, srce velikog srpskog prijatelja u kojem nikada nije nedostajalo mesta za Srbe i istinu, izvađeno je u Opštoj državnoj bolnici i odneseno u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta.
Telo Arčibalda Rajsa sahranjeno je na Topčiderskom groblju, sa vojnim počastima i po pravoslavnom obredu, pored Nade, deteta njegovog pobratima Alfreda Favre.
Rajs se nije ženio, a u testamentu je sve ostavio Alfredovoj deci uz napomenu da se njegov naslednik mora oženiti Srpkinjom. Od dece Alfreda Favre preživeo je samo sin Dimitrije.
Urnu koju su polomili bugarski vojnici u Drugom svetskom ratu krasio je natpis:
"Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana zlatno srce spava,
prijatelj Srba iz najtežih dana, junak Pravde, Istine i Prava,
Švajcarca Rajsa, kom' nek je slava."
Arčibald Rajs je za života izdao brojne stručne knjige, uključujući "Sudsku fotografiju", "Priručnik govornog portreta", "Priručnik policijske nauke", "Krađe i ubistva", a o svojim iskustvima u ratu piše u knjigama "Šta sam video i proživeo u velikim danima", i "Pisma sa srpsko-makedonskog fronta."
U narodu, međutim, ostaje najpoznatiji po posthumno objavljenoj poslanici "Čujte Srbi!" koju piše godinu dana pred smrt, odnosno 1928. godine.