Doktor Falke je vrh piramide: "Lečio" Miloševića, a sada je prešao na Mladića

Generala Ratka Mladića, koji je veoma lošeg zdravstvenog stanja, lečiće dr Paulus Falke koji je glavni lekar u Hagu. Zovu ga doktor Mengele, jer je nesavesnim lečenjem ugrozio život brojnih pritvorenika, među kojima i Slobodana Miloševića, navode sagovornici RT Balkan.

Darko Mladić, sin nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske, izjavio je da se zdravstveno stanje njegovog oca izuzetno pogoršalo. 

"Sada mu je bukvalno snaga srca došla na neku donju granicu. Spremamo ponovo tim kardiologa i pulmologa. Tražićemo od Tribunala da odu tamo da ga pregledaju, da popričaju i konsultuju se sa tamošnjim lekarima", rekao je Darko Mladić za TV Pink.

Pogoršalo se zdravlje generala Ratka Mladića: Rad srca mu je na donjoj granici

Prema njegovim rečima, general Mladić je uspeo krajem prošle godine da se izvuče iz zdravstvene krize i malo oporavi i to nakon posete srpskih lekara i promene terapije. U jednom periodu bio je stabilan, ali je od zimus počelo da mu slabi srce, što najviše zabrinjava.

Darko Mladić nije želeo da komentariše promenu lekara u Hagu, niti je potvrdio da Ratka Mladića leči dr Paulus Falke koji je brinuo i o zdravstvenom stanju Slobodana Miloševića, navodeći da ne želi da spominje imena. Iz Haga je upozoren da bi mu mogla biti uskraćena komunikacija sa ocem.

Kršenje osnovnih ljudskih prava

Prema oceni advokata Branislava Tapuškovića uskraćivanje bolničkog lečenja bilo kom pacijentu sa tegobama kakve ima Ratko Mladić kršenje je ljudskih prava, jer takav pacijent adekvatnu negu ne može da dobije u uslovima ambulantnog lečenja. 

"Uvek sam polazio od najosnovije stvari: ko god da je u pitanju, bilo gde u bilo kom sudu, svakom čoveku koji ima određene zdravstvene poteškoće mora da se pruži adekvatna lekarska pomoć i bolničko lečenje. Ne dolazi u obzir lečenje u neadekvatnim uslovima. Ne treba tu da bude nikakvih specijalnih propisa, niti posebnih prava - to je najosnovije ljudsko pravo", kaže Tapušković za RT Balkan, navodeći primer bivšeg predsednika Slobodana Miloševića:

"Tako je bilo i sa Slobodanom Miloševićem. Da je u momentu, kada je imao zdravstvene probleme bio prebačen u bilo koju najbližu bolnicu, danas bi bio živ. To nije nikakva filozofija. Ne mislim tu samo na nekog lekara nego prevashodno na uslove lečenja. Ne može u okviru zatvora postojati mogućnost za adekvatno bolničko lečenje kod čoveka koji ima takve zdravstvene probleme, nema to mnogo veze s tim ko je lekar." 

"Kršenja ljudskih prava pritvorenika, pa i u medicinskom smislu, vezana su za instituciju u kojoj se nalaze od njenog nastanka", navodi advokat Tapušković, "i to nije nešto što će se promeniti, a ni nešto za šta će bilo ko odgovarati." 

Nekadašnji srpski premijer Nikola Šainović, jedan od predstavnika Srbije na pregovorima u Rambujeu u februaru 1999. godine, ali i haški osuđenik, opisuje ono čemu je svedočio u zatvoru u Ševeningenu, deleći mišljenje sa Tapuškovićem.

Problemi koji postoje sa zdravstvom i lečenjem haških optuženika i osuđenika su, prema Šainovićevim rečima, problemi unutar sistema i dešavaju se njihovom odgovornošću, jer u Holandiji postoje objektivni uslovi za lečenje na najvišem nivou.

"Mi smo tamo bili zatvorenici Ujedinjenih nacija i imali smo osiguranje koje omogućava lečenje u vrhunskoj bolnici u Hagu. Pitanje je, naravno, da li će vas lekarska služba iz zatvora tamo i poslati. Primer, naravno negativan, je činjenica da je Slobodan Milošević godinama patio od očiglednih posledica začepljenja krvnih sudova, a nije hospitalizovan ni dan, čak ni u zatvorskoj bolnici, a pogotovo ne u bolnici u kojoj bi mogao da bude izlečen", ukazuje Šainović. 

Interes Haškog tribunala, kaže naš sagovornik, bio je da iscrpljuju Miloševića, kako bi on odustao od sopstvene odbrane pred sudom i tražio advokata i tako se, kako kažu Amerikanci "sklonio sa ekrana". 

"Naišli su na pogrešnog čoveka i to se nije desilo. Nažalost, cena je bila strahovita, Milošević je u toj borbi izgubio život", ističe Šainović.

Slično je, kaže, i sa nekim drugim pritvorenicima, koji nisu imali fatalnu bolest, ali su bili "stalno zapušteni pacijenti".

Nisu lečeni adekvatno i u racionalnom vremenu

Tu je, kako navodi Šainović, jedan od primera i general Vladimir Lazarević koji je došao sa određenim oboljenjima, koja su napredovala u stanje upale i zapuštenosti.

"To je kod generala Ratka Mladića još složenije, on je imao nekoliko srčanih i moždanih udara. Njegova situacija je vrlo složena, to se nigde ne može rešavati ambulantno. Ne postoji ambulanta koja može da tretira tako složeno medicinsko stanje i toliko teško obolelog pacijenta. Oni ga i dalje drže u ćeliji, što znači da ga 'rešavaju' ambulantno", ističe Šainović.

Drugi, takođe veliki problem je netransparentnost zdravstvenog stanja, jer branioci i porodica ne bivaju obavešteni na vreme o zdravstvenim problemima pritvorenika.

"Posebnu brigu kod članova porodice izaziva netransparentnost i neredovno obaveštavanje o zdravlju pritvorenika. Poslednji primer je Radoslav Brđanin, koji je držan u Hagu pod izgovorom da ima koronu, ovo-ono. Onda su ga pustili da dođe u Banjaluku, bez svesti, u terminalnoj fazi karcinoma debelog creva, o čemu porodica ništa nije znala", ukazuje Šainović dodajući:

"To je slika i prilika odnosa Haga prema zdravstvenom stanju pritvorenika, iako objektivno postoje uslovi na tehničkom nivou, ako neko želi da brine o ljudima. Drugo, postoje propisi da se moraju izveštavati članovi porodice. To traje godinama i ne očekujem da će se to promeniti kada je u pitanju Ratko Mladić i ova faza njegove bolesti."

Kako je čuveni Paulus Falke dobio nadimak dr Mengele

Bivši srpski predsednik Slobodan Milošević žalio se da ga ne leče adekvatno, a na čelu lekarskog tima bio je doktor opšte medicine Paulus Falke, za kojeg osnovano sumnja da je, pored toga što je optuživao "Miloševića da sam opstruiše svoje lečenje", prema rečima predsednikovog pravnog savetnika profesora Pravnog fakulteta Branka Rakića, Miloševiću prepisao i neadekvatnu terapiju, odbijajući da ga uputi na bolničko lečenje.

Kada je u pitanju neadekvatno lečenje generala Mladića i profesor Rakić povlači paralelu sa lečenjem drugih haških pritvorenika i optuženika.

"Uskraćivanje adekvatne nege im je, izgleda, modus operandi. Paulus Falke je taj zatvorski lekar kojeg su među advokatima, pa i među zatvorenicima zvali 'doktor Mengele'", navodi Rakić za RT Balkan.

Milošević je, kako navodi, došao sa hipertenzijom (povišenim krvnim pritiskom) i to je bila ključna bolest od koje se lečio.

Svoju terapiju, Milošević je uzimao sve do dolaska u Hag, kada su mu oduzeti prepisani lekovi i dodeljena mu je druga. 

"Kada je Slobodan Milošević stigao u Hag dali su mu njihovu terapiju. Bilo je perioda kada njemu skoči pritisak, a onda lekari iz suda ne mogu da mu pomognu odmah i kažu da on ne može na suđenje. Naravno, preokupacija Sudskog veća je bila da se to što pre završi, pa su pokušavali da mu nametnu advokata Stivena Keja, cilj je bio samo da oni završe ono što su zacrtali što pre. U takvim situacijama počeli su da ga optužuju da on opstruiše sopstveno lečenje", priseća se Rakić. 

U nalazima koje su radili iz analiza krvi konstatovali su da su dva leka: metoprolol i amlodipin, prisutni u manjoj količini nego što bi trebalo, prema redovnoj terapiji.

"I kažu: 'Ne pije lekove'. E, sad, to je nemoguće", navodi naš sagovornik i dodaje:

"Jednom me je zvao upravnik zatvora Timoti Mekfeden, on je Irac, pa smo u nekom irskom pabu sedeli i ubeđivao me da Milošević ne pije lekove. Tako nešto je nemoguće. Prvo, znam da pije. Nemoguće je čak da izbegne jer tu su prisutni zatvorski čuvari koji donose terapiju i čašu vode. To ide tako što Milošević popije terapiju i čašu vode pred njima, oni još malo popričaju i odu."

Mekfeden imao je teoriju, navodi Rakić, da Milošević povrati lekove nakon što čuvar koji mu je doneo terapiju ode. 

"Zar je moguće da, pošto pod tim nalazima, ta dva, amlodipin i metoprolol fale, a ovaj pije sedam lekova, baš ta dva da povrati?! Kako je moguće da nijedan drugi ne fali i da od sedam lekova baš da povrati dva, a da pet ostane u organizmu", ukazao je tom prilikom Miloševićev pravni savetnik. 

Premda su to gluposti, navodi Rakić, oni se na takve banalne stvari pozovu i pošalju ih sudu kao izveštaj, što sudije jedva čekaju.

"Čim je neki izveštaj lekara, da tako kažem objektivan, a bilo je i takvih, jer prosto angažuju nekog lekara, na spoljne mislim, ne na Falkea, odmah iza toga oni traže 'nezavisnog eksperta', koji će da protumači taj izveštaj. Naravno, 'nezavisni ekspert' odmah analizira onako kako njima odgovara", kaže Rakić. 

Kod situacije sa ovim lekovima, posebno u vreme kada je Miloševiću počelo da biva jako loše u jesen 2005. godine, priseća se Rakić, što je na kraju rezultiralo i smrću, počela je kampanja optužbi da on "sabotira" terapiju i da negiraju da mu nije pruženo adekvatno lečenje.

Kardiolog Van Dajkman je konstatovao da je Miloševiću to stanje i konstantno skakanje pritiska posledica preteranog tempa suđenja koji bi trebalo smanjiti.

"On kaže: 'Ja sam na to već ukazivao'. E, to sudu ne odgovara, pa su od Van Dajkmana tražili da to razjasni, očigledno vršeći pritisak na njega, da bi on na kraju rekao: 'Pa, dobro, ne mora da se smanji tempo'. Od pritiska je Miloševiću počelo da se pojavljuje zujanje u glavi, da ima probleme sa sluhom, onda su ga vodili u Lajden kod nekog specijaliste koji je dao objektivan izveštaj. Zbog neadekvatno lečene hipertenzije, kako je rekao, pojavljivale su se smetnje i promene na krvnim sudovima glave, kao i da je to ozbiljan problem koji treba tretirati", kaže Rakić i dodaje da je odmah iza toga angažovan "nezavisni stručnjak" iz Haga koji je negirao izveštaj kolege iz Lajdena.

Budući da su ga stalno optuživali da sam sebi sabotira lečenje, Milošević je rekao Falkeu da želi da mu izvade krv nakon što pred njima popije lekove i sačeka da lekovi deluju. 

"Te nalaze dali su spoljnoj lekarskoj službi i lekar Danijel Tau je dao izveštaj. Krv je izvađena 12. januara 2006. godine i Tau je rekao da je i tada, pod strogo kontrolisanim uslovima uzimanja terapije u krvi smanjena količina ta dva leka", navodi Rakić ističući da je lekar dao pet mogućih razloga zbog kojih je pacijent mogao imati smanjenu koncentraciju leka u organizmu.

Jedina realna mogućnost, prema izveštaju zaista nezavisnog stručnjaka, bila je da se Miloševiću daje manja doza leka od one koja mu je potrebna.

Naravno, lekari u Hagu na čelu sa Falkeom su na sve načine pokušali da ospore nalaze i izveštaj Danijela Taua. 

Dodatne analize koje je zahtevao Falke na istom uzorku su u organizmu bivšeg predsednika Miloševića "utvrdile prisustvo" leka rifampicina, koji se koristi za lečenje lepre i tuberkuloze, što nije uzimao, tvrdi Rakić, kojeg je Milošević smatrao za člana porodice i koji zna gotovo do najsitnijih detalja sve o Miloševićevom životu, posebno iz pritvorskih dana, kada je redovno dolazio kod njega.

Prisustvo tog leka nikada ranije nije utvrđeno ni u jednoj analizi krvi Slobodana Miloševića. 

Bivši predsednik je u pisanoj izjavi, kao i u pismu koje je tri dana pre smrti uputio ruskom Ministarstvu spoljnih poslova, negirao da je uzimao rifampicin koji su pokušali da mu podmetnu u novim analizama, tvrdeći da mu ga je neko dao bez njegovog znanja, čak je primetio da zatvorski čuvari koji im donose obroke strogo paze da njegov obrok ne daju nekom drugom pritvoreniku - iako je hrana bila ista za sve.

Čuvar ga je ujutru našao mrtvog u ćeliji, a u zvaničnom izveštaju piše da je preminuo od srčanog udara.