Preciznog podatka o tome koliko lekara godišnje odlazi iz Srbije nema, ali da ovog visokokvalifikovanog kadra itekako manjka u srpskim bolnicama i domovima zdravlja osećaju na svojim leđima i pacijenti, ali i sami lekari koji, prema ranijoj anketi Ministarstva zdravlja, kao jedan od najvećih problema vide upravo preopterećenost poslom.
Najpribližniju sliku o tome koliko lekara godišnje ode iz Srbije pružaju podaci Lekarske komore Srbije koja izdaje sertifikat dobre prakse, dokument koji njihovim kolegama traži većina klinika van granica naše zemlje na koje odlaze. Prema tim podacima, prosečno oko 600 lekara svake godine ode iz Srbije. Najviše ovih sertifikata izdato je 2018. godine: 799, a najmanje 2012. godine, svega 338.
Obično se kao najčešći razlozi zbog kojih visoko kvalifikovani medicinski kadar napušta našu zemlju navode nemogućnost da se zaposle, nedovoljna materijalna primanja, loši uslovi rada.
Sagovornici RT Balkana kažu da veruju ili se bar nadaju da odliv belih mantila nije tako veliki i dramatičan kakav je bio ranijih godina, kada se masovno odlazilo u Nemačku na primer, ali da problem i dalje postoji i da ga treba ozbiljno rešavati.
Predsednik Novog sindikata zdravstva Srbije Živorad Mrkić kaže da još uvek dosta lekara odlazi u inostranstvo, ali da je sada u odnosu na ranije godine izraženija druga pojava: to što je inostranstvo došlo kod nas. Kako navodi, multinacionalne korporacije koje imaju bolnice u više zemalja u svetu, otvorile su svoje privatne klinike i kod nas, pa lekar da bi imao platu koju smatra odgovarajućom više ne mora da ode u inostranstvo, već može da se zaposli i ovde u stranoj privatnoj bolnici.
"A za prosečnog građanina Srbije, to je kao da je otišao u inostranstvo. Dijagnostičke procedure u takvim privatnim klinikama većina još i može da priušti, ali invazivne procedure ili bolničko lečenje su toliko skupi da je prosečnom pacijentu potpuno svejedno da li je taj lekar otišao u privatnu bolnicu u Beogradu ili na Novi Zeland. Jednako mu je nedostupan", ističe Mrkić.
Procene postoje, ali ne i tačne brojke
On ukazuje i da je poseban problem što nema pouzdanih podataka državnih institucija i zvaničnih statistika o profesionalnim migracijama, pa mi ne znamo zasigurno koliko nam lekara zaista odlazi u inostranstvo. Sertifikat dobre prakse koji izdaje LKS, kako napominje Mrkić, potreban je i za rad u stranim privatnim klinikama u zemlji, s jedne strane, a s druge strane, ne traže ga sve strane zemlje, pa je i on samo okvirni podatak.
"Nemamo nijednu zvaničnu studiju, naučni rad na tu temu, imamo samo nagađanja. Što ne znači da ne treba da se zapitamo oko toga zašto častimo obučenim kadrovima zemlje koje imaju pet do sedam puta veći BDP od nas", kaže Mrkić.
On napominje da iz naše zemlje najčešće odlaze specijalisti svih hirurških disciplina, oni koji se bave anestezijom i reanimacijom, koje su uvek tražene, radiolozi, pogotovu oni koji se bave invazivnom, dijagnostičkom i interventnom radiologijom, interventni kardiolozi, histopatolozi.
"A znam da Srbija, na primer, ima strašan manjak neuroradiologa, a tek onih interventnih ne znam da li ih imamo da nabrojimo na prste jedne ruke. Problem nije izražen samo kod nas, on postoji i u Evropi gde već sada zbog odlaska stručnjaka u Ameriku nedostaje gotovo svih profila specijalista. Uz to, u mnogim zapadnim zemljama mesta na medicinskim fakultetima ostaju upražnjena, jer mladi biraju ono što im se čini da su lakše i unosnije profesije", naglašava Mrkić.
On ukazuje i na primere dve susedne zemlje koje su se suočile sa odlivom lekarskog kadra: jedna je uspela da taj odliv zaustavi, a druga je morala da zatvara pojedine bolnice. Na Srbiji je da izabere koji model želi da primeni.
"U Bugarskoj su zbog odlaska medicinskog kadra morali da zatvaraju neke bolnice, a slično je pretilo i Rumuniji koja se, kada je ušla u Evropsku uniju, suočila sa naglim egzodusom lekara. Rumunske vlasti, međutim, obećale su i bile istrajne u tome da će povećati primanja zdravstvenih radnika i to lekara sa 1.000 evra na 3.200 do 3.500, a sestara sa 500-550 evra na 1.200-1.300 evra", navodi Mrkić.
Kako dodaje, bilo je potrebno nekoliko godina da lekari stignu do ovih primanja, ali je ovakvo povećanje plata, prema nekim procenama, smanjilo odlazak zdravstvenog kadra iz Rumunije za oko 80 odsto, ističe naš sagovornik.
Dok bi s jedne strane trebalo da nas zabrine to što naši lekari danas imaju otprilike onolike plate kakve su imali Rumuni kada su počeli masovno da odlaze iz zemlje, pozitivna stvar je što zainteresovanost mladih za studije medicine ne jenjava.
Dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu prof. dr Lazar Davidović kaže da je ove godine za jedno mesto konkurisalo otprilike dvoje kandidata, a takvo interesovanje postoji decenijama unazad, uključujući, kako napominje, i vreme kada je on upisivao studije medicine 1977. godine kada je primano 700 studenata, a prijavilo se njih 1.500 kandidata.
Kako te mlade zadržati u zemlji, odnosno kako smanjiti broj onih koji odlaze u inostranstvo, prof. dr Davidović kaže da postoje tri načina za to: da ne čekaju na posao, da se poprave njihova materijalna primanja i poboljšaju uslovi rada.
"Želim da verujem da se smanjio broj mladih lekara koji odlaze u inostranstvo. Pre nekoliko godina Ministarstvo zdravlja je napravilo jednu veoma važnu analizu uzroka odlaska mladih ljudi u inostranstvo i pokazalo se da prvi razlog odlaska mladih tek diplomiranih lekara nije bio materijalni momenat nego čekanje na posao, a na drugom mestu su bili materijalni momenat i uslovi rada", napominje Davidović.
Uslovi rada bolji, da li je to dovoljno?
Kako dodaje, nakon toga resorno ministarstvo preduzelo je kampanju ubrzanog prijema u radni odnos najboljih diplomiranih lekara sa svih medicinskih fakulteta u zemlji koja traje već nekoliko godina.
"Siguran sam da je na taj način bar donekle sprečen odlazak lekara u inostranstvo ili bar smanjen i što je važno zaustavljen je odlazak onih najkvalitetnijih. Druga mera koja je više nego evidentna su uslovi rada. Mladi ljudi koji sada završavaju medicinu ili su to uradili pre pet godina imaju mnogo bolje uslove rada nego što je to važilo za moju generaciju. Na Klinici za vaskularnu hirurgiju gde radim posedujemo opremu koja sada ne zaostaje za opremom najbogatijih bolnica u svetu", ističe Davidović.
Podseća i da je renovirana zgrada Kliničkog centra Srbije i da su ista ili slična zdanja dobili drugi univerzitetski centri, kao i da je tačno da se primanja u državnim ustanovama povećavaju.
"Da li je to dovoljno, to je drugo pitanje i da li će to sadašnjim mladim ljudima koji završavaju medicinu biti prioritetno, ne mogu da kažem. Mlade generacije hoće sve odmah i sada i to je njihovo pravo, posebno u uslovima kada je tržište otvoreno u svim sferama života. Najveći broj pripadnika moje generacije i onih nekoliko godina starijih i mlađih je ostao i unapredio naš zdravstveni sistem u skladu sa svojim mogućnostima", napominje Davidović.
Kaže i da je i sam imao dve ozbiljne ponude za odlazak u inostranstvo, ali nije otišao iz nekoliko razloga.
"Prvo, jer sam uspeo da se u našoj zemlji afirmišem u meri u kojoj kao student nisam sanjao da ću moći. To je moguće u Srbiji, ima mnogo takvih primera. Drugi razlog je to što volim ovu zemlju sa svim njenim manama i nedostacima kojih sam više nego svestan. U stranoj zemlji ja bih bio iseljenik ili bar gastarbajter tek prve generacije koji bi imao veća materijalna primanja bez daljnjeg, ali i veće troškove života. Takođe, teško da bih mogao imati status kakav imam ovde", kaže dekan beogradskog fakulteta.
Dodaje i da troškovi specijalizacije i doktorskih studija za najveći broj mladih ljudi, odnosno za sve koji se zaposle u državnim ustanovama, plaćaju same te institucije, što u inostranstvu, kako ističe, nije baš tako.
"Najzad, ja sam ovde u obavezi prema mojim vremešnim roditeljima koji su prema meni bili u obavezi nekoliko decenija, da nije moje supruge i mene ovde siguran sam da ne bi doživeli 88 godina. Postoji i određen broj prijatelja koji bi mi nedostajali. To su moji razlozi, a koliko su oni bitni mladima ne mogu da znam. Znam da moja deca na to gledaju sasvim drugačije", napominje Davidović.