"Ništa ne boli kao kad ti brat, rođeni, tvoja krv, najrođeniji koga imaš i koji ti je ostao, nevin strada i nevin leži u zatvoru. Ne dao Bog tu bol, tu patnju nikom na svetu, ni najvećem dušmaninu", priča za RT Balkan Milić Bačević (54) brat Svetomira Bačevića (59) koji je uhapšen 2020. godine i koga je Osnovni sud u Prištini osuđdio na pet godina zatvora zbog navodnog "ratnog zločina" na Kosovu.
U optužnici po kojoj je Svetomir osuđen, navedeno je da je osumnjičeni jula – avgusta 1998. godine u selu Belo Polje "kao taoce uzeo Albance T. K. i R. K", da je "pucao na njihovu kuću u koju je ušao i oštetio im stvari", da je sa "pištoljem u ruci ponižavao T. K. u centru sela" iz kog su "dan kasnije T. K. i R. K. spaseni".
Septembra 2022. godine, po izricanju presude Bačeviću, Kancelarija za Kosovo i Metohiju saopštila je da je "Bačević osuđen zbog kidnapovanja komšinice iako je oštećena strana izjavila da Bačevića ne poznaje i da on nije osobao koja ju je odvela iz kuće".
"Radi se o skandaloznoj odluci suda, jer krivica Bačevića nije dokazana. Ukoliko međunarodna zajednica dopusti ovakve presude, jasno je da će u tom slučaju bilo ko od Srba koji se bude našao na optuženičkoj klupi za navodno i od strane svedoka negirano krivično delo, već unapred biti osuđen", saopštila je tada Kancelarija.
Presudu Bačeviću ubrzo je potvrdio i Apelacioni sud i on je trenutno u zatvoru a advokat Dejan A. Vasić, Svetomirov branilac, ovih dana podneo je kosovskom Vrhovnom sudu zahtev za vanredno ublažavanje kazne zbog veoma lošeg zdravstvenog stanja Bačevića.
Vasić je naveo da je krajem jula dobio očajnički poziv porodice Bačevića u kom su zatražili njegov premeštaj na bolničko lečenje u Prištini. Bačević je zatim pregledan, međutim, nije zadržan na bolničkom lečenju.
Suđenje njegovom bratu bilo je, priča Milić, teška nepravda. Albanka, glavni svedok optužnice, oštećena, na sudu je i u istrazi više puta izjavila da je niko nije maltretirao, Svetomira nije prepoznala ni na fotografijama.
"Ta svedokinja, oštećena, žena koju je navodno kidnapovao moj brat, dve godine su čekali da dođe iz Austrije gde sad živi, išli su kod nje kući, odneli su slike, pitali je može li da prepozna optuženog, rekla je - 'Ovaj čovek nije'. Pa su pred nju tokom istrage stavili dve slike, nije nikog prepoznala, pa su stavili i samo Svetomirovu sliku pred nju, nije ga prepoznala, rekla je – 'Ako je ko za svoju veru, ja sam, ali, ovaj čovek nije dolazio kod mene, i mene niko nije maltretirao niti tukao, ne razumem srpski, ne znam što su došli tog dana i šta su tada govorili'. Tako je žena doslovce rekla. Kad je bilo na suđenju, tužilac je rekao – 'On je', ona je rekla – 'Nije on, ljudi ja imam decu neću da se grešim', priča Milić.
Naš sagovornik objašnjava šta se u stvari dogodilo:
"U Belom Polju imali smo tri kuće albanske. Te 1998. godine pripadnici UČK kidnapovali su sa njive komšiju Velizara Stošića, i otišli su, supruga Velizarova, na žalost sada pokojna, i sin njihov, i on sada pokojni, i ćerka njihova Slađana kod tih Albanaca, to je bio stariji bračni par, da mole, da ode neko od njih u selo Ljođa da puste tog Velizara. Ja sam vodio Slađanu u sud kad je bio postupak za brata, da ode da svedoči šta je stvarno bilo. Slađana je rekla koji dan se to desilo, koji mesec, ona čuva i isečak iz novina gde piše da su išli kod komšija Albanaca da mole da neko ode do sela Ljođa da tamo moli da puste Velizara. Velizar je posle mrtav nađen kod Radonjićkog jezera, sa ostalim pobijenim Srbima. Njega su prepoznali po nekim metalnim šipkama koje je imao ugrađene posle jednog udesa koji je preživeo. Znamo da su ga vezali bodljikavom žicom i traktorom odvukli 24 kilometra do tog jezera, i da je živ bio do tamo", priča Milić.
I iako je glavna svedokinja ispričala da je niko nije maltretirao niti tukao, iako nije prepoznala Svetomira, Milićev brat osuđen je na pet godina zatvora, bez ikakvih dokaza.
Bačevići, starinom rodom iz sela Belo Polje kod Peći, od juna 1999. godine živeli su kao raseljena lica u Gornjem Milanovcu. Kad su 1999. godine izbegli iz Metohije, u Belom Polju ostalo im je čitavo domaćinstvo, kuća, drugi objekti, četiri hektara zemlje.
Ubrzo posle rata, Svetomirovi i Milićevi roditelji vratili su se u Goraždevac pod šator, da budu bliže svom selu. Milić je bio među prvim Srbima koji su posle rata krstili decu u Pećkoj patrijaršiji. Tokom 4. marta 2004. godine i martovskog pogroma, na Kosovu se uz oca zatekao i Svetomir.
"Starosedeoci smo u Belom Polju, generacijama dole, jedna od starijih porodica. Naši su bili u Goraždevcu prvo, a onda su se preselili u Belo Polje", priča Milić.
Svetomir je uhapšen krajem decembra 2020. godine kada je iz Belog Polja, sa starijim bratom otišao u Peć kod notara. Uhapšen je u zgradi opštine i odveden u policijsku stanicu.
"I brat i ja, i stariji brat, godinama smo, veoma često putovali na Kosovo da obiđemo roditelje, otac je posle preminuo, upravo na dan kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ubrzo po povratku na Kosovo, 2000. godina je bila, a otuda nas je, s punom odgovornošću kažem, isterao Kfor, otišao sam do rodne kuće. Bila su dva kforovca sa mnom, nisam mogao da verujem svojim očima, kuće nije bilo, sve su odneli... Zatekao sam tada neke ljude kako sa jedne gomile tovare nešto malo cigli što je ostalo od naše kuće, kad su me videli, krenuli su krampovima na mene. Znam i čija je kuća pravljena od naše cigle, naše imovine. Kad sam sve to video svojim očima, iako sam tada bio mlad čovek, noge su me izdale, poklekao sam. Bio je to april 2000. godine, molio sam onda te ljude iz Kfora da me odvedu u Pećku patrijaršiju da sve to prijavim. Dok smo išli u oklopnim kolima, oni su nas pratili“, priča Milić Bačević.
Na plodnoj metohijskoj zemlji, Bačevići su sejali žito, bili imućna, dobrostojeća porodica.
"Do 2010. sejali smo pšenicu, poslednje godine, te 2010. dok sam čekao kombajn za žetvu, pustili su mi 300 ovaca u njivu prezrele pšenice Propast jedna. Ja krenem tamo, moj tetak trči za mnom i viče – 'Ne Miliću, udarićeš tamo na bedu'... Od tada nisam više tamo sejao pšenicu, prodao sam tu njivu, nisam više mogao da izdržim", priča Milić.
Svetomir nema porodicu, nije se ženio. Milić priča, Svetomir je 1984. godine pušten iz tadašnje JNA, posle teške prehlade, upale pluća, dobio je astmu. Zdravstveni problemi koje Svetomir ima sada vuku korene iz tog vremena.
"To je ogroman problem. Kumili smo i molili i mi i advokat, slali molbu da mog brata pošalju na bolničko lečenje, nisu to prihvatili. Rekli da je brat, navodno to odbio, kao 'neće da bude vezan u bolnici', Svetomir, kad smo se čuli telefonom, rekao mi je da to nije istina, kako neće u bolnicu. Pod temperaturom je, ne može da stoji na nogama", priča Milić.
I, sad je, nastavlja Milić, jedan problem je Svetomirova bolest, teško stanje, drugi je što čovek nevin leži u zatvoru.
"Ništa gore na svetu nego kad nedužn čovek strada. Ne strada samo on nego i njegova porodica, svi mi. Kako nam je, to ja ne mogu opisati. Ne samo mi, nego i Albanci, naši komšije znaju da on nije kriv, da ništa nije učinio. Kad mi je umro stariji brat, došli su i Albanci da nam izjave saučešće. Rekli su nam tada da nas znaju kao dobru kuću, jer, mi smo samo pomagali, nikad se ni o koga nismo ogrešili, nikom odmagali. Zvali su mog oca da im bude kum", pričao Milić i teškoj nevolji koja je zadesila Bačeviće.
I još se seća:
"Jedan Bošnjak je, kad su se roditelji vratili su selo, u noć, kriomice, iza ponoći, da ga niko ne vidi dolazio u našu kuću, donosio hranu mojim roditeljima... A to je radio zato što su to moji roditelji, zato što je to naša porodica zaslužila. I Svetomir je godinama posle rata išao na Kosovo, stalno se vraćao, zato što je znao, zato što je bio uveren da nije kriv i da se ni o koga nije ogrešio", kaže Milić.