"Osećam se kao i prvog dana, onog kad su na nas pucali, bol ne prestaje, ustvari, kako koji dan prolazi, moja bol je sve veća i veća. Posebno boli i što monstrum, zlikovac, ili ti monstrumi, zlikovci koji su pucali na nas još nisu privedni pravdi, još nisu odgovorali za gnusni, teški zločin nad decom koji su počinili".
Ovako danas, na 20-tu godišnjicu zločina u selu Goraždevac na Kosovu i Metohiji, kada su zločinac ili više njih, na decu koja su se kupala u reci Bistrici kod Peći ispalili 87 hitaca i dvoje dece ubili, četvoro teško ranili, govori Bogdan Bukumirić koji je tog dana teško ranjen, pogođen je sa osam hitaca, zadobio je sedam prostrelnih rana.
Tog 13. avgusta 2003. godina na Bistrici ubijeni su mali Pantelija Dakić kome je bilo samo 12 godina i sedam godina stariji Ivan Jovović, Dragana Srbljak (13), Marko Bogićević (12), Bogdan Bukumirić (14) i Đorđe Ugrenović (20), izrešetani su hicima iz automatske puške.
Međunarodne snage na Kosovu i Metohiji vodile su tada istragu, istražitelji Unmika izbrojali su da je na decu ispaljeno 87 hitaca. Tada je održana i sednica SB UN, UNMIK je saopštio da su "nepoznate osobe iz žbunja pucale na 50-oro dece". Kosovska policija saslušala je 75 svedoka, pretresla 100 kuća, od obećanja Unmika da će "prevrnuti svaki kamen da nađu ubice" nije bilo ništa. Raspisana je i velika nagrada za informacije o ubicama, i to je ostalo bez rezultata.
Osam godina kasnije, 2011. istraga je "zbog nedostatka dokaza" obustavljena. Do dan danas niko za teški zločin na Kosovu niti je odgovarao niti je kažnjen. Predstavnici međunardone zajednice koji aminuju svakodnevna hapšenja Srba na KiM zločin na Bistrici, pobijenu decu su zaboravili.
Sa tom činjenicom porodice ubijenih Panta i Ivana, ranjeni, i dalje žive i gube nadu da će za krvavi avgust na Bistrici ikad iko odgovarati.
"Neverovatno je da na tako malom mestu nisu našli ni jedan dokaz. Dokaz smo svi mi, i ja kao žrtva, kao čovek koji je tada ranjen, dokaz i su moji ubijeni drugovi, dokaz su naše porodice. Pante i Ivana nema, ostali ranjeni su živi dokazi. To je zločin koji zaslužuje da bude rasvetljen, bilo bi mi zaista utešno, makar za mrvicu smanjilo bi moj bol da uhapse ubice. I dan danas čekam da me pozovu, da mi kažu Bogdane, ti si bio žrtva, uhapšen je zločinac... I tako već punih 20 godina", priča za RT Balkan Bogdan Bukumirić.
Drgana Srbljak, tada 13-godišnja devojčica pogođena je sa tri hica, jedan je prošao tek na sanitematar od arterije. Ona se pre pet godina odselila sa Kosova, ali, njeni roditelji, sestra i brat žive i dalje tamo žive. I ona se vraća kad god je u prilici.
Danas Dragana priča da je tragični događaj sa reke Bistrice, iz korena promenio njen život, posledice oseća svakodnevno.
"Mislila sam tada, imala sam samo 13 godina da mi taj događaj neće promeniti život, ali, nije bilo tako. Pet, šest, sedam godina kasnije krenule su posledice, danas manje mogu da hodam, osećam svaku promenu vremena, 80 posto mi je oštećen skočni zglob, metak je prošao samo santimetar od glavne arterije... Ne mogu da stojim dugo... Da ne pričam o traumamama, ono što se tamo desilo bilo je samo okidač, i nije to jedina trauma koju sam doživela na Kosovu i Metohiji. Nisam mogla da se bavim ni odbojkom ni košarkom što je bilo moja životna želja, tada je to pokvarilo mnoge moje snove", kaže Dragana.
Dobro se i dan dana seća trenutka kada je krenula pucnjava kada je, bukvalno, kaže, "oslepela i onemela".
"Samo što sam stigla na reku čuo se rafal, neki momci sa strane pravili su roštilj, mislili smo da su petarde. U tom trenutku od siline zvuka sam ogluvela, pala sam na putu gde su svi morali da prođu pored mene a ja nikoga nisam videla. Prvi metak me je pogodio u petu, peta se od siline udara zarila u zemlju, bila sam krvava do kolena i na jednoj i na drugoj nozi, ništa nisam videla. Posle su mi ispričali da me zet izneo ka prvoj pomoći, naišao je policijski auto, krenuli su da nas voze ka italijanskoj bazi ali tamo nije bilo doktora jer je neka smena vojnika, jedinica, bila u toku", priseća se Dragana.
Priča da su joj prvu pomoć pružili u ambulanti u selu, otac je zatim kombijem povezao ka Peći ali ni tamo nije bilo italijanskih lekara, preprečili su im put, odvezli su ih albanskim doktorima u Peć.
"Meni je stavljen gips na živu ranu, dobila sam otpusnu listu da mogu da idem kući a noga mi je krvarila i iznad i ispod gipsa, za 10 minuta da nisam stigla u Kosovsku Mitrovicu ko zna šta bi bilo sa mnom... Sa nama je tada u kolima bio i teško ranjeni Đorđe Ugrenović, trudili smo se da ga tokom puta držimo budnim, i jedno i drugo smo iskrvarili dok smo kod Albanaca ležali u pećkoj bolnici. Tamo su, slobodno mogu da kažem po drugi put tog dana pokušali da da nas ubiju čim su nam stavili gips na živu ranu", priča Dragana.
Bogdan Bukumirić pre dvadeset godina preživeo je sedam prostrelnih rana zadobijenih na Bistrici. I on kaže da je teški događaj, koji je Božjom pomoći preživeo, nepovatno izmenio njegov život.
"Sazreo sam pre vremena. Moja mladost je ubijena tog dana. Moje detinjstvo nepovatno izgubljeno. A ko bi u tim godinama mogao očekivati da će se desiti nešto tako strašno“, veli Bogdan.
I on se seća svakog detalja.
"Bila je vrućina, kažem ocu da ću na Bistricu, društvo je već otišlo, on, kao da je nešto predosetio, veli mi – Pa i ne moraš, voda je i dalje hladna. Otišao sam ipak... Ušao sam u vodu, bilo je hladno, brzo sam izašao, vratio se do vatre, gde su drugari već roštiljali, pekli kukuruz. Panta je bio pored mene... Par minuta kasnije počela je rafalna paljba. Nisam znao šta se dešava... Koji tren kasnije pogodila su me tri metka sa leve strane, odbacila me pola metra unazad. Okrenuo sam se da vidim monstrume koji pucaju na nas, da ih zapamtim, nisam uspeo da ih vidim. Onda su me pogodila još dva metka, pa još tri", priseća se Bogdan.
Dvadeset godina kasnije, bolno sećanje na pobijene drugare, na Ivana i Pantu, na dečake koji su tek bili zakoračili u život živo je kao i prvog dana.
"Ivana sam tog dana videla u prodavnici, pričali smo hoće li na reku, nije planirao, ali je slučajno otišao kao i ja. Slučajnosti... Otišao je samo da se pokvasi , na žalost tog dana je prekinut njegov život. Njegova porodica je i dan danas, dvadeset godina kasnije u crnini, ne mogu da prežale to što se dogodilo", kaže Dragana Srbljak.
Ivan i Panta danas bi, s tugom veli Dragana, bili odrasli ljudi imali bi svoje porodice.
"O tim ljudima koji su pucali na nas, o tim nesrećnicima, nemam adekvatnu, pravu reč da izgovorim. Ko može da podigne ruku na decu? Psihički bolesnici, monstrumi... Ne mogu da uđem u psihu tih ljudi. Kako su mogli tako nešto da urade, šta smo im učinili, šta smo im bili krivi? Kako je moguće da se u jednom tako malom mestu do dan danas ne nađu počinioci?", kaže Dragana.
Mnogo je više pitanja nego odgovora i kod Bogdana danas. Iznova ponovljeno pitanje: Zašto decu? Ima li monstrum trunka duše, savesti, jesu li, kad su pucali pomislili na svoju decu?
"Možda taj koji je onog dana pucao na nas svakodnevno prolazi pored mene, možda me gleda u oči i smeje mi se, siguran sam da neko prikriva zločin, a i to je težak zločin. Moje su rane zacelile, ali, rana u duši nikad. Svakog dana se setim svega što sam tog dana doživeo i preživeo, zbog dece se trudim da to ne manifestujem, da to ne pokazujem, ali, ja sa tim živim. To što sam doživeo, preživeo, ne bih, zaista voleo niko živ da doživi, toliku bol, patnju, čak ni porodice onih koji su pucali na nas", kaže Bogdan.