Gde su granice književnosti i čiji su srpski pisci: Dubrovnik je po jeziku uvek bio srpski

Četvrta interkatedarska srbistička konferencija - skup uglednih srpskih profesora - nedavno je održana u Tršiću. Na skupu je usvojena deklaracija "Granice srpske književnosti", koja je odmah je izazvala odgovor Hrvatske akademije znanosti i umetnosti (HAZU) i Matice hrvatske i podjarila sukob oko pripadnosti dubrovačkih pisaca i književnosti.

Povodom srpsko-hrvatskih sporova o jeziku i književnosti "Politika" je razgovarala sa redovnim profesorom na Filološkom fakultetu u Beogradu Slavkom Petakovićem, kome je specijalnost dubrovačka književnost i koji kaže da je Dubrovnik, možda, i najveća riznica građe za proučavanje istorije srednjovekovne Srbije.

Kada se govori o dubrovačkoj književnosti, mora se stalno imati u vidu da je ona istorijska kategorija jer su njen nastanak i razvoj vezani za specifičan istorijski kontekst – za vreme postojanja Dubrovačke republike koja je u različitim povesnim odsecima priznavala vlast Mletaka, Ugarske i Osmanskog carstva, uz očuvanje snažne autonomije.

Uvažavajući ovaj aksiom, savremene socio-kulturne, teritorijalno-državne i geopolitičke prilike ne mogu se uzimati za orijentire prilikom tumačenja određenih pojava ukotvljenih u prošlosti jer bi takav postupak fundamentalno deformisao vizuru. U nacionalnom pogledu negdašnji Dubrovčani izjašnjavali su se upravo kao Dubrovčani.

"Srpske teritorije u okruženju bile su im od vitalnog značaja, te su posede svoje republike uvećavali kupujući teritorije od srpskih vladara, na primer, od cara Dušana, koji je, prema određenim izvorima, ustrojio i jednu biblioteku u Dubrovniku", navodi Petaković.

Milan Rešetar, znameniti filolog, profesor slavistike u Beču i rođeni Dubrovčanin - "najbolji poznavalac jezičkih prilika u Dubrovniku", svoja višedecenijska istraživanja utemeljio je na izvornoj, obimnoj građi koja obuhvata povelje, pisma, službena dokumenta, poeziju, prozu i druge izvore.

Dokazao je nepobitno da je govor Dubrovnika izdavna, od ranih stoleća kada je slovenski element u gradu sasvim prevladao (etnički i jezički), bio hercegovački, štokavsko-jekavski.

U Dubrovnik je taj jezik došao sa srpskih teritorija, starog Zahumlja i Travunije – odakle su drevnom gradu, veli Jovan Dučić, sve "krvne i duhovne ishrane dolazile". Taj jezik, slikovito se nadovezuje Ivo Andrić, priticao je "gladeći se i mekšajući" dok ne stigne u Župu dubrovačku.

"Ovo potvrđuje i više desetina primera u dubrovačkim dokumentima 15–18. veka u kojima se jezik jasno imenuje srpskim (lingua seruiana). Ilustrativan primer jezičkih i drugih relacija Dubrovnika i Srbije predstavlja i to što Marin Držić, veliki dubrovački renesansni pisac, u jednom pismu pominje Mehmed-pašu Sokolovića kao čoveka "našeg jezika i narodnosti". Teško da bi se moglo poverovati da je Držić identifikujući se u određenom smislu sa Sokolovićem mislio da je ovaj poreklom Turčin ili nešto drugo, a ne Srbin. Da zaključim: svoja naučna uverenja Rešetar je sažeo u zaključak `da je Dubrovnik po jeziku uvijek bio srpski` i taj stav do sada naučno nije obesnažen, bez obzira na uporne pokušaje da se stanovišta velikog poznavaoca istorije jezika tendenciozno retuširaju, a srpska filološka tradicija koja se bavi ovim pitanjem diskredituje", navodi Petaković.

Podseća da izučavanje kulturne baštine starog Dubrovnika već dva veka pobuđuje pažnju srpskih proučavalaca.

"Plodove rada srpskih filologa i proučavalaca iz drugih disciplina kolege iz hrvatske gotovo ucelo odbacuju, navodeći, između ostalog, da je negdašnji Dubrovnik u jezičkom i teritorijalnom smislu bio hrvatski, da je jezik koji je priticao iz zaleđa u grad bio bosansko-hrvatski, da je versko opredeljenje identifikacioni marker prilikom određivanja kulturnih formacija i tako dalje. Pri tome se kontinuirano kao argumenti ističu tobožnje hegemonističke, iredentističke i ekspanzionističke težnje srpskih naučnika – za šta, moram odlučno naglasiti, nema nikakvog oslonca u stvarnosti. Time se čitav problem tendenciozno prevodi u oblast politike, dok naučno polje, na kome treba sučeliti suštinske činjenice, biva osenjeno dnevnopolitičkom estradizacijom. U skladu sa principom naučne tolerancije, ne treba se protiviti pravu kolega iz Hrvatske da zasnuju svoju vertikalu sagledavajući kulturnu baštinu Dubrovnika, ali uz očekivanje da ni srpskoj strani ne bude uskraćivano pravo na sopstvenu perspektivu. Činjenice, prosejane kroz rešeto potom i sito nauke, treba da budu osnovno i nezamenjivo sredstvo prilikom sučeljavanja oprečnih pogleda na ovaj, ali i na druge odseke kulturne istorije", naveo je.

Na komentar da Hrvati svojataju i Ivu Andrića iako se on izjašnjavao kao Srbin, Petaković kaže da je "poznato da utemeljenje državne, nacionalne i političke formacije počiva na učvršćivanju kulturne tradicije, čija osnova su jezik, pismo i, sledstveno tome, književnost".

"Pojave velikih pisaca, figurativno rečeno, vezivno su tkivo kulturne materije. U takvoj perspektivi više nego interesantna je sudbina pojedinih pisaca, kao što su Njegoš, Andrić, Pavić, Ćosić i drugi. Andriću pripada posebno mesto kao nobelovcu, pa se smišljeno prenebregava da je stvarao na srpskom jeziku i bio srpski književnik, o čemu se i sam nedvosmisleno, što je više puta dokumentovano, izjasnio.

Pomenuti pisci su s jedne strane, u sklopu zlonamerne ideološke konstrukcije, optuživani da je njihov opus poslužio kao inspiracija za širenje srpskog nacionalizma krajem dvadesetog veka – o čemu je obavešteno pisao Boris Bulatović u knjizi 'Oklevetana književnost' – dok su s druge strane, paradoksalno, neki od njih (Njegoš, Andrić) prisvajani kao lučonoše baš u tim kulturama protiv kojih je navodno bio usmeren srpski nacionalizam.

Ovo je praćeno primenom principa retroaktivnog usaglašavanja situacije u prošlosti sa sadašnjošću, što je posledično rezultiralo neobjektivnom i netačnom slikom o književnoj istoriji, koja je potom polagana u temelje širih identitetskih predstava", objašnjava Petaković.

Komentarišući izjavu hrvatskog ministra kulture da se Srbija "nalazi tamo gde se nalazi, upravo zato što se bavi mitovima, posezanjem za tuđim kulturnim vrednostima", Petaković kaže da je, blago rečeno, ta izjava "politička, neodmerena i lišena diplomatskog rafinmana koji bi, držim, trebalo da odlikuje istupe državnih zvaničnika generalno, a naročito u oblasti kulture. Što je važnije, ta izjava nema nikakvu potku u nauci i stoga je ne bih dalje komentarisao. Čineći suprotno – bezrazložno bih joj pridao značaj".