15. avgust: Dan kada su Srbi pobedili i Turke i Austrougare

Bitka na Mišaru vođena je između srpske ustaničke vojske, pod komandom Karađorđa, i turske vojske na istoimenom brdu kod Šapca. Bitka je otpočela 13. avgusta, a završila dva dana kasnije, 15. avgusta 1806. Bila je to jedna od najvećih bitaka koje su vodili ustanici tokom Prvog srpskog ustanka i jedna od najvećih i najsudbonosnijih bitaka srpske istorije, koja se neretko poredi i sa Bitkom na Kosovom polju.

Na isti dan, 15. avgusta 1914, započela je i Cerska bitka, koja je označila prvu pobedu Srba i prvu pobedu saveznika u nastupajućem Svetskom ratu, i potpuni poraz austrougarskih trupa.

Između ove dve velike bitke mogu se povući neke paralele. Turska vojska je 1806. krenula da uguši narodnu bunu, austrougarska vojska je otpočela kaznenu ekspediciju protiv Srbije, očekujući brzu i laku pobedu. Srbija je trebalo da nestane sa geografskih mapa. U oba slučaja, napadači su bili nadmoćni, i u ljudstvu i u naoružanju.

Srpske pobede u obe bitke bile su neočekivane, a njihov ishod je prenerazio velike sile. Ustanak koji je predvodio Karađorđe prestao je da bude samo mala narodna buna, Cerska bitka je pokazala da Srbija raspolaže ozbiljnom i dobro uvežbanom vojskom, koja će se žestoko boriti za slobodu.

Događaji duboko urezani u narodnu svest

Boj na Mišaru opevao je slepi narodni pevač Filip Višnjić u istoimenoj narodnoj epskoj pesmi, dok ju je ruski slikar Afanasij Ivanovič Šeloumov ovekovečio monumentalnom kompozicijom ulja na platnu.

Bitka na Ceru inspirisala je kompozitora Stanislava Biničkog da napiše patriotsku pesmu "Marš na Drinu". Ubrzo posle bitke, Binički je napisao ovaj marš, koji je posvetio svom komandantu, pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, koji je poginuo nešto kasnije, tokom Kolubarske bitke. Jugoslovenski ratni film nazvan "Marš na Drinu" snimljen je 1964. godine.

Ovo je, sve do danas, ostala najtačnija i najuzbudljivija ekranizacija Cerske bitke. Najnetačniju ekranizaciju predstavlja film "Sveti Georgije ubiva aždahu", u kome se ni topografija ni radnja ne poklapaju sa stvarnim tokom bitke.

Vredi se zato podsetiti na ova dva velika istorijska događaja, koji su se duboko urezali u istoriju i narodnu svest Srba, u pamćenje okolnih naroda, pa i u istoriju velikih sila, pre svega Turskog carstva i Austrougarske.  

Francuski instruktori pomažu turskim janičarima

Na nagovor francuskog imperatora, "malog Korzikanca" Napoleona Bonaparte, 1806. turska Porta odlučila je da okonča srpski ustanak. Ratne planove za invaziju razradili su francuski oficiri.

Na turskoj strani je učestvovala i francuska artiljerija, kao i instruktori, pridodati turskoj vojsci. Turska vojska je trebalo da izvrši koncentrične napade na ustaničku teritoriju, krećući se ka Beogradu u tri kolone.

Srpski trijumf u Boju na Mišaru izbacio je Srbiju u vrtlog evropske politike u kome se i danas vrti, tvrde istoričari. Kada je na polju blizu Šapca 7.000 srpskih ustanika do nogu potuklo oko 40.000 najfanatičnijih turskih vojnika, stvaranje srpske države postalo je sasvim izvesno. Velike sile tada šalju "na teren" svoje predstavnike da "mrse balkansko klupko".

Kako je 2013. za "Večernje novosti" izjavio vojni istoričar Branko Bogdanović: "Sve se preokrenulo kada su evropski obaveštajci sa Mišara javili da ustanici nisu gomila naoružanih seljaka, već organizovana vojna sila, koja je, pod komandom Karađorđa, koristeći evropske tehnike i taktiku ratovanja, do nogu potukla trupe čuvenog Sulejman paše Skopljaka."

Kako kaže Bogdanović, posle bitke pronađeni su mrtvi francuski artiljerci, koje je "Napoleon poslao u pomoć Turcima, smatrajući Tursku saveznikom u pohodu na Rusiju."

"Karađorđe," nastavlja istoričar, "koji je neposredno pre zatražio pomoć od Napoleona, veoma se razočarao kada je posle bitke video mrtve francuske vojnike među janičarima. Još više se razočarao Napoleon, koji je planirao da preko Srbije sa svojim trupama krene na Rusiju. Shvatio je da bi ga to isuviše koštalo i odgodio je plan", izjavio je Bogdanović. Istorija se, izgleda, ponavlja.

Inače, zabeleženo je da je tokom artiljerijske paljbe iz topova jedna granata pala pored Karađorđevih nogu. Granata nije eksplodirala, a on ju je odgurnuo nogom.

Moderni stil ratovanja

Napad turskih trupa počeo je 13. avgusta: "Bila je to najveća bitka Srba i Turaka posle Kosova, u kojoj je pobedu odnelo oko 5.000 srpskih pešaka i 2.000 konjanika, sa dva topa i jednim merzerom. Njihove položaje napadalo je oko 40.000 hiljada askera, sa snažnom artiljerijskom podrškom", rekao je Bogdanović.

Istoričari napominju da su s druge strane reke Save Austrijanci pomno pratili tok Boja na Mišaru. U blizini bojnog polja nalazio se i austrijski tim hroničara koji su beležili tok bitke. "Zahvaljujući njima, danas znamo kako su Srbi dobili ovu bitku", dodaje Bogdanović.

Na iznenađenje austrijskih posmatrača, Srbi nisu primenili uobičajenu gerilsku taktiku, već su iz šanca, podignutog prema planu Karađorđa, ispaljivali plotun za plotunom. Juriš turske konjice je propao kada su konji počeli da upadaju u zamke - "vučje jame", kojima su ustanici okružili utvrđenje.

Ipak, neki konjanici su stigli do palisada šanca, gde ih je sačekalo zašiljeno kolje. Tada je Turke sa krila napala srpska konjica, koja se po Karađorđevom naređenju krila u šumi.

Kako nastavlja Bogdanović: "Kada su Turci upali u Karađorđevu zamku, na zbijenu masu turskih askera silovito je naletelo jedno krilo srpske konjice. Drugo je saseklo tursku artiljeriju i nateralo turski štab u bekstvo. Karađorđeva zamka bila je primer vrhunske vojne veštine, koja je iznenadila evropske vojskovođe. Od tog trenutka, oni su počeli ozbiljno da se interesuju za Srbiju, što je značilo da politički kalkulišu i pokušavaju da upravljaju sudbinom ustaničke države. Do danas se sve to suštinski nije mnogo promenilo."

Inače, kako mnogi smatraju, položaj šanca bio je presudan za ovu srpsku pobedu. Izbor mesta i plan za šanac načinio je sam Karađorđe. Šanac je 1848. godine obišao istoričar Janko Šafarik i veoma detaljno opisao ono šta je tamo zatekao.

Od šanca danas nije ostalo ni traga.

"Rođendanski poklon" od "uzgajivača svinja"

Petnaestog avgusta 1914. teško su poražene austrougarske trupe pod komandom generala Oskara Poćoreka. Poćorek je bio artiljerijski general, vrhovni zapovednik Balkanske vojske Austrougarske i vojni guverner Bosne i Hercegovine. U trenutku kada je ubijen Franc Ferdinand, Poćorek se nalazio sa njim u kolima.

Poćorek je u ovom pohodu očekivao laku pobedu. Zabeleženo je da je Srbe s prezirom nazivao "uzgajivačima svinja."

Jedinice austrougarske Balkanske armije prešle su Drinu 12. avgusta. Pobeda je, prema zamisli Poćoreka, trebalo da bude rođendanski poklon za Franca Jozefa, "cara Austrije i kralja Ugarske", koji je bio 18. avgusta i obeležavan je kao državni praznik. Umesto toga, "laka i očekivana pobeda" pretvorila se u sramotan i bolan poraz.

Austrougarska je raspolagala sa snagama od oko 200.000 ljudi, što je bilo više nego što je Srbija u tom trenutku mogla da mobiliše. Osim toga, Srbija tada nije proizvodila čak ni puške, a oskudevala je i zalihama artiljerijske municije, koje je posle Balkanskih ratova tek počela da popunjava.

Premoć je i u ovom slučaju apsolutno bila na strani napadača.

Narod koji neustrašivo ratuje za svoju slobodu

Poćorekovoj kaznenoj ekspediciji suprotstaviće se trupe kojima je komandovao general Stepa Stepanović, sa 185.000 loše opremljenih vojnika. Na strani srpske vojske bilo je ratno iskustvo iz Balkanskih ratova.

Austrijske trupe prelaze Drinu i zauzimaju Loznicu 12. avgusta, uskoro i Šabac. Obrazuje se linija fronta dugačka oko 160 kilometara. Presudna bitka dogodila se kod sela Tekeriš, na padinama planine Cer.

U usiljenom maršu dugom preko 40 kilometara, delovi Kombinovane divizije nailaze na trupe Austrougarske u noći 15. avgusta, kod sela Tekeriš. Tako započinje Cerska bitka.

Borbe su vođene i prsa u prsa, izmenjujući se sa artiljerijskim duelima. Dvadesetog avgusta počinje bekstvo Austrougara ka Drini. U popodnevnim satima 24. avgusta srpske trupe izbile su na Savu, čime su Poćorekove snage potpuno poražene.

Trupe Austrougarske počinile su tada, na prostoru Mačve i Pocerja, bestijalne zločine prema civilnom stanovništvu. Propaganda zvaničnog Beča govorila je o "civilizatorskoj misiji Austrougarske u ratu protiv Srba."

Pobeda Srba 1914, kao i ishod Bitke na Mišaru, zaprepastila je vojne krugove u Beču.

U očima saveznika, ugled Srbije je značajno porastao. Srbija je prestala da bude samo "jedna od egzotičnih balkanskih zemalja", a Srbi su se dokazali kao narod koji neustrašivo ratuje za svoju slobodu.