Tajna večera Save Šumanovića

Leta 1942. godine Nezavisna država hrvatska sprovovodila je plan, istorijski dokazano proklamovan, o „regulisanju” srpskog pitanja u Sremu – da se trećina pobije, trećina protera, a trećina pokatoliči. U akciji kojom je komandovao Viktor Tomić, Srbi su hapšeni po Sremu i dovođeni u sremskomitrovačku kaznionicu u statusu „talaca”, a odatle su, iz večeri u veče, u grupama dovođeni na  srpsko pravoslavno groblje, pred već iskopane jame, i ubijani.

U posleratnom izveštaju Komisije za ratne zločine u Sremu, zabeležena su svedočenja Mitrovčana, koji su prinudno pomagali ustašama u ovom napornom poslu, da je iz sanitarnih razloga na gomile leševa sa još nesmirenim telima sipan kreč pre zagrtanja.

Ustaški agenti upali su 28. avgusta u kuću Šumanovića u Šidu, u kojoj su boravili Persida Šumanović i njen sin, već slavan slikar. Sava ih je zamolio da mu dopuste da se okupa, a kada se spremio, poljubio je majci ruku i otišao. Njegova grupa od 150 najuglednijih građana Šida odvedena je u prepunu sremskomitrovačku kaznionicu, a odatle je izvedena na groblje predveče 30. avgusta.

Zabrinuta majka Persida obratila se Poglavniku sa molbom da se njen sin Sava pusti na slobodu, a 15. septembra stigao joj je odgovor: „Uvidom u očevidnost Ureda 1 u Šidu ustanovljeno je da je Šumanović Sava kao talac po Višem redarstvenom povjereničtvu osuđen na smrt i strijeljan 30.8.1942. godine. Uslijed toga se molbi ne može udovoljiti.”

Umesto Nedićeve Srbije, izabrao je zavičaj

Sava je možda i mogao da izbegne da se nađe u trećini predviđenoj za likvidaciju. U januaru 1941. godine pozvan je u Osijek na vežbu, u Radnički bataljon, sa kojim je 6. aprila otišao u rat. Posle kapitulacije zarobljen je u Tuzli, a već 19. aprila je oslobođen. Opet je izabrao Šid, zavičaj koji nije mogao da ga zaštiti. Srbi su, naročito u selima oko Šida, bili stavljeni izvan zakona i ubijani bez ikakvog razloga. Ništa se nije čekalo osim smrti. Poznanici su Savi savetovali da pređe u Nedićevu Srbiju, ali je umetnik izabrao da ostane.

Nastavio je da slika, ali se više se nije potpisivao na slikama, njegov ćirilični potpis mogao je da mu pribavi samo nevolje. Tačnije, potpisao se samo jednom, i to latinicom, potpisom koga je koristio desetak puta u svom tzv. zagrebačkom periodu, da bi nastavio da se potpisuje samo godinom.

Njegove komšije su posle rata svedočile da je bio svestan rizika, jer su iz okolnih sela svakoga dana stizale vesti o streljanju viđenijih, popularnijih, obrazovanijih, značajnijih. Izdaleka se videlo da ga kriterijum za likvidacije obuhvata, ali je umesto u Nedićevu Srbiju odlučio da se skloni u slikanje. To je bio nedovoljan zaklon, zaklon dvogodišnjeg deteta koje pokrivanjem očiju uoubražava da mu je celo telo sakriveno.

Bezmalo celog avgusta 1942. godine Sava Šumanović slikao je  beračice grožđa na tri izuzetno velika frmata, poput onih na kojima je slikao grandiozne Kupačice (Šidijanke). Na poleđini prve od njih zabeležio je: "Počeo crtati 30. 7. 42, počeo uljem 3. 8. 42, počeo finim bojama 5. 8. 42". Na poslednjoj od njih boja je još morala biti sveža kada su ustaški agenti došli po njega.

Stigma Šidijanki repom zahvatila i Beračice

Deset godina kasnije, kada je Persida Šumanović na desetogodišnjicu sinovljeve smrti poklonila Šidu njegovu zaostavštinu od 417 radova i porodičnu kuću Šumanovića za današnju uglednu galeriju, počela su ozbiljna istraživanja Savinog dela.  Ona zabeleška na poleđini prve od triju Beračica mogla je, ne i nužno, da ukazuje na nekakavo posebno mesto ovih triju slika u Savinoj autorskoj agendi, ali su tri Beračice prošle slično kao i Šidijanke, veliki ciklus monumentalnih formata sa figurama kupačica, u kojima su "ovlašćeni" merioci umetničkih vrednosti videli utopijski poduhvat traženja "idealnog stila" o kome je Sava govorio. Tri velika formata Beračica videli su kao mogući početak stvaranja novog utopijskog monumentalnog ciklusa, prekinutog smrću.

Revolucionarni pesnik i književnik velikog socrealističkog autoriteta Jovan Popović umro je 1952, ali je njegova ocena o Šidijankama, izloženim u Beogradu 1939, i dalje bila teg za svako javno divljenje ovom monumentalnom ciklusu, istinskoj Pesmi nad pesmama šidskog genija. Popović je, naime, kao ubeđeni protivnik "umetnosti u bezvazdušnom prostoru koja ne probija do patnji čovečanstva", opisao Šidijanke kao utvare koje se ponavljaju iz platna u platno.

Nijednom posleratnom istraživaču dela Save Šumanovića nije bilo lako da zanemari ovakvo bagatelisanje monumentalnog ciklusa, pa se nekako uspostavio konsenzus o zamoru i isceđenosti slikarevih ideja usled njegove bolesti. Delom i s toga je ozbiljnija pažnja uvek zaobilazila Beračice, koje su se na prvi pogled nudile kao začetak još jednog Savinog utopijskog poduhvata u traženju "idealnog stila". Kad se već tako mislilo, istraživači su isticali njihovu dokumentarnu vrednost i polivali ih primedbama u vezi sa proporcijama, koloritom, monumentalnošću.

Tek 2003. godine, skoro slučajno, zapažena je čvrsta kompoziciona veza između triju Beračica, nastavljanje jedne na drugu. Od tada se ove tri velike slike izlažu kao triptih. Tada je, šezdeset godina posle nastanka triptiha, počelo "dešifrovanje" slikareve poruke.  

Ideologija kao početni krivac

Istoričar umnetnosti u Galeriji Sava Šumanović, i dugo njen direktor, Vesna Burojević objavila je 2008. godine kratko "uputstvo" o novom čitanju Savinih Beračica. Njen entuzijazam prema euharistijskom čitanju triptiha iskupio je grehe svih prethodnih staratelja nad zadužbinom slavnog slikara, a ponudila je i dobronamerno objašnjenje:

Sava je i pre slikao beračice grožđa, i nije postavljao ovakve zagonetke, a smele zamerke Savinom majstorstvu verovatno se mogu opravdati time što slike nisu viđene kao celina koja poptuno menja njihovo mesto u hijerarhiji vrednosti.

Uprkos ovom dobronamernom opravdavanju entuzijasta struke, legitimno je uključiti ideologiju kao početnog krivca za tako kasno čitanje triptiha. Naime, samo je ideologija mogla da otupi pogled na trodelnu kompoziciju sa dvanaest ženskih figura, dvanaest apostola Savine umetničke vere.

Moglo bi najviše začudno da bude što je priču na triptihu prevideo i studiozni tumač Savine umetnosti Bogdan Protić. Mi danas možemo da nagađamo da li su Beračice gurane u stranu namerno, iz ideoloških razloga, istih onih razloga koji su opredeljivali partijsku vlast da streljanje 2.400 Srba na pravoslavnom groblju u Sremskoj Mitrovici, među kojima je bio i Sava Šumanović, prikazuju zločinom "fašista" nad "rodoljubima".

Pri tome je za javno pamćenje streljanje 2.400 Srba pridruženo u ukupni broj 7.950 stradalih Sremaca u Drugom svetskom ratu, pa je sve do raspada tzv. Brozove Jugoslavije u natpisu na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici opstajala formulacija "fašisti", umesto Nemci i ustaše, i "rodoljubi", umesto Srbi i drugi pravoslavci. Tako je ustaško streljanje 2.400 Srba krajem avgusta i početkom septembra 1942. "izgubljeno" u brojci 7.950 ukupno stradalih Sremaca u Drugom svetskom ratu.

Streljanje slikara među 2.400 Srba „izgubljeno” je u kontrolisanoj tehnici sećanja, koja je dopuštala podatak da je iza slikara ostalo i sveže završeno platno Beračice, poslednje što je naslikao.

Samo "poslednje platno" posmatrano je kao jedna od tri slike na temu beračica grožđa, kao deo nedovršenog ciklusa, možda zamišljenog do monumentalnosti ciklusa Kupačice (Šidijanke).

Deo likovne kritike nije bio naklonjen ni Kupačicama, pa je teško izbeći osećaj da je osuda Kupačica ošinula svojim repom i neostvareni "ciklus" Beračice.

Beračice je najpre potcenio Dimitrije Bašičević Mangelos, zagrebački slikar i esteta poreklom iz Šida, sin slavnog naivnog slikara Ilije Bašičevića Bosilja, a nisu privukle ni pažnju Predraga Protića, značajnog autoriteta za slikarsku umetnost, pa je iz njegove studije o Šumanoviću, objavljene kao monografija osamdesetih godina prošlog veka, izostala i estetička opservacija Beračica, i njihovo dramatično svedočanstvo o sudbini slikara, o njegovom odnosu prema očekivanoj smrti, i o njegovoj umetničkoj "osveti" dželatima sakrivenoj u triptih.

Dvanaest mladih žena kao dvanaest apostola

Kontrolisana tehnika sećanja na ustaško streljanje 2.400 Srba, među kojima je bio i Sava Šumanović, nije bila naklonjena otkrivanju umetnikove euharistije sakrivene u triptih. Da je euharistija  "provaljena" bile bi neizbežne i promene na tehnici sećanja, toliko žilavoj da je nadživela i Broza, svog izumitelja.

Sava je izborom triptiha sakrio simboličko značenje dvanaest ženskih figura, nesimetrično raspoređenih u tri kompozicije. U njihove poslove branja i odlaganja grožđa u burad sakrio je vino, a u žitu u središnjem platnu triptiha sakrio je hleb. Da bi sastavio vino i hleb, pomerio je prirodno vreme sazrevanja grožđa na žetvu pšenice, a prinošenje grožđa do velike buradi neprirodno postavljene na tle, jer se u stvarnosti postavljaju na zaprežno vozilo pre punjenja, poverio je snažnim mladim ženama u molitvenim položajima tela i molitvenim izrazima lica (koje je Dimitrije Bašičević video kao "banalnosti u naginjanju ka grimasi").

Dvanaest mladih žena sa muškim rukama raspodeljeno je nejednako: na prvom delu triptiha četiri, na drugom pet i na trećem tri, pa je sasvim legitimna pomisao da je slikar i na taj način zametao trag srodstva njegovih snažnih beračica i Hristovih apostola.

Ustaški agenti, kada su po njega došli ujutro 28. avgusta 1942. i dopustili mu da se okupa, pristojno obuče i pozdravi sa majkom, neizbežno su videli tri sveža platna Beračica i neizbežno su bili njihova prva publika. Da su razumeli šta je Sava naslikao na tri platna Beračica, triptih bi izvesno bio odnesen, i mi ga danas ne bismo gledali.

Jedna stvar je ovde razočaravajuća u pogledu na posleratne staratelje i estetsko-istorijske proučavaoce Savine velike zaostavštine - premetali Savine slike, pregledali i konzervirali, katalogizovali, pisali studije, klasifikovali slikareve faze, selektovali za prigodne izložbe, a nisu pročitali njegovu jedinu poruku onima koji ostaju.

Kada bi se Beračice nekom prigodom i našle pred njima, trpele su pretpostavku da predstavljaju početak ciklusa po monumentalnosti sličnog ciklusu Šidijanke, prekinutog slikarevom smrću - pošto je trebalo da bude obiman kao i Kupačice (Šidijanke), i Beračice bi odvele slikara u ponavljanje izmaštanih prizora, koje je Jovan Popović bezmalo ismejao na Kupačicama izloženim 1939. u Beogradu.

Ako su Kupačice rezultat slikareve "islikanosti", motivske neprobirljivosti i nekritičnosti, kako je video Jovan Popović a donekle i neki drugi posleratni autoriteti nad slikarstvom, i Beračice, da su završene, ne bi trebalo da odmaknu daleko od toga.    

Ljubica Miljković: Ne slažem se

U jednom od do sada najboljih radova o Savi Šumanoviću, monografiji Sava Šumanović, prepuštanje pasiji (Šid, 2007) istoričarka umetnosti Ljubica Miljković u zaključcima eseja izrazila je oštro neslaganje sa estetskim vrednovanjem Savinog rada koje se oslanjalo na slikarevu bolest ili bar stanje koje ne porađa vrhunsku umetnost.

Miljkovićeva je odbacila Bašičevićev nalaz o Savinom bolesnom osećanju nesreće zbog prizemljenja u teskobi šidske palanke, usled čega je i umetnički podbacio. Odbacila je i pretpostavku Lazara Trifunovića da su Savini motivi puteva proizvod usamljenosti u Šidu i čežnje za svetom koji je morao da napusti. Odbacila je pogled Predraga Protića na Savine radove s kraja njegove četvrte decenije kao "potresne u svojoj skromnosti", koja dolazi, možda iz "naivnosti", a možda iz "bolne zrelosti".

O Savinoj "bolesti" postoji samo jedan papir - nalaz njegovog prijatelja, beogradskog lekara, koji je trebalo da posluži Sava pri mobilizaciji u Radnički bataljon. Sve suštinsko o "bolesti" potiče iz Savinog autobiografskog priloga za katalog njegove izložbe u Beogradu 1939. godine. "Bolest" koju je Sava ovde plastično opisao je je tipična frustracija umetnika koji ne ume da zaradi koliko potroši, kome umire imućni otac pokrovitelj, kome se svet istovremeno i ruši, i obznanjuje se u opčinjavajućoj lepoti.

Ako je psihička posrnulost umetnika, koju je ovaj sam opisao sa staloženošću zdravog uma, uzeta za svedoka pri potcenjivanju njegovih poslednjih radova, ona je mogla i da se tokom pola veka mota ispred očiju koje bi stale pred Beračice. Možda je iz tih razloga najvažnija životna i filozofska poruka ovog slikara, poruka ispisana u Beračicama, ostala tako dugo nepročitana.

Mi danas ne znamo šta bi više moglo da nas tereti. Ili ćutanje ako je bila pročitana. Ili nemoć da bude pročitana.