Jovana Papan u "Relativizaciji": Ispolitizovali smo tragediju u "Ribnikaru"

Gošća Ljiljane Smajlović u 41. epizodi emisije "Relativizacija" je Jovana Papan, psihodinamski kouč u edukaciji, novinarka i urednica, koja vodi Instagram profil Roditeljstvo bez griže savesti.

Šta smo pogrešno uradili posle tragedije u OŠ "Vladislav Ribnikar", pita se autorka emisije.

"Nepotrebno smo ispolitizovali ceo događaj i obradili ga na destruktivan, umesto na konstruktivan način. Polarizovano društvo je nastavilo da koristi takvu situaciju ne da bi rešilo problem, već za svoju agendu", smatra Papan, ističući da se nakon te tragedije "snalazilo u hodu i bez strategije".

Zbog svega toga, dodaje, istina je ostala manje bitna, a nikad se u školsku godinu nije ulazilo sa manje entuzijazma nego sad. 

"Svako dete koje je išlo u 'Ribnikar' je mala medijska kuća koja nešto šalje u etar i to se brzo zakotrlja. Svaki roditelj u Srbiji je jedan mali medij koji širi svoje stavove. To je kakofonija u koju uleću i zvanični mediji, koji rade senzacionalistički. Tako se stvara i održava uznemirenost koja donosi pažnju i gledanost", objašnjava gošća emisije.

Glas roditelja žrtava je bio jak u Beogradu, ali ne i u Mladenovcu

Od sedamdesetih se u svetu učetvorostručio broj masovnih ubica, što se povezuje sa ekspanzijom masovnih medija, navodi Papan.

"To je performativni čin koji zahteva publiku i profil takvog ubice želi da bude slavan i zapamćen po nečemu groznom i strašnom. Stalno ponavljanje i pamćenje lika i imena je nagrađivanje tog čina, jer je to deo njegovog motiva", kaže Papan.

Dodaje da su Amerikanci zbog toga promenili pristup i odlučili da se bave fenomenom ubistva, a ne likom samog ubice, ali ocenjuje da je to danas teško, jer su mediji van kontrole.

"U prvim danima posle zločina već je postojalo na hiljade profila gde se ubica iz 'Ribnikara' glorifikovao i veličao. Tu nema nikakve kontrole, odrasli teško mogu da znaju šta se tu dešava", podseća. 

Ali kod Amerikanaca je, uprkos promeni pristupa, sve više masovnih ubica, primećuje Smajlović.

Deo problema je u tome što deca znaju da mogu da prođu nekažnjeno, smatra Papan. Navodi i da su posle tragedije u "Ribnikaru" druga deca pitala roditelje "da li to znači da sada svako može da dođe u školu i da ubija".

Po njenim rečima, za takve teške zločine trebalo bi smanjiti prag krivične odgovornosti, što bi moglo da ima preventivnu ulogu.

Napominje i da joj se čini da je glas roditelja žrtava u Beogradu bio dosta jak, ali ne i roditelja žrtava u Mladenovcu.

Za razliku od Srbije, u Norveškoj postoji veće poverenje u sistem 

U danima nakon tragedija u Beogradu i Mladenovcu, često se čulo podsećanje i poređenje sa Norveškom, koja je imala takvo iskustvo sa Brejvikom.

"Kod njih je bilo dosta te discipline medija i obaveštenosti kako te događaje tretirati, kako takvo ponašanje ne bi bilo ohrabrivano. Postojalo je i veće poverenje u sistem i disciplina u onome što vlast odluči", primećuje Papan.

Razlika je u političkom konsenzusu, dodaje Smajlović, jer se ljudi kod nas raspravljaju da li je sistem zakazao, iako je u školi u trenutku tragedije sve funkcionisalo. U Norveškoj se ispostavilo da je sve u sistemu zakazalo, kao i da je Brejvik pre toga bio član desne opozicione stranke. Ipak, vladajući laburisti su rekli da neće koristiti taj slučaj za politička optuživanja opozicije, a opozicija nije optužila vladajuću stranku da je kriva za masakr i Norveška je uspela da sačuva političku stabilnost. 

"Kod nas je slabija emocionalna regulacija, burno reagujemo, racionalnost se kod nas smatra lošom u takvim situacijama", navodi Papan.

Ocenjuje da je zahtev da se oduzmu neke nacionalne frekvencije politička manipulacija i da ne veruje da onaj ko to kaže zaista misli da će time da reši problem.

"Odrasli moraju da budu spremni da prihvate tu lošu stranu ljudske prirode. Ako mi žmurimo, nećemo moći da to obuzdamo kod sebe, niti da svoje dete učimo da donosi dobre odluke", upozorava gošća emisije. 

Po njenoj oceni, "u Srbiji se deca prezaštićuju".

"Dete ima strah od života, jer se način na koji majka doživljava svet i preterana briga preslikavaju na dete koje je i samo nesigurno i uplašeno", zaključuje Papan.