"Tužni smo zbog njih trojice, zbog njihove dece koja su ostala siročići. Tužni smo zato što gubimo nadu. Zato što ne očekujemo ništa dobro. Zato što znamo da će biti samo gore. Naša deca rastu u tužne ljude", priča mi jutros prijatelj iz Severne Mitrovice.
"Naš strah, težak i nepodnošljiv, onaj sa kojim živimo već dve i po decenije, koji nas mori, polako se pretvara u tugu, još težu i još nepodnošljiviju. Juče smo sahranili Stefana, Igora i Bojana, odoše tri života i tri mladosti pod zemlju, jaukao bih do neba da se čuje, ali ne vredi, gore visoko dole tvrdo. Danima već žalimo, danima smo čekali da vrate tela, da ih predamo zemlji, da nađu smiraja, a u stvari, svako od nas oplakuje sebe i svoju sudbinu. Naša tuga je duboka, nije ona koja traje dan ili dva, nedelju ili mesec pa prođe, ona je još gora od straha, ona ne prolazi, ona lomi, krši, ubija".
Nedeljama unazad primećujem razliku u glasu mog prijatelja iz Severne Mitrovice. Čovek jak, stamen, tvrd, nije od onih koji podižu ruke uvis, koji se predaje na prvu nevolju, koji odustaje na prvu nedaću... Jutros, glas mu težak i turoban, samo što ne zaplače, priča tiho i polako, meri svaku reč, boji se da ne izgovori nešto za čim će zažaliti, zna da zapisujem i pamtim svako njegovo slovo.
Priča o Severnoj Mitrovici ovih dana. Kako grad ćuti, kako su ljudi zanemeli, kako je malo naroda na šetalištu, kako je tuga na trgu pod spomenikom knezu Lazaru, kako nema one dečje vike, igre i graje dole na dnu šetališta, kako se ljudi sklanjaju sa ulice...
Kako su svi turobni i ćutljivi, tužni i uplašeni. Izađu, kupe hleba i mleka, ako ima i nestanu u kućama, ćutljivi i povijeni u ramenima kao da svako nosi na plećima džak od 50 kila. I kako mu danima stoji knedla u grlu, plakao bi a ne može da zaplače, on je od onih koji ne rone suze, kad je teško, nego stisnu vilice, do pucanja i škrguću zubima.
"Ostaše deca siročići, ostaše majke bez sinova, ostaše žene bez muževa, porodice bez glava... Znao sam ih svu trojicu, bili su dobri ljudi sva trojica, sve bolji od boljeg. Kako će im sad ćerke i sinovi rasti bez očeva, ko da ih zagrli, očinski, ko da pomiluje, za koga da se zaklone, pred kim da se isplaču kad je teško", priča mi jutros pritisnut slikama od juče, crninom majki i supruga Igora, Stefana i Nemanje, kovčezima, jaucima sa grobalja, onom rekom suza. Onom tugom.
I najtvrđi ponekad popuste, raspolute se, slome...
Neko vreme nisam bio u Mitrovici. Priča mi šta se promenilo, u stvari, da ništa više nije isto.
"Luneta su uhapsili na trideset metara od spomenika. Je li to prošle godine u ovo doba, zimus, proletos, neko mogao da zamisli? Nije. Ja prvi. Oklopna kola i njihovi policajci sa dugim cevima kod 'vampiruše', kod NIS-ove pumpe, kod 'Trepčine' kapije... Zaustavljaju, pretresaju, kopaju po kolima i gepecima... Plaše narod. Je li to neko mogao da zamisli? Laže ko god kaže da jeste. Svi smo se nadali da to nećemo doživeti. Mislili – ovo je sever, neće ovde. Prebiše one dečake preksinoć kod Zubinog Potoka i – nikom ništa", priča, nabraja, i pita.
Kaže, nije njegova tuga samo zbog Banjske, zbog izgubljenih glava, zbog mladosti, zbog dece koja će dalje morati bez očeva, ne, ona je mnogo dublja, teža. Banjska je samo kap koja je prelila čašu.
"Tužni smo zato što gubimo nadu. Tužni smo zato što ne očekujemo ništa dobro. Tužni smo zato što znamo da će biti samo gore. Naša deca rastu u tužne ljude. Gledam onu moju decu, trebalo bi da se radujem, živi i zdravi, svi u kući dobro, a ja sam tužan čovek. Deca postavljaju pitanja a ja nemam odgovor. Gledam u suprugu, ona zamakne u susednu sobu ili u kupatilo, znam da ode da plače, da se skloni od dece a ja tu ne mogu ništa da promenim", priča, u stvari cedi reč po reč.
Kako se pomiriti sa činjenicom, neumitnom, strašnom i neočekivanom da i sever, polako ali sigurno postaje samo još jedna enklava, geto, kako se ljudi polako i na to navikavaju.
"Čitam jutros, u nekom tekstu, piše da su sada – 'definitivno preuzeli kontrolu i na severu, da su ostale samo nijanse'. Ma koliko se trudili da ne priznamo, ma koliko nam teško bilo da shvatimo, to je tako", kaže.
Ljudi se lome, priča, kao slamke, pucaju, ne znaju šta da rade, šta da preduzmu.
"Ja prvi. Koliko neprospavanih noći i koliko pitanja. Jesam li odgovoran otac, jesmo li odgovorni roditelji ako decu još zadržavamo, gajimo ovde? Sa druge strane, ko mi je dao pravo da odlučim, da ih odvedem odavde, sa njihove očevine i dedovine? Sa Kosova. A gde je odgovornost prema precima, i njima je bilo teško, još teže, pa nisu digli ruke, nisu se predali i nisu otišli. Pa dalje, kako živeti bez nade? Kako trpeti ovaj strah i ovu tugu? U kakve ljude rastu naša deca? U tužne, povučene, preplašene? Kako, ej, kako da prodam kuću i zemlju i da odem a da me ne stigne kletva predaka? Shvati, nije ovo prazna priča, busanje u grudi, svako ovo pitanje boli, do srži, do zadnjeg damara. I najteže pitanje – za koju slamku se uhvatiti, gde tražiti i tračak nade? Šta uraditi, bojim se, ma šta uradio, pogrešiću a nemam opravdanje", priča, pita a nemamo odgovor ni jedan ni drugi ni na jedno pitanje.
Svakog dana nekoga uhapse, odvedu u Južnu Mitrovicu ili u Prištinu. A otuda se ljudi ne vraćaju lako. Neko jutro, ljudi koji su poveli decu u obdanište provlačili se noseći dečicu u naručju između oklopnih kola i policajaca sa dugim cevima i pod šlemovima. Juče na Jarinju uhapsili čoveka koji je pošao Stefanu na sahranu.
Sad se više ni sirene u gradu ne oglašavaju kad se desi nešto vanredno. Poslednjih dana, u stvari, čule bi se non-stop. Ne bi ni prestajalo njihovo jaukanje.
"Sirene sad zavijaju u našim srcima i našim dušama, samo ih mi čujemo. Gledamo u Beograd, a tamo – pričaju o zapadnim partnerima, o onima što gledaju kako nas biju i hapse, pretresaju i maltretiraju i ništa ne preduzimaju. Kako stežu gvozdeni obruč oko nas. Dođe vojska do linije, znamo mi ovde da od toga nema ništa, ali, mi srećni, ko deca... Par dana pa se povuku. A nas tuga ujeda. Ovde nikad ne znaš šta nosi naredna noć, šta će biti danas? Ajde, ti mi reci... Gde onu slamku da nađemo, kako da izdržimo još malo, pa još malo, pa samo još malo, i sve tako. Onda se setim naših na jugu, oni ovako žive već dve decenije", priča, pita, ćuti.
Dugo smo jutros pričali, a nismo ni morali. Niti smo šta pametno smislili, niti šta pametno rekli. Naiđu tako, ponekad, dani tuge. I godine tuge, kad je najbolje i najpametnije ćutati i nikom ništa ne govoriti. Kad svako mora sam za sebe i sam sa sobom da vidi šta će i kako će.