Mihajlo Pupin: Od pašnjaka u Idvoru do naučenjaka u Njujorku

"Ako želiš da pođeš u svet, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti večne slave", govorila je majka Mihajla Pupina, zabeleženo je u delu "Od pašnjaka do naučenjaka". 

Pupin je rođen 4. oktobra 1854. u malom selu Idvor u Banatu, a kada je sa 20 godina u Ameriku pobegao od siromaštva niko nije sanjao da će Mihajlo, uz Nikolu Teslu, postati najznačajniji srpski i jedan od najznačajnijih američkih naučnika.

Bio je jedan od najbogatijih srpskih naučnika u istoriji, ali je veliki deo novca davao srpskom narodu. Delio je Svetosavske nagrade, školske stipendije, miraze, gradio i obnavljao crkve i manastire, davao Univerzitetu, školama, institucijama, sokolskim društvima.

Pupin je predavao na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i bio je počasni konzul Srbije u SAD. Jedan je od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Za svoje autobiografsko delo "Sa pašnjaka do naučenjaka" nagrađen je Pulicerovom nagradom 1924. godine.

Pupin se, tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada, bavio problemima telegrafije, telefonije i rendgenologije, a stekao je značajne zasluge i u razvoju elektrotehnike. Pronalazač je Pupinovih kalemova.

Prijavio je ukupno 34 patenata.

Dobitnik je mnogih naučnih nagrada, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor čak 18 univerziteta.

"Znanje je svetlost koja obasjava naš put"

Pupin je živeo u znaku devize "Znanje je svetlost". Pančevo, u kome je pohađao Realku, napušta iz političkih razloga, zbog svojih aktivnosti u pokretu Omladine srpske, a potom nastavlja školovanje u Pragu.

U Ameriku odlazi posle iznenadne očeve smrti, u martu 1874, u svojoj 20. godini. Na to ga je primoralo siromaštvo: "Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu," zapisao je kasnije, "imao sam svega pet centi u džepu."

U SAD je radio kao fizički radnik i naporedo učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine, položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.

Preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu. Danas postoje inicijative da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Srbiju.

Politička intervencija Pupina na Pariskoj mirovnoj konferenciji

Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine.

Pupin je, odmah po završetku Prvog svetskog rata, kao već priznati naučnik i politički uticajna figura u Americi, uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije, kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pupin je, na poziv vlade Kraljevine SHS, tokom aprila i maja 1919. boravio u Parizu.

"Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti", zapisao je u pismu poslanstvu Kraljevstva SHS 1920. "To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti."

Prema Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da nakon rata Dalmacija pripadne Italiji. Posle sklapanja tajnog Londonskog ugovora, Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da posle rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Rumuniji je trebalo da pripadne Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.

Pupin je uputio lični memorandum predsedniku SAD Vudro Vilsonu, koji je, na osnovu podataka dobijenih od Pupina, o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije, tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom.