Udarac srpskoj ideji o ujedinjenju: Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908.

Istoričari i politikolozi opisuju je kao jednostrano kršenje međunarodnog prava, pokušaj da se na svaki način spreči ujedinjavanje Srba, prekretnicu u međunarodnim odnosima: aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 5. oktobra 1908. imala je ogromne posledice i pokrenula ceo niz važnih istorijskih događaja koji će uslediti posle nje. 

Prethodilo joj je to što je na osnovu odluke Berlinskog kongresa Austrougarska 1878. godine okupirala Bosnu i Hercegovinu. U vreme između okupacije i aneksije, državno-pravni status Bosne bio je "pravna anomalija". Formalno je bila osmanski vilajet, sultan je i dalje bio njen legitimni sizeren, dok je stvarna vlast pripadala Austrougarskoj.

Procena austrijskog ministra spoljnih poslova Đule Andrašija, da će okupacija proteći bezbolno i da će bečku vojnu okupacionu silu narodi Bosne i Hercegovine "dočekati sa cvećem", pokazala se potpuno pogrešnom.

Na kraju, Austrougarska je upotrebila 200.000 vojnika koji su "umirili" Bosnu tek posle tri meseca krvavih borbi. U tim borbama je poginulo, ranjeno ili je nestalo 5.198 austrougarskih vojnika, od toga 178 oficira. Podaci o gubicima ustanika protiv okupatora, nažalost, nisu vođeni.

Posle okupacije, počinje političko, kulturno i ekonomsko nasilje nad narodima BiH, pre svega, nad srpskim. Među primere politike represije i odnarođavanja, koju je Austrougarska dosledno sprovodila, spadaju pokušaji vlasti da stvore novu, "bosansku naciju", da ćirilicu proglase "bosančicom" ili da srpski jezik preimenuju u "bosanski".

Stvaranje evropske koalicije protiv Rusije

Velike sile su Austrougarskoj odobrile okupaciju BiH da, prema rečima prvog kancelara ujedinjene Nemačke Ota fon Bizmarka, "Evropi obezbede mir, sada i ubuduće." Ruski zvaničnici na ovo su gledali potpuno drugačije. Za njih su odluke Berlinskog kongresa, na kome su značajno revidirane odredbe Sanstefanskog mira, bile stvaranje nove evropske koalicije protiv Rusije.

Konačno, 5. oktobra 1908. u Beču je obnarodovan ukaz cara Franje Josifa o aneksiji Bosne i Hercegovine. Car je ovu odluku lično pročitao.

Izložena ultimatumima i vojnim pretnjama Austrougarske i Nemačke, aneksiju BiH je priznala i Srbija, a turski parlament je krajem 1909. ratifikovao sporazum o aneksiji.

Kako je za "Politiku" svojevremeno izjavio profesor istorije na banjalučkom Filozofskom fakultetu Đorđe Mikić kreatori i realizatori aneksije BiH bili su novi ljudi, koji su 1906. došli na čelo državnog i vojnog aparata Austrougarske, od kojih je najugledniji bio Fon Erental, ministar spoljnih poslova i predsedavajući Zajedničkog ministarskog saveta. Novi austrijski političari počeli su da vode i novu imperijalističku politiku na Balkanu. 

"Erental je", uočava Mikić, "govorio kako je aneksija, kao i ranije okupacija, značila 'uništenje snova o stvaranju jedne velikosrpske države između Dunava, Save i Jadrana'. Po njemu, to nije bio element koji bi doprineo zadatku mirnog srednjoevropskog razvoja. Aneksija BiH bila je ne samo kršenje međunarodnog prava, već i duboka strateška politika i interes Beča, prvenstveno prema Srbiji i Turskoj".

Uništenje srpskog revolucionarnog gnezda

Krajnji cilj Beča na Balkanu, smatra Mikić, bili su Solun i Turska, ali više ne preko Novog Pazara, već putem koji vodi kroz Beograd. To je, pored ostalog, podrazumevalo austrougarsko i bugarsko anektiranje Srbije, stvaranje prijateljski raspoložene Crne Gore i formiranje samostalne Albanije.

"Od nemačkog državnog sekretara za spoljne poslove Vilhelma Šena – kome je rekao da je Monarhija odlučila da konačno sredi odnose u BiH i da to ne može biti ništa drugo do aneksija – Erental je dobio podršku za 'potpuno uništenje srpskog revolucionarnog gnezda'. Dobio je i nemačku saglasnost da svim sredstvima spreči svaki pokušaj Srba da se ujedine sa Srbijom", primećuje Mikić. Ukratko, Beč se ponašao kao otvoreno imperijalistička sila.

Posle aneksije, bosanskohercegovački studenti su izjavili da neće priznati aneksiju, jer ona predstavlja "najobičniju pljačku" i da će "Austrougarskoj, ako ona hoće da nas proguta, progristi stomak".

U Srbiji je proglašenje aneksije izazvalo veliko nezadovoljstvo: cela zemlja je bila teško pogođena odlukom bečkog dvora.

Kako primećuje istoričar i politikolog Radoslav Gaćinović, to je bio "udarac ne toliko Bosni, koliko srpskoj ideji i srpskoj budućnosti."

Organizacija "Mlada Bosna" osnovana je te iste, 1908. godine, a njeni pripadnici, dodaje Gaćinović, "borili su se protiv Austrougarske monarhije, smatrajući je okupatorom, bez legalne i legitimne vlasti. Njena vlast bila je silom nametnuta, nisu je birali narodi BiH". Cilj "Mlade Bosne" bilo je oslobođenje Bosne i Hercegovine i ujedinjenje svih slovenskih naroda.

Prema oceni istoričara Andreja Mitrovića, austrougarska aneksija BiH je predstavljala "prekretnicu u međunarodnom političkom životu", jer je to bilo jednostrano kršenje međunarodnog prava - sporazuma koji su velike sile sklopile na Berlinskom kongresu u leto 1878. godine.

Sačuvano je, uostalom, i pismo šefa austrougarskog generalštaba Konrada fon Hecendorfa iz 1907. godine, u kome predlaže da se "jugoslovenski problem reši jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj aneksija Srbije".