Aron Molton u "Relativizaciji": Soroševi centri za umetnost u Evropi - mašine za stvaranje uticaja

U 45. epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović razgovarala je s kustosom, autorom i "samoukim antropologom" američkog porekla Aronom Moltonom o Soroševim centrima za savremenu umetnost u Istočnoj Evropi i o načinu na koji su korišćeni u pokušaju ideološkog oblikovanja dotičnih društava u periodu tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu.

Molton se ovim centrima, osnivanim tokom ranih devedesetih godina prošlog veka pod okriljem Fondacije za otvoreno društvo Džordža Soroša, bavi već 15 godina, a nedavno je imao priliku da svoj rad predstavi u Beogradu, ali i drugim istočnoevropskim prestonicama, u vidu izložbe pod naslovom "Mašina za ostvarivanje uticaja".

Zašto svi (ne) misle kao Soroš?

Tokom razgovora sa Ljiljanom Smajlović, Molton u više navrata ističe da dela koja su proiznikla iz ovih centara nisu umetnost već "socijalni inženjering", imajući u vidu da je od umetnika indirektno (a u nekim slučajevima i direktno) traženo da stvaraju radove sa veoma specifičnim političkim porukama i stavovima.

Shodno tome, od ranih devedesetih godina se Istočnom Evropom šire umetnički pravci za koje Molton misli da su bili previše slični da bi se fenomen mogao smatrati organskim.

"Na Zapadu želimo da verujemo da su umetnost i stvaralaštvo organski procesi... Istorija pop umetnosti je očigledan primer. Mi vidimo gde 'kamenčić pada u vodu', odnosno početnu tačku. Ali to se dešava u toku mnogo godina... To je još uvek veoma dugačak proces, treba da prođu godine, kako bi se ideje raširile u analognom svetu umetnosti", kaže Molton.

Sa druge strane, napominje da se u istočnoevropskoj savremenoj umetnosti početkom devedesetih godina skoro istovremeno javljaju vrlo slični, neoliberalni i proevropski stavovi i poruke.

"To bi bilo čudno da se dogodi čak i na Zapadu, a u zvanično zatvorenim društvima je nemoguće", kaže on.

Mašina za ostvarivanje uticaja

Iako je svaki od ovih dvadeset centara na različite načine ispunjavao svoju misiju sa manjom ili većom dozom uspeha, Molton navodi da su kustosi ovih ustanova imali priručnike na osnovu kojih su znali šta da traže od umetnika na otvorenim konkursima.

Sagovornik Ljiljane Smajlović ističe da praksu ovih konkursa najbolje ilustruje konkurs za izložbu "Polifonije" u Budimpešti, na kojoj je odgovorni kustos bio nezadovoljan zato što nije bilo dovoljno Roma ili LGBT stanovnika tog grada među prijavljenim radovima.

Dakle, politika koju su na ovaj način umetnici "motivisani" da prihvate da bi zatim bila predstavljena kao autentična putem objava za medije, u kojima bi se navodilo da je dati umetnik samostalno želeo da se bavi tim temama.

Molton ističe da su narativi koje je Soroševa fondacija smatrala poželjnim paralelno promovisani putem "taktičkih medija", koji se, kako kaže, razvijaju paralelno sa Soroševim centrima za savremenu umetnost.

Neuspeli eksperiment?

Američki kustos i autor ističe da se nakon prestanka finansiranja ovih centara zapaža još jedan fenomen, a to je da odskora institucije u domenu umetnosti u zemljama u kojima su bili aktivni Soroševi centri sada preuzima desnica.

Kako napominje, primarna reakcija levo-liberalnih umetničkih krugova na umetnost, koja proizilazi iz ovakvih institucija, jeste da je odbace kao "propagandu", a Molton ovakve reakcionarske odgovore takođe smatra propagandnim delovanjem.

"Sve je to propaganda. Ceo svet umetnosti je monopol ideologije. A kada druga strana ispliva, tada se otkriva ogledalo. I svet umetnosti sada mora sagledati sebe u ogledalu i shvatiti: 'O, da, mi smo isto propaganda'", kaže on.