Na glavnom mostu na Ibru izgubio je oca, na drugom mostu i sam je ranjen

U nemirima nadomak glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, 17. marta 2004. godine, Dragan Spasojević izgubio je oca. Borivoje Spasojević ubijen je te večeri desetinu metara od svoje kuće, snajperskim hicem ispaljenim iz naselja Tri solitera.

Četiri godine ranije, na "istočnom mostu" preko Ibra u Mitrovici, Dragan je teško ranjen. Metak ispaljen iz kalašnjikova, za vreme jednog od sukoba na mostu, pogodio ga je u preponu, pokidao arteriju, a dr Janković, poznati hirurg iz ovdašnje bolnice, kasnije je Draganu ispričao da je na operacionom stolu nekoliko minuta bio mrtav. Među žive vraćen je čudom, pošto doktor nije odustajao od reanimacije i kada se činilo da je sve beznadežno.

"Krvlju Spasojevića zalivena su oba mosta na Ibru. To je cena našeg ostanka i opstanka ovde, naše odluke da sa Kosova ne odemo, i to po bilo koju cenu. I ne samo krvlju Spasojevića, nego krvlju mnogih Srba zalivena je ova zemlja, a to - obavezuje", kaže Spasojević.

On dodaje:

"Jedini moj greh, jedini greh ovdašnjih Srba je što smo čvrsto rešili da ne odemo sa Kosova. Pošto sam rekao bio mrtav na operacionom stolu, kako mi je rekao doktor,  ispada da sam za Kosovo već poginuo, da sam zavet kneza Lazara ispunio!"

Od 1999. godine i povlačenja srpske vojske i policije sa Kosova, zatim i dolaska međunarodnih snaga, na glavnom mostu na Ibru koji spaja, odnosno razdvaja, dva dela grada, srpski i albanski, bilo je više stotina incidenata i sukoba. U tim sukobima više od 250 Srba sa severa Kosova i Metohije teško je povređeno, samo 17. marta dvoje je ubijeno, a broj lakše povređenih meri se stotinama.

Dragan je, kao i hiljade Srba koji su ostali da žive u Mitrovici, bio svedok svih teških događaja, nemira, ranjavanja, razbijenih glava, pucnjava.

"Po zanimanju sam građevinski inženjer, mogao sam da nađem posao u centralnoj Srbiji ili u inostranstvu: Americi, Kanadi, Australiji, ali nisam želeo. Jednostavno, odlučili smo da ostanemo. Ovde raste moje dete, a uveren sam da će rasti i deca mog deteta", rekao je Spasojević.

Za poslednjih 23 godine istorija sukoba na glavnom mostu preko Ibra u Mitrovici istorija je i Spasojevića.

"Sećam se leta 1999. godine, ode naša policija sa Kosova, naša vojska, ode mnogo ljudi iz grada, ostalo je u severnom delu grada tek možda 700 Srba, ljudi unezvereni hodaju ulicama, pitaju – ’Dragane, hoćemo li ostati?’ ’Hoćemo’, odgovarao sam, ’naravno da hoćemo’. Ubrzo su stigle međunarodne snage, nije im dugo trebalo da shvate da je most čvorna tačka u gradu. Jedino, dugo im je trebalo da razluče ko su Srbi, a ko Albanci, jer su ovde došli sa predubeđenjem da su Srbi napadači, a Albanci ugroženi koji se brane, pa su pogrešno mislili da severno od Ibra žive - Albanci", priča Dragan.

Nekoliko meseci kasnije, u sukobima na mostu dok su Albanci pokušavali da prodru u severni deo grada povređene su 33 osobe, među njima devet francuskih žandarma, šestorica vojnika. Tri puta su Albanci 9. septembra 1999. godine pokušavali da se preko glavnog mosta probiju na sever grada.

Sve to svojim očima gledao je Dragan Spasojević.
"Nije prošlo mnogo od povlačenja naše policije, jul je bio, sedeli smo blizu mosta, u kafiću i neko iznenada povika: Evo ih! Barem 2.000 Albanaca sa one strane jurnulo je preko mosta. Srba je bilo s ove strane samo 200. Tuča, motke, kamenice, razbijene glave, ali su se vratili nazad", priseća se Dragan.

U to vreme među Srbima sazrelo je shvatanje da je most čvorna tačka za opstanak, pričao je Dragan.

"Rođen sam ovde, na Kosovu, 1971. Od kako znam za sebe uvek je bilo: ne govori glasno srpski, pazi šta ćeš reći, kuda ćeš proći… U kući se redovno pričalo o iredenti, demonstracijama, sukobima… U školu jedne nedelje Albanci, druge mi… Početkom 90-ih demonstracije, svakog časa dolaze vesti da je neko ubijen ili otet, ili da je bilo napada na policiju ili vojsku", priča Dragan.

Sredinom februara 2000, posle jedne košarkaške utakmice i pobede reprezentacije Turske, hiljade Albanaca, priseća se Dragan, krenule su na most, neki kažu da ih je bilo par desetina hiljada... udar na most nazvali su "maršem mira". Francuski žandarmi jedva su ih zaustavili šok bombama i gumenim mecima.

Strašnog 17. marta 2004. dok su širom Kosova gorele srpske kuće, pred samo veče grupa Albanaca probila se preko mosta, ušla pedesetak metara u severni deo grada. Taj dan za Spasojeviće završio se tragično.

"Pucali su iz pištolja u vazduh, lomili izloge. Ovde su se ljudi brzo organizovali: uspeli su da ih vrate preko mosta. Bilo je veče kada mi je stigla  vest da je hicem iz snajpera ubijen moj otac. Taj dan bio je i ostao moja živa rana. Ali, ni tada nismo bili slomljeni, ni tada nismo rešili da odemo. Jer, ako krenemo da se povlačimo – gde ćemo se i hoćemo li se igde zaustaviti", kaže Spasojević.

Od 2011. kada su snage ROSU zauzele Brnjak, na mostu je postavljena barikada. Stotine Albanaca krenule su 16. septembra 2011. preko mosta. Na drugoj strani bilo je na stotine Srba. Kfor, Euleks, Kosovska policija sprečili su eskalaciju.

Napadi su se ponavljali iz godine u godinu. Svaki okršaj na mostu preživljavali su i proživljavali i Spasojevići.

"Teško je bilo sve to proživljavati, strepeti i čekati šta će biti", nastavlja Dragan.

Glavni most preko Ibra trebalo je, prema Briselskom sporazumu, da bude otvoren 2017. godine. Do danas, otvorene su samo pešačke staze.

Ovih dana, dok kriza na Kosovu kulminira po ko zna koji put, preti novim nemirima, na mostu dežuraju italijanski karabinjeri. Na jednoj strani mosta, onoj albanskoj, na zidovima su ispisani grafiti kojima se veliča UČK, na drugoj strani, srpskoj, takođe grafiti i poruka – "Nema predaje".

Nekoliko stotina metara od mosta, uz šetalište, kod spomenika Knezu Lazaru odavno stoji veliki bilbord sa porukom "Jer odavde nema nazad".

Za Dragana Spasojevića glavni most na Ibru je simbol otpora, simbol prava na svoju zemlju, svoju imovinu, prava da mu dete raste u Kosovskoj Mitrovici, na Kosovu i Metohiji. To i ništa drugo.

Istorija glavnog mosta na Ibru istorija je i Draganove porodice, istorija njegovog života, istorija odrastanja njegovog deta.

Te dve istorije ovde su, u stvari, neraskidivo vezane.